Када се осврну на почетке, кућу без врата и прозора, без струје и воде, зарасло, пусто и уништено имање, на којем данас све врви од живота, нимало не жале што непуних двадесет година проводе онако како су једном одабрали.  „Ми смо срећни. Испуњени психички и физички. Живимо на свом, од свог рада. Све што имамо створили смо својим рукама. Првих осам година живјели смо без струје, али смо увијек гледали напријед!...“, каже Драгана Бркан.

Село Славогостићи у општини Равно, од Требиња је удаљено нешто више од тридесет, а од Дубровника двадесетак километара. На старој дједовини од 2002. године живи петочлана породица Бркан, супружници Драгана и Здравко са кћеркама Николином, Дајаном и Петром. Ратом потпуно девастирану кућу временом су обновили, а на имање се вратили како би живјели од сточарства.

Обоје су рођени и расли у Дубровнику, али су с првим ратним данима, избјегли у Требиње. У граду подно Леотара су се упознали и вјенчали 1999. године. Прво дијете добили су годину дана касније. Живот у подстанарству, без посла, није био једноставан. Донијели су одлуку да тако не желе ни дана даље.

Када се осврну на почетке, кућу без врата и прозора, без струје и воде, зарасло, пусто и уништено имање, на којем данас све врви од живота, нимало не жале што непуних двадесет година проводе онако како су једном одабрали.

„Ми смо срећни. Испуњени психички и физички. Живимо на свом, од свог рада. Све што имамо створили смо својим рукама. Првих осам година живјели смо без струје, али смо увијек гледали напријед! Навикне се човјек на све. Кућу смо обновили уз помоћ страних донатора и Општине Равно, а Општина Требиње тада нам је помогла кредитом од 12.000 КМ за младе, како бисмо од неког посла почели. То нам је пуно значило, као и морална подршка многих. Ништа није у новцу, много је више у срећи и здрављу“, каже нам Драгана, којој осмијех не силази с усана.

Пријатне нарави и веселог духа, спремна на шалу у сваком тренутку, са породицом живи од производње сира. Заступљене су груде сувог шкрипавца и сир у уљу и зачинима. Искрено каже да се од овог посла може живјети сасвим добро.

„Само се треба радити. Ко то хоће, може и да заради. Мени ништа није тешко. А посла има сваки дан. Јесте да ми је лакше од када су дјеца порасла и помажу ми, али исто сам радила и док су биле мале. Мени је најбитније да смо сви на окупу, да смо здраво и да се радујемо сваком нашем новом дану“.

Живот у Славогостићима, 2002. године, започели су стадом од 50 оваца, које су временом проширили на 120. Затим су купили и козе. Живјели су од прераде меса. Како нам прича, од овчијег млијека никада није правила сиреве, али јесте од козијег. Могло би се рећи да је тиме покренута њихова прича.

Млијеко од неколицине коза, повремено је сирила, углавном за потребе породице, с обзиром на опште познату чињеницу колико је ова намирница благотворна за здравље. Међутим, није дуго требало, да увиди да су краве, премда скупе, лакше за држање и узгој. Уз то, дају и већу количину млијека, што омогућава бољу производњу и пласман на тржиште.

„Прву краву добили смо од организације МПДЛ. Почели смо мало да се ширимо, остављали телад, а сада имамо преко 40 грла. Млијека има сваки дан, довољно за сиреве. Правим груде као и све жене у Херцеговини. Ништа нисам мијењала нити сам смишљала неке другачије рецепте. Можда сам мало старомодна, али вјерујем да су наше баке знале шта раде. У њихов метод вјерујем и држим се традиционалног начина сирења од прије стотину и више година“, прича ова млада жена.

Схватамо да је традиционалиста. Као и да, са тек 41 годином живота, има позамашно искуство. Прераду млијечних производа савладала је до танчина. Полетна и орна за рад, иако јој дан некад траје дуже од 24 сата, стиже све.

„Требале су ми двије године да савладам овај посао како треба. Сада иде брже. Али не може нико очекивати да ми сваки сир буде исте величине или једнаке грамаже. Оно што нудим је искрен рад и однос према купцима. Најбитнија је одговорност и повјерење. Тиме се водим и тако радим. Највише сам сирење савладала сама, уз мамине савјете. Није било лако у почетку, али жив се човјек на све навикне и може све, само ако хоће“.

Тако се на имању породице Бркан сваки дан произведе до 30 груда сира. Понекад број варира, у зависности од годишњег доба и саме природе.

„Кад је зимско вријеме, краве дају од 50 до 100 литара млијека дневно. На прољеће се тај број удупла, и зна изаћи и на 200 литара. Музем свако јутро и вече. Иде брже откад имам четири музилице, а прије сам све радила ручно. Онда, треба времена и да се сиреви осуше, стално их окретати, гледати, водити рачуна да се не пресуше. Радимо сви. Има посла увијек, а то значи да је вриједило почети и градити живот на селу“.

На имању су саградили и шталу, све од продаје млијечних производа. Међутим, поборници су слободне паше. С обзиром на близину мора и богатство овог краја љековитим травама, сматрају да је за млијеко и сир много боље кад су краве константно пуштене у природи. То се одрази на квалитет крајње намирнице. Такође, слободна паша погодује и кравама, које у таквим условима, објашњава нам Драгана, рјеђе оболијевају. На овај начин чувају грла и добијају производ из самог срца природе.

Од свог рада живе. Иако им је данас много лагодније, ова жена и даље не одступа од правила да је домаће здравије и квалитетније. Зато редовно прави сириште, од телета.

„Оперем, посолим и осушим. Ставим у пет литара сурутке, да надође. Кад је хладно вријеме треба му десетак дана, чим је топлије, готово је за три дана. Добијем пет литара сиришта, затворим у флаше и држим у фрижидеру. Сиришта добијем онолико колико успем сурутке. Могла бих да купим, али овако више волим“.

Сваки сир нашао је своју адресу. На требињској пијаци продаје их њена мајка, док се добар дио прода и на кућном прагу. Купци долазе из разних крајева, не само из Требиња, са хрватског или црногорског приморја, већ чак и из иностранства. Сви су чули за укусне сиреве из Славогостића.

„Продаја је одлична и многи ми купе кад дођу код нас. Изузев нашег свијета, долазе људи из Енглеске, Америке, Канаде, Италије... Одушевљени су. Питају да пробају, да виде како се ради, буде ту свакаквих прича, а највише смијеха. Добар дио муштерија долази ми сваке године. Изнова се враћају, што ми много значи. Можда ми је то и највећи комплимент. Не само за сир, него и за ово што годинама радимо. Фини су то сусрети, срдачни, весели“, каже нам ова вриједна жена, која сиреве продаје и на штанду на Иваници.

Уз домаћи суви, те тегле сира у уљу, штанд красе и разноврсни ликери, џемови и мед. Све их је, с посебном пажњом, у свом дому направила Драгана Бркан.

„Живимо окружени природом, која је код нас веома благородна. Берем љековите траве и шумске плодове и онда од њих спремам ликере и друге намирнице. Свега има у природи, непрсканог, здравог! Ликери су од вишања, ораха, пелима и највише их купују странци. Обожавају све што је домаће! Цијело љето дјеца и ја, на смјену, продајемо на штанду. Никоме није тешко. Тако живимо и не бисмо сеоску удобност мијењали за градску вреву!“

Да је све дошло на своје, евидентно је. Својим радом, жељом и позитивним ставом, ова породица је успјела у свом науму. Поред куће у Славогостићима, од продаје сира, направили су кућу на Иваници и тренутно је обнављају.

„Већ четири године живимо на Иваници. Одавде нам је доста ближе и лакше доћи до града, а дјеци и до школе. Славогостиће нисмо занемарили. Сваки дан путујемо тамо да бих правила сиреве. Зна бити напорно, али све се постигне. Ујутру се помолим за све што смо створили, за нас и кад удахнем мирис природе испуне ме задовољство и спокој. Сад ће прољеће и још више посла, али и угодности на мојој тераси окруженој бескрајним зеленилом. Знате, све има предности и мане, тако и овај посао који радим. Оптерећена сам физички, али сам психички поптпуно растерећена. Дјеца су ми расла окружена миром и тишином. Подарили смо им здраво дјетињство. Похађају школу без проблема, научене су на рад. Кад имају радну навику могу радити било шта, гдје хоће. Петице су ми небитне, важније је да постану добри људи“, рече ова мајка, жена и супруга, која је, вођена инстинктом и одрекавши се комодитета савременог живота, данас дошла до тачке да с поносом има на шта да се осврне.

Храброст и вјера у боље дане, ову породицу не напушта. Кажу нам - стекли су и створили властите услове за живот. Од прераде млијека и производње сира пристојно живе. Подвлаче да ни за чим не жале и ништа им не треба. Своју срећу изградили су сами.

Сиреви који обилазе свијет

Драгану Бркан и њеног мужа Здравка много пута су посјетиле бројне новинарске екипе. Из Републике Српске, Босне и Херцеговине, Србије, Италије, Америке... Како нам прича ова жена, сусрети који су јој помогли да свој производ, уз неприкосновен квалитет, још боље приближи купцима.

О Драганином сиру писали у новинама National Geographic Traveller[/caption]

„То ми је много значило. Лијепо је кад нам дођу, а још љепше кад о нама испричају позитивну причу. Не желим да се хвалим, али све што смо направили, заиста је само наших руку дјело. Недавно је у Славогостићима била новинарска екипа из Италије. Њихова новинарка повела је са собом и шминкере, читав тим људи. Онда је са мном сирила сир. Било је стварно забавно. Италијани су темпераментом блиски нама, супер смо се забављали, као да се знамо читав живот. Емисија о нашем домаћинству и производима, емитована је на телевизији Rai Duo“.

 

Пријеснац или „Škripavac souffle“

Свака земља на свијету има своје најпознатије јело са сиром. Код Италијана засигурно предњачи пица (pizza), за коју са сигурношћу можемо тврдити да се прилично одомаћила код скоро свих народа. Французима сир представља главну арому многих специјалитета, од којих су можда најпознатији пире са сиром (aligot) и супа од лука са запеченим сиром. Cheeseburger заузима почасно мјесто на америчкој трпези, док су начоси (Nachos) једна од најпознатијих мексичких грицкалица са топљеним сиром. Кад је ријеч о слатким јелима, равноправно прво мјесто дијеле надалеко чувена торта од сира (Cheesecake) и италијанско ремек дјело Тирамису у коме је главни састојак кремасти сир mascarpone.

Код нас, у Херцеговини, почасно мјесто припада пријеснацу. Препознали су то врсни италијански гастрономи, па су рецепт из кухиње Драгане Бркан уврстили у туристички водич за домаћу храну „Journey Through Herzegovina“.

„Одушевили су се нашим шкрипавцем и уопште сиревима из Херцеговине. Наше домаћинство ставили су у водич, као препоруку туристима да нас потраже. То ме заиста гануло и додатно потврдило да све што радимо има смисла. А рећи ћу вам да ми сир једемо као десерт, сваки дан послије ручка. Дјеца посебно обожавају комбинацију сира и меда!“