Доктор Дражен Дамјањук, специјалиста судске медицине из Требиња, одавно је у својој струци надмашио оквире требињске болнице и неки просјек свога занимања, јер у цијелој регији Херцеговине, рачунајући и њен источни и западни дио, све обдукције и форензичка питања рјешава углавном он.
Др Дражен Дамјањук - изнад радног стола увијек стоји слика очеве родне куће
Мада не потичу из медицинске породице, његова сестра, др Тања Бошњак, начелник Породичне медицине Дома здравља Требиње и он - данас су угледни требињски љекари, а занимљиво је да је, поред Хитне медицинске помоћи, у сфери породичне медицине, радио и он, па су многи Требињци и Требињке очекивали да ће млади, предусретљиви доктор стрпљиве нарави, ту и остати.
Са осмијехом се присјећа да се очекивало и то да након математичке гимназије настави технички факултет, али се он опредијелио за медицину јер му је, како каже, још у четвртом разреду математике било превише, па се, на изненађење многих, и у медицини одлучио за специјализацију судске медицине на Институту у Београду, једном од најпрестижнијих ове врсте на простору Југоисточне Европе.
По повратку у Требиње, након четири године специјализације, овај вриједни млади љекар има пуне руке посла јер је, стицајем околности, једини патолог који је радио обдукције и до данас их је, каже, обавио на стотине.
„Не знам тачан број, али је он сигурно четвероцифрен, јер сам већ за вријеме четири године специјализације имао преко 400, а у посљедњих 12 година, откако радим и за кантонална тужилаштва, за Мостар, Коњиц, Широки Бријег, као и Окружно јавно тужилаштво Требиње, годишње отприлике обдукујем преко 70 лешева. Дакле, та је бројка сигурно преко хиљаду”, каже Дамјањук који је само у вријеме специјализације видио преко 5.000 лешева, а тако се, како каже, најбоље научи – гледањем и евентуалном асистенцијом.
ЈАБЛАНИЦА И ДЈЕЦА ИЗ ПОСУШЈА СЕ НЕ МОГУ ЗАБОРАВИТИ
Разговор са доктором Дамјањуком за „Глас Требиња“ смо договарали мјесецима, али њега тешко да можете “уловити” у неком његовом слободном времену, па смо искористили одмор након јабланичке катаклизме у којој је са колегом Борисом Пејићем из Фоче обдуковао лешеве који су ископавани из муља.
“Мислим да ћу бити слободан десетак дана, ако нешто ванредно не искрсне, а од овога у Јабланици заиста треба предах, мада ми је најтеже радити обдукцију дјеце, а емоције појачава и чињеница да сам и сам отац двоје дјеце, јер на крају, живи смо људи.
Зато се ваљда и на Институту за судску медицину у Београду, гдје сам специјализирао, дјеца нису давала на обдукцију женама љекарима које су трудне и које имају малу дјецу, што је неки фер однос”, започиње причу Дамјањук, присјећајући се и свога ментора др Слободана Савића, херцеговачког поријекла и других професора са којим је интензивно радио.
Каже да никада неће заборавити осморо дјеце која су се погушила на подручју Посушја на самом почетку 2021. године, када су нађени мртви у викендицама након прославе Нове године.
“Сјећам се к’о сад’- ходам са кумом поред Арсланагић моста, зове ме тужилац и каже да су нашли осам тијела, осам младих особа које треба обдуковати. Прво помислите на масовно убиство, па на дроге, па када сам све то још у ауту, возећи се према Посушју, елиминисао, помислио сам на тровање карбон-моноксидом, нарочито када се зна да су користили агрегат.
Тек када сам видио њихова млада тијела и сазнао да су то дјеца која су се махом дружила од вртића до њихових 18-19 година, а на фотографијама у кућама као да су заспали – то ми је било најпотресније”, наставља разговор доктор Дражен Дамјањук.
Напомињући да је судска медицина тек на шестој години студија, а на трећој патологија, он каже да се студенти тако полако навикавају – на природне смрти (од болести или једноставно од старости), па до ужасних сцена убистава, падова са висине, самоубистава.
Никада нико, међутим, од стотина студената, колико се он сјећа, није падао у несвијест, нити би му позлило од свих тих вјежби управо због тога што их постепено навикавају на њихов будући позив, а касније се и он сам у своме послу једноставно навикао на различите облике смрти.
“Ја сам чак у једном моменту био и поносан на себе што су баш мене звали у Доњу Јабланицу – да формирам тим обдуцената, што сам и урадио, па сам, међу лешевима, радио и онај брачни пар који је пронађен у загрљају, он 1986., а жена 1984. годиште и то је било поприлично емотивно.
Уопште, било је тешко замислити како су умирали ти људи, јер знамо да је од њих 21, барем 80% умрло у великим мукама, јер су били угушени муљем, што је процес од неколико минута, док је само код неколико њих наступила тренутна смрт, усљед удара стијене, урушавања крова, урушавања зида куће”, присјећа се даље.
Ипак, он још увијек нема проблема са тренуцима малодушности, мучнине и неким једноставним “кликовима” који би значили – Шта ми ово треба, ја ово не могу више.
Каже да му се дешавало код доста људи, чак и код чланова породица мртвих људи, да нису у стању форензичарима помоћи да их пребаце на носила, на сто за обдукцију и слично, док они који раде обдукцију, чак и они који му помажу, а нису медицинске струке, са тиме до сада нису имали проблема.
Жив се човјек, додаје, на све навикне, па се и чула мириса адаптирају на неугодне мирисе током распадања лешева, тако да ни с тим никада није имао проблема.
ИЗАЗОВИ СУДСКЕ МЕДИЦИНЕ
Иако се на почетку своје каријере колебао између специјализација хирургије, офтамологије, породичне медицине - доктор Дамјањук се одлучио ипак за судску медицину.
У одлуци му је, каже, помогао професор Ђорђе Алимпијевић, јер се двоумио између патологије и судске медицине, сугеришући му како је ово друго нешто мистично и врло занимљиво, с обзиром да патолози раде клиничке обдукције, а у судској медицини се обрађују све сумњиве и насилне смрти.
КОНСТАНТНО УЧЕЊЕ И ТЕСТИРАЊЕ ЗНАЊА
Иако изгледа да се у судској медицини мало шта промијенило, осим ДНК метода, јер су, како каже и сам доктор Дамјањук, убоди или отисци тупих предмета и данас исти, он ипак додаје да се константно доедукује и испитује своје знање.
„Ја тестирам своје знање чак и документарним серијама које нису баш играни филмови или серије, већ озбиљна свједочења и анализе, али и свакодневно читам, попут Форензичког атласа у коме готово да нема случаја који није описан и који сам набавио у Америци, јер су Американци ту доста одмакли“, каже он.
Признаје ипак да његове колеге патолози морају доста више константно надограђивати своје знање, јер се у овој области медицине увијек изналази нешто ново, много више него код судске медицине...
У судској медини, као посебној грани ове науке, осим изазовности позива, помаже се и човјеку, помаже се друштву уопште, а др Дамјањук, који је овај предмет и на студијама опште медицине највише волио, то објашњава овако:
“Судска медицина помаже правној науци, јер има за циљ да правницима приближи оно што њих у различитим њиховим процесима интересује, јер нас ангажују адвокати, судије, тужиоци, да њима објаснимо дилеме које које имају код судске медицине.
Од нас се, у ствари, тражи да им то преведемо са латинског на наш језик и објаснимо у вјештачењима и на суђењима како је до неког страдања или повређивања дошло, али тако да би разумјеле све странке у поступку, као и њихови заступници.
На крају крајева, када кажете специјалиста судске медицине, или, по западној верзији – форензички патолог, већина људи помисли да ми искључиво радимо са лешевима, што је апсолутно нетачно, јер је 60 до 70 процената мога посла, у ствари, рад са живим људима, вјештачење тјелесних повреда које су задобили, начин настајања тих повреда – чиме су оне нанесене, њихова тежина. Све то на крају заврши на судском разматрању”.
ПОСТОЈИ ВРИЈЕМЕ РАДА, АЛИ И ВРИЈЕМЕ ОДМОРА
Сложени и комплексни послови из судске медицине захтијевају велику концентрацију и присебност, за које љекар мора бити одморан и апсолутно стабилан у смислу спремности да се одради само једна, а не десет одбукција.
„Нажалост, до недавно је највише одбукција које сам радио одједном била трагедија са дјецом у Посушју, али сам у Јабланици одрадио десет, за шта заиста треба велика физичка и психичка спремност, али је, са друге стране, због тежине посла и услова, наше радно вријеме шесточасовно, иако у принципу радим док не завршим.
Ја, као једини специјалиста у цијелој регији, имам велику слободу од стране свога шефа у Бањалуци, доктора Жељка Карана, па кад имам посла ја радим, а кад немам ја нисам у канцеларији. Дакле, осим што сам управљам својим радним временом, имам и велики годишњи одмор, али се и тужиоци по мени равнају када ћу радити обдукцију“, појашњава Дамјањук.
Не негирајући да је напорно покривати цијелу регију Херцеговине, до Сарајева и Фоче, јер се добар дио времена проведе и у вожњи, добар дио на терену, недавно му се десило да се пробудио и у први мах није знао у којем је граду.
„Осим што највише уживам са својом дјецом, одушка налазим и у различитим врстама хобија – од недавно сам, као љекар, уз доктора Паовицу, члан Рукометног клуба „Леотар“ и драго ми је што сам дио те једне лијепе рукометне бајке, јер излазак у Европу није мала ствар, па ми пратња све те младости и путовања с њима дају велики елен, као и моја приватна путовања“, објашњава доктор Дамјањук.
Битан дио његовог посла јесу и ексхумације, нарочито када је у питању Одбрамбено-отаџбински и Други свјетски рат и то је процес који ће трајати још врло дуго.
Занимљиво је да је у томе послу био изабран и међу три љекара Југоисточне Европе за боравак на Кипру, у Никозији, гдје је три недеље само гледао како су они идентификовали сваку од њихове 2004. жртве Турско – кипарског рата.
Са ексхумације посмртних остатака страдалника Придворачке јаме
“Бојим се, међутим, да ће портаге за нашим жртвама из овог, посљедњег рата, због недостатка средстава потрајати још годинама и годинама, јер је очигледно да се и из Другог свјетског рата још много њих воде као нестали”, каже даље доктор Дамјањук.
ИДЕНТИФИКОВАО ДВОЈИЦУ БИЛЕЋА НАКОН 75 ГОДИНА
Горе наведеној тврдњи иде у прилог и чињеница да је, непосредно пред овај наш разговор, доктор Дамјањук идентификовао и земне остатке двојице Билећана за којима су породице деценијама трагале.
Ријеч је о Мату Милићевићу, билећком припаднику Југословенске војске у отаџбини и Ђорђу Вукоју, које су припадници тадашње УДБЕ убили и бацили у јаму у билећком селу Звијерина.
„Пронађени су, како су ми рекли чланови њихових породица, након вишедеценијске потраге за њиховим костима. Истини за вољу, те кости су биле без лобања, али сам ја ипак био задовољан што су бар овакви пронађени због достојанствене сахране коју заслужује сваки човјек“, каже доктор.
Препричава нам и како се за овим страдалницима трагало и каку су пронађени -
„Њихова родбина је за њима трагала дуги низ година и, будући да су знали да су бачени у неку од крашких јама у овом крају – те су јаме претражене, али се за ову некако ваљда није знало, па су спелеолози случајно пронашли јаму у ширем рејону области Врањска, близу села Звијерина, спустили се на дубину од неких 20 до 30 метара и пронашли кости за које им се чинило да су људске и позвали мене“.
Он је одмах након позива изашао на терен и заиста утврдио да су кости људског поријекла, али се није могло утврдити са сигурношћу колико су оне биле на томе мјесту, с обзиром на посебне микроклиматске услове јаме.
„Да су ове кости биле сахрањене површински, под земљом, одмах би знао њихову старост, односно, да су старе сигурно пола вијека, али је овако постојала једна специфичност, мада је у свему позитивна ствар била што сам на основу изгледа костију и њихове тежине установио да ћемо моћи издвојити ДНК профил, у чему смо и успјели.
С обзиром да се сумњало да би то могла бити ова двојица, узели смо неспорне узорке од живих насљедника – унука или такозваних побочних сродника, постигавши огроман успјех да, након готово осам деценија, издвојимо ДНК и са готово стопостотном подударношћу утврдимо да су то та два човјека“, каже доктор Дамјањук.
Иако се за двојицом страдалника трагало више од 75 година, за пар часова на терену и сат до два узорковања и папирологије, плус чекање потврде са бањалучког института, коначно су пронађени дуго тражени земни остаци двојице људи.
„Породице ових људи су ми казали да су након овога доживјели велико олакшање, јер су, иако рођени доста времена након свих немилих дешавања Другог свјетског рата, као аманет од својих предака у себи носили то да их морају наћи и достојанствено сахранити“, прича даље Дамјањук.
Оваквих случајева, додаје даље, има доста, нарочито од почетка девдесетих година, од када су кренуле ДНК претраге, што је представљало изузетан напредак, а таква једна врхунска лабораторија дјелује и у Бањалуци, тако да је готово довољна једна ћелија из које се извуче ДНК и идентификује се свако лице, рјешавају се очинства, па чак и злочини попут силовања, па и породичног насиља.
Наш саговорник у свему томе постиже изузетан успјех и, нажалост, готово да нема станке у своме послу, о чему скромно говори да он није незамјењив, већ једноставно, нема довољно овога кадра, па и ми на крају дозвољавамо себи да сугеришемо надлежним да се позабаве том проблематиком...
.jpg)
