6NYk9lMaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1bHNjbXMvWWpZN01EQV8vOWI0Mjk0NGJmODI0Y2ExMjRlYThjZTNmYjRiZTJmOTEuanBlZ5GTAs0EsACBAAE.jpg (175 KB)

Docent dr Siniša Dučić specijalista dječije hirurgije i dječije ortopedije, svojevremeno student generacije 1984 – 1989. Medicinskog fakulteta Univerziteta u Sarajevu, već dvije godine na čelu je najveće dječije bolnice u regionu „Univerzitetske Dečje klinike“ u Tiršovoj Beograd, koja broji oko 750 zaposlenih. Na ovoj klinici radi dvije i po decenije, a uzevši u obzir i njegovo prethodno iskustvo sa „Pedijatrijske klinike Sarajevo“ u kojoj je počeo ljekarsku karijeru, specijalizacije na Hirurgiji u Ćupriji, zatim usavršavanja i stručno – naučnog rada, te nemjerljivu posvećenost profesiji, slovi za izuzetnog, ne samo ljekara, nego i čovjeka.

Doktor Siniša Dučić član je Asocijacije Dečijih hirurga Srbije, AO TRAUMA ASOCIJACIJE, Srpske ortopedsko – traumatološke asocijacije i Evropskog udruženja pedijatrijskih hirurga. Uprkos izuzetnim referencama, Trebinjci veoma dobro znaju i da je dr Dučić svakome u nevolji uvijek dostupan, bilo u trebinjskoj Bolnici sa kojom sarađuje već 15 godina, bilo na poziv na koji se redovno javi. Humanost i djelo, poput svog oca, čuvenog pedijatra profesora doktora Vojislava S. Dučića, znanjem i širokogrudošću i sam je nastavio.

Vrlo rado se odazvao i našem pozivu da porazgovaramo, kako o njegovom životnom i profesionalnom putu, tako i o izazovima i strepnjama sa kojima se kao rukovodilac Klinike u Tiršovoj susreo u jeku pandemije korona virusa u Beogradu.

  • Jeste li o profesiji ljekara sanjali i kao dječak i da li je na taj izbor uticala i činjenica da je vaš otac, takođe bio doktor? Jer, i vi ste poput oca izabrali rad sa djecom.

Rođen sam 1964. godine u Dubrovniku, a u Trebinju sam živio do 1974. i nakon završenog četvrtog razreda osnovne škole preselio u Sarajevo, gde sam završio osnovnu i srednju školu i Medicinski fakultet. Od kada pamtim, želeo sam da studiram Medicinu i verovatno je na izbor mog zanimanja uticalo i to što je moj otac bio doktor. Od malih nogu sam rastao uz oca koji je uživao u svom poslu i uvek me usmeravao ka intelektualnom radu, na čemu sam mu neizmerno zahvalan.

  • Specijalizirali ste dječiju hirurgiju. Kako je raditi sa djecom?

Ljekarsku karijeru počeo sam na „Pedijatrijskoj klinici“ u Sarajevu. Početkom ratnih zbivanja napuštam Sarajevo, zapošljavm se u „Hitnoj pomoći“ u Ćupriji, potom na hirurgiji i tada započinjem specijalizaciju iz dečije hirurgije. 1994. godine prelazim na „Dečju kliniku“ u Beograd. Sa decom je lepo raditi, oni su najzahvalniji pacijenti. Njihov osmeh, pogled pun poverenja kada im pomognete je nešto što meni mnogo znači i nikada ne bih menjao rad sa decom.

  • S obzirom da ste radili i na „Pedijatrijskoj klinici“ u Sarajevu, čak i u prvim danima rata, pretpostavljamo da vam rad u vanrednim okolnostima nije nepoznanica. Pa ipak, kako ste se snašli i kakvo je vaše iskustvo sa virusom korona, kako vas lično kao čovjeka, humanistu, ljekara, tako i uopšte iz ugla načelnika klinike?

Ovo je potpuno novo iskustvo. Ja sam vrlo kratko radio u Sarajevu početkom ratnih zbivanja. Za vreme NATO agresije radio sam na „Dečjoj klinici“ u Beogradu kao mlad hirurg. Korona pandemija je zahvatila celi svet, mnogo toga se ispočetka nije znalo o ovom virusu, naša saznanja su svakog dana sve šira i bolja. Svaki dan napredujemo.

  • Kako ste se uz redovan posao nosili i sa odgovornošću vaše funkcije i kako ste se organizovali?

Nalazim se na čelu najveće Dečje bolnice u regionu, koja broji oko 750 zaposlenih i imao sam veliku odgovornost, kako prema pacijentima i njihovim roditeljima, tako i prema zdravstvenim radnicima i nemedicinskom osoblju i njihovim porodicama. Ono što je dobra okolnost je to da deca značajno manje oboljevaju od Covida nego odrasli i lakša je klinička slika. Sa druge strane, dete koje nema nikakve simptome može preneti infekciju drugim osobama. Moji pomoćnici i ja smo odmah po pojavi prvog slučaja Covid infekcije u Srbiji, reorganizovali rad klinike. Sproveli smo sve mere da sprečimo da nam infekcija uđe na kliniku i da nam zarazi pacijente i zdrvstvene radnike.

  • Koje mjere ste sproveli?

Na ulazu u kliniku smo postavili termokamere koje mere temperaturu. Pacijenti sa povišenom temperaturom su preusmeravani na poseban ulaz, kao da su Covid sumnjivi i tu bi bili pregledani od strane lekara koji su imali propisnu zaštitnu opremu. Pored toga, na ulazu u bolnicu su pacijennti tj. roditelji davali kratke podatke da li je neko bio u inostranstvu, da li je neko imao neku respiratornu infekciju i opet sumnjivi pacijenti su upućivani na poseban ulaz. Niko nije mogao biti na klinici bez maske, kako od zaposlenih, tako i pacijenti i njihovi roditelji. Na ulazima na kliniku su se nalazili aparati za dezinfekciju obuće i ruku. Celo jedno krilo zgrade, četiri sprata, je odvojeno za Covid sumnjive i potvrđene pacijente. U prizemlju su bile ambulante za Covid sumnjive pacijente, na prvom spratu je bilo odeljenje koje je bilo predviđeno za najteže pacijente sa Covid infekcijom, pacijente na respiratoru kao i ostale. Jedna operaciona sala na drugom spratu je izdvojena i planirana za operativno lečenje pozitivnih pacijenata kao i covid sumnjivih, a na poslednjem spratu je bilo odeljenje na koje su smeštani sumnjivi pacijenti, dok ne stignu rezultati testa.

  • Da li ste među zaposlenima i pacijentima imali pozitivnih na virus korona?

Za celo vreme vanrednog stanja imali smo samo tri medicinske sestre pozitivne na Covid 19, od kojih se jedna zarazila kući od muža, jedna u inostranstvu i njih dve nisu radile. Iimali smo jednu sestru koja je bila pozitivna, ali nije potvrđeno da se zarazila na Dečjoj klinici. Ni jedan pacijent se nije zarazio na našoj klinici u toku vanrednog stanja, a imali smo dva sa simptomima koji su nam se javili. Jedan je proveo tri dana na respiratoru i, nakon što je stabilizovan preveden je u drugu bolnicu i sada je kući. Drugi pacijent je sa hematološkog odeljenja, i on je oporavljen. Oni se nisu zarazili na klinici. Vrlo sam ponosan na moje pomoćnike i moj rad što smo uspeli da sačuvamo zdravstvene radnike u našoj ustanovi.

  • Kako je uopšte izgledao rad u vanrednom stanju pod virusom korona, posebno sa saznanjem da imate pozitivne pacijente i osoblje? Jeste li imali dovoljno lijekova i neophodne medicinske opreme?

Sve smo uardili da sprečimo ulazak virusa u bolnicu i u tome smo uspeli, jer smo svakodnevno kontrolisali svaki prijem u bolnicu, svaki operativni zahvat. Stanje zaštitne opreme smo dnevno kontrolisali. Nije se moglo desiti da nemamo zaštitnu opremu za narednih 10 dana. Apsolutno smo svega imali dovoljno, od lekova do zaštitne opreme, a za medicinsko osoblje bio je obezbeđen prevoz, kako bi mogli da dođu na posao.

  • S obzirom da se u Klinici kojom rukovodite liječe i najteži, maligni pacijenti, naročito što su u pitanju djeca, kako je bilo raditi u proteklom periodu, pomagati svima njima, da li je roditeljima bilo dozvoljeno da borave sa djecom?

Pacijenti oboleli od malignih oboljenja su lečeni kao i pre pandemije, i njihovim roditeljima je bio dozvoljen boravak uz decu. Naravno, preduzimane su sve mere da ne dođe do Covid infekcije. Pored toga, roditeljima dece sa posebim potrebama je bio dozvoljen boravak uz decu.

  • Da li su se i na „Dečjoj klinici“ u Tiršovoj, poput drugih bolnica u regionu, u vanrednom stanju primali samo hitni slučajevi, iako se radilo o djeci?

Na dečjoj klinici u toku vanrednog stanja je značajno smanjen obim rada, kako operativni zahvati tako i rad u specijalističkim ambulantama. Što se tiče operacija, operisana su sva deca koja su bila hitna, pored toga i sva deca čije odlaganje operativnog zahvata je moglo da utiče na lošiju prognozu lečenja ili pogoršanje bolesti. Takođe, sva deca sa tumorima su operisana bez odlaganja. Broj specijalističkih pregleda je značajno smanjen, ambulante su radile smanjenim obimom posla, ali niko nije vraćen kući a da nije pregledan. Dolazili su uglavnom hronični pacijenti sa pogoršanjem bolesti, hitni slučajevi i pacijenti sa novootkrivenim bolestima.

  • Koliko je, uprkos pandemiji i situaciji koja je snašla medicinsko osoblje, bilo važno i neophodno u datom trenutku ostati čovjek i biti human prema svakome jednako?

To je bilo jako važno. Nije se smelo dozvoliti da zbog postojeće pandemije trpe pacijenti koji boluju od drugih bolesti. Klinika je funkcionisala tako što smo lečili sve pacijente koji su nam se obratili i strogo vodili računa da ne dođe do širenja Covid infekcije na klinici.

  • Da li je kod vas lično bilo straha, koji vam je bio najteži trenutak u proteklom periodu, jeste li bili izolovani od porodice, o čemu ste razmišljali, čime se vodili?

Kada vodite bolnicu u kojoj radi 750 ljudi i u kojoj se leče deca iz cele Srbije, naravno da postoji malkice straha. Ja sam se bojao jedino da nam virus ne uđe u kolektiv i preduzeli smo sve mere da to sprečimo. I sprečili smo. Ne krijem da sam vrlo ponosan zbog toga. Odmah po proglašenju vanrednog stanja, izolovao sam se od porodice, i ovih dana sam se vratio kući.

  • Kakvo je sada stanje u Beogradu, u bolnicama i konkretno u klinici u Tiršovoj u kojoj ste načelnik? Vraćate li se polako u redovno funkcionisanje?

Polako se vraćamo u redovno funkcionisanje, počeli smo da obavljamo redovan operativni program, specijalističke ambulante rade povećanim obimom posla, ali ne tempom kao pre vanrednog stanja.

  • Kada sve ovo prođe po čemu ćete pamtiti virus korona? Da li je to neka suza ili neki osmijeh, izgubljeni pacijent ili neko hvala od strane malih pacijenata i njihovih roditelja? Da li vam se nešto u životu promijenilo, da li ste se vi promijenili?

Hvala Bogu, nismo izgubili niti jednog pacijenta za vreme vanrednog stanja, kao niti jednog zdravstvenog radnika. Pamtiću vanredno stanje po velikom entuzijazmu medicinskih sestara i lekara, po njihovoj hrabrosti, želji da pomognu pacijentima. Impresioniran sam entuzijazmom medicinskih sestara koje su radile pod punom zaštitnom opremom i nisu imale primedbe. Sestre i lekari, kao i pomoćno osoblje, svi su radili kao jedan. Ponosan sam na moje osoblje i mogu vam reći da su oni heroji ovog doba!

  • Sarađujete sa trebinjskom Bolnicom i često poslom dolazite u grad vašeg djetinjstva. Shodno obavezama, imate li vremena da u Trebinje dođete i na odmor i postoji li nešto što vam odavde uvijek nedostaje?

Poslednjih 15 godina dolazim u trebinjsku Bolnicu u kojoj radim kao konsultant. Radim ambulantne preglede, kao i neke manje operativne zahvate, koje mogu izvesti u bolnici u Trebinju. U Trebinje dolazim pet do šest puta godišnje. Nigdje nebo nije plavo kao iznad Trebinja i to mi uvek nedostaje, kao i brda koja taj grad okružuju.