ДРАЧЕВО, СЕЛО КОЈЕ ЋЕ НАДЖИВЈЕТИ СВА ПОПОВСКА СЕЛА

Свака прича и наш репортажни запис из било ког требињског села скоро да би, без изузетка, сликовито личили ко јаје јајету, а по свим причама и прогнозама још по којег живућег свједока дани њиховог живота се одбројавају, и село по село је пред закључавањем.

Свака ова прича за себе и сваки разговор са нашим саговорницима не оставља нимало оптимизма да ће се нешто битно промијенити или значајно учинити да то село има наду да преживи наредних десетак година. У свом овом сивилу и крају живота који се непогрешиво назире, са ове дистанце од неколико година, једина нам је срећа у општој несрећи да забиљежимо још понеког сеоског кључара као непогрешивог свједока.

У село Драчево, село за које се, са малом дозом оптимизма, каже да има наде да надживи сва поповска села, дошли смо са намјером да обиђемо тренутно најстаријег домаћина који живи у ових двадесетак села српског Попова.

Плетући кошеве и корпе, Неђо испуњава своје старачке дане

Са закораченим кораком у десету деценију живота Неђо Перишић, познат као Ђако из миља и комшијског препознавања, био је наш домаћин и саговорник. Разговарали смо  дуго, читаво једно доподне и овај новински текст је добро скраћен, а да смо записали у цјелости, заузео би најмање десет страница "Гласа".

ОД БРЕСТОВОГ ШИБЉА ДО „ПЛЕТЕНИХ“ СУВЕНИРА

У овом разговору  смо забиљежили много тога занимљивог из дугог живота овог старца, а намјера нам је била циљана и само једна:

Забиљежити још једну причу о корпарском занату који Неђо чува од заборава, или боље речено, о занату који је остао још, само, у десет прстију овог Поповца. Овај, по много чему, необични и вриједни домаћин, како је по старе дане онемоћао за велике и тешке сеоске послове, пронашао се и вратио у занат из свог дјетињства и породичне традиције. За само неколико година Неђо је исплео на десетине и стотине кошева за рибу, те корпи разних величина. Шта је то било пресудно да уплете своје старачке дане у ове необичне предмете од прућа, Неђо нам је рекао: "Већ неколике године сам у овом послу или боље речено да сам се кроз ову занимацију вратио у своје дјетињство и обновио породичну традицију. Колико је све ово добро и корисно процијените сами, али је сам у плетену брестовину и конопљику уплео своје сате и дане који су многим старим људима дуги и тешки. Моји су дани добро испуњени и када уберем или када ми комшије донесу прућа да имам са чим радити. Морам признати да и данас потврдим да је истина када стари људи кажу да се под старост врате у дјетињство. То је апсолутно тачно. Осим земљорадње, наша кућа је била и рибарска кућа. Риба је значила Поповцу у преживљавању и она је била значајан додатак исхрани за многе поповске породице. У мало којој поповској кући да се мушка ђеца нису учила камен кресати и плести плотове и черјане, кошеве, корпе и кошаре за жито. Замислите данас када уђете у једну домаћинску кућу колико има разних посуда од пластике и осталих материјала, а то је у моје дјетињство све било од прућа и све су то наши ђедови радили и плели. Плотови у кући, черјани у стојаћим кућама, кошеви за жито, коњски сепети за транспорт грожђа из винограда, кове за ношење гомиле и земље, вршве и кошеви за рибу, те мале корпе за брање грожђа и смокава, све се плело од прућа брестова. Само од тих природних материјала као што је вуна, дрво, пруће, камен и креч је наш поповски домаћин стварао услове за живот и правећи разне предмете за оруђе и алате. Сваки добар и препознатљив домаћин имао је волове, коња, челе, мреже за рибу, а понеко и барку. Моји су стари имали волове, коње, али и мреже и кошеве. Одатле је и почетак моје љубави за риболов. Остало ми је ово у сјећању када сам с оцем у зимска јутра рано одлазио на воду, на вађење кошева који су били један значајан начин лова наше препознатљиве гаовице. Тада сам као мали купио рибу коју би отац истресао из коша и та слика је и данас неизбрисива.

Сјећам се тих јесењих дана када опадне лист брестови и коњопикови, брало се пруће и плели се коши што је сваки мушкарчић учио од својих очева и дједова. Ја сам знао и мреже плести и рибарити мрежама. Замислите да смо са барком ишли до под Дврсницу, те у доњем пољу са даиџом Вељком Тубићем ловили рибу и постављали мрежу. Све униже низ воду идући према Хутову била је крупнија и дебља гаовица. Та гаовица сјајна ко злато, а звали смо је златица, била је пуно крупнија, могла се ловити искључиво са мрежама. Низови нанизане златице на сушењу уз огњиште су ми и сад пред очима", присјећао се Неђо.

"Риболов је чинио успјешног домаћина", истакао је Неђо.

Све тегобе поповског сељака и бриге одговорног домаћина превазилежене су тамо гдје је била кућа пуна вриједних рука њених укућана, а за сврставање у ред доброг домаћина и узорне породице, Неђо је истакао чињеницу за коју сматра да је најбитнија:

"Слога чини успјех доброг старог домаћинства ма колико имало чланова и услова. Породице са којим се успјешно руководило од дјетета до старца и када је свако заузимао мјесто које му припада, опстајале су и напредовале. Наша кућа до пред други рат је бројила двадесет чланова и ја се тога добро сјећам. Замислите шта могу да учине вриједне руке у тако добро организованој многољудној задрузи. Данас је формула успјеха потпуно нешто друго и никаква се ствар не може поредити", закључио је Неђо.

Дане дјетињства који су се поклопили са Другим свјетским ратом и сачувана сјећања  на усташки лов на комшије у овом броју „Гласа“ нећемо записивати. Нека то буде за неку другу много ширу причу, сложили смо се, јер тај мрачни период српске трагедије не треба нико мијешати ни са чим сличним.

"Уз сва та ратна страдања, послијератни период од четрдесет пете опет има своју непоправљиву пропаст", истакао нам је Неђо. "То је од моменат када је политика докрајчила Попово и запечатила судбину читавог краја", био је категоричан.

О тим данима гдје су други и о његовој судбини одлучивали наш саговорник нам је испричао:

"Политика је, уз све невоље живота Попова какви стварно и јесу, одиграла пресудну улогу за нестанак овог финог дијела наше општине. Послије усташа ни ово послијератно ништа није било мање кобно да нестане овај лијепи крај из живота и постојања. Дошао сам, лично баш ја на џамију када је Чедо Капор зазвао ме и упито шта тренутно радим. Био сам мало збуњен када ми је рекао да се сутрадан јавим Чеди Муцовићу у Требиње. Тај исти дан су му задужили одијело радно и алат и отишао сам у смјену. Нико ми није дао ни шансу да размислим да ли би напуштао своје Драчево. Политика је то била и ко куга опустошила Попово поље“, убјеђен је Неђо.

Врло кратко, непуних осам година био је период који је Неђо провео ван свога села. За начин живота за који се одлучио и како је три пута умирао и враћао се међу живе, Неђо је наставио ову причу:

"Одлазак са државног посла и повратак у Драчево била је моја одлука. Вратио сам се у моје Драчево и први трактор купио и регистровао 14.7.1966. године, почео орати црну земљу, себи и другима, те далеке шездесет шесте, и од тада пуних педесет три године сам радио тај посао. Након толико година проведених на трактору могао сам се заклети да сам узорао Попово поље од Хутова до Туља и Пољица. Радило се у то доба свако јутро све до мрака а и ја памтим када од нашег села Драчева па све до ријека под Седларима нијеси имо гдје дрвен шиљак убрати. Е, гледај сад! Поље је прекривено драчом и шикаром...“

А за она три умирања и враћања међу живе, наставља Неђо, два су пута била у саобраћају. „Први пут са трактором, ту одма испод куће притисно ме трактор, и осто без свијести и ваздуха, а други пут у саобраћајној несрећи у Засаду када су погинули Милорад и Трише, а ја испао из аута и довежен до болнице под претпоставком да сам мртав. Трећи пут је било са неким ударом који сам доживио овдје у кући. Сјећам се да сам се пробудио уз доктора Васка Ковача у уласку у град...Чим сам дошао себи тражим од доктора да ме врати кући. Нисам хтио у болницу, и ту сам испоштован мада ми је доктор слао сестру кући седам дана да ми прикључује инфузију. За овог мог дугог живота, свашта сам преживио... То би била књига од хиљаду страна..."

МЕД ВРЦАН 1972

Мед врцан 1972. године, донесен из љаника Вељка Тубића из Орашја

У разговору са овим домаћином, за кога смо раније констатовали да данас нема старијег у ових двадесетак српских села Поповог поља, сазнали смо неколико интересантних података из овога краја али и из његовог личног живота. Да су истог датума са по тридесет година разлике рођени он, син и унуче прави је куриозитет и тај 28. јун – Видовдан у кући Перишића је прослављан са великом посебности и свечано.

Такође, од Неђа – Ђаке смо сазнали да је био велики заљубљеник у лов и да је на стотине крзнене дивљачи убио и предао кожарима. За овај податак смо први пут чули и ловачке приче и догодовштине, не би могле стати у читав „Глас Требиња“, рекао нам је Неђо и додао :

„Моју прву пушку орозачу сам купио у Маљкови од Паве Барбароса 1960. године. Са даиџом Божом Чихорићем сам на бициклу отишао у Слано да је донесемо. Од те године до данас сам члан ловачког друштва а да ли сам почасни и најстарији члан у Ловачком удружењу „Леотар“- за то баш и нисам сигуран. Некада сам био млад и вјешт ловац и имо свакако најбоље гониче зечаре и куничаре и тај мој ловачки шездесетогодишњи стаж био би прича за себе са пуно догађаја и ловачких дешавања.“

У овом разговору, пред кућом под великом терасом, који је трајао више од два сата, Неђо се неколико пута заустављао и одлазио у кућу да ми потврди и покаже неке од занимљивости. Када је отишао у помоћну оставу није га било задуже да се врати. Када се појавио у руци је носио теглу меда стару педесет двије године да се увјерим и да опробам. Отворио је поклопац и мени као познаваоцу меда и пчеларских производа дао да пробам и да оцијеним о каквом се меду ради. Када сам помирисао и опробао суочио сам се са савршеним мирисом и окусом меда кадуље који се није ни након педесет година изгубио. Руку на срце, био сам запрепашћен овим податком а Неђо је испричао : „Ја нисам пчелар и нисам никада био, само сачуво ову теглу меда као узорак и пробу многим мојим познаницима и пријатељима да их увјерим у квалитет меда који је био прије у вријеме изобиља пелима – кадуље од кога су се брда плавила. Овај мед сам добио од даиџе Вељка Тубића у Орашју. Отишао сам на трактору да орем ледину а послије му помогао врцати мед. Добио сам канту меда коју сам донио кући и пресуо у тегле. У сталажи међу осталом стакларијом крила се тегла све ове године све до послијератних деведесетих када сам опет на њу набасао. Од тада је чувам и показујем и потврђујем причу да је прави мед неуништив и трајан као овај наш херцеговачки камен“, завршио је Неђо.

"Ове моје посљедње године живота нећу ни дана да проведем изван мог Драчева и своје куће. Јесам сам иза ових мојих кућних врата али су моја дјеца и породица стално са мном двадесет и четири сата. Телефонија је омогућила да се од јутарњег устајања до вечерњег починка чујем са породицом по неколико пута. Морам признати на првом мјесту је моја невјеста Жељка а онда и сви они који показују бригу да ми дани лакше прођу и да ми се јаве свакодневно. Ујутро ме обично зову сви и питају: 'Јеси ли жив? Јеси ли освануо?', а ја им кажем: 'Кад умрем јавићу вам ја'. Ја сам нашао себи забаву, како и видите, да испуним свој дан и да дарујем своје ближе и комшије овим мојим прућем плетеним сувенирима за које сам сигуран да их неки више узму да би их држали у кући но да би били у стварној употреби. Одем међу људе у кафану код Прота сваки дан, сиђем и два пута по сат два...Ако је какво невријеме или киша тај дан сам прескочио и тај дан сам провео више на овој мојој радној занимацији. Доста сам у животу радио, а ово што сада радим ме одмара и прави ми задовољство."

„Глас Требиња“ се у нашој кући чита већ десетљећима

"Морам истаћи са задовољством да сам редован читалац 'Гласа Требиња'. Као обавезно ми је да прочитам ваш 'Глас Требиња'. Мало избјегнем оно с почетка и политику али обавезно читам Алексића, Граховца, Јањића и тебе.  А и оне тамо задње стране новина, прегледам да видим и тамо неке своје познанике... И раније су новинари 'Гласа' долазили и биљежили живот у овом селу и тада је забиљежено да је у селу живјело пет стотина осамдесет шест житеља у седамдесет осам домаћинстава. Данас, забиљежи за 'Глас', у седам домаћинстава живи десетеро становника. Рекло би се, дошло на мало, а и ово мало покушава да се одржи и да не дозволи селу да умре. У неколике куће, неколико домаћина кроз разне послове покушавају да одрже Драчево да не умре. Тешко да се млађи врате, али некако у овом селу има још мало оптимизма да се чека некаква значајна промјена и обрт у другом правцу. Можда се то и посрећи ако видимо да данас постоји интерес за имања и повећан интерес за живот ван градова. Можда је моје Драчево мом срцу најближе па је зато и разлог више да ми се чини да ће ово село избјећи кризу гашења и наставити да живи у нашем начину живота. Надам се да ће наставити да живи и да се присјећа за сјећање", закључио је Ђако ову данашњу причу у којој се препознава још мало наде и оптимизма за поповско село Драчево.