Средњу фризерско – козметичарску школу у Требињу, смјер који је био отворен од 1981. до 1984. године, похађало је 38 ученица. Осим Требињки, велики број дјевојака био је из Црне Горе и Дубровника, а од те генерације, фризерски занат у Требињу је једино наставила Новка Пешић. Својој професији вјерна је пуних 39 година.
Новка Пешић - Салон у којем је рад задовољство
Прича нам да се добар дио њених другарица из школске клупе преквалификовао, док су са фризерским занатом, попут ње у Требињу, наставиле тек по која у Дубровнику, Никшићу и Бијелом Пољу. Евоцирајући успомене, истиче да је ова школа по свему била изузетна.
„Учионица и добро опремљен фризерски салон били су у оквиру данашњег Центра средњих школа. Те 1981. године овакву школу нису имали ни Дубровник ни Никшић па је владало прилично интересовање. Професори су се јако трудили и пружили нам већину предмета као и у другим школама, али и оне уско везане за наше занимање. Доста се учило, естетика, технологија материјала, квалитет косе, хемија, биохемијски процеси, математика... Све је било озбиљно, како теорија, тако и практична настава у школском салону“, упознаје нас Новка, још увијек млада жена и само по стажу и искуству међу најстаријим требињским фризеркама.
Фотографија из школе код себе нема, као ни са годишњица матура јер их, рече нам, нису обиљежавали. Али зато, како нам каже, памти то предивно вријеме школовања и другарица, од којих је са некима и данас у контакту.
Посао који се воли
„То је било вријеме када се занат цијенио и да бисте били добри у свом послу, морали сте да учите и да се посветите. Практичну наставу имале смо три пута седмично, а професорица нам је била предивна Ранка Јеремић, дама и фризерка чији се салон налазио на Главној улици. Училе смо се на нашим професорицама, све су долазиле на фризуру и то нам је од старта било значајно. Лако је учити на лутки, али на људима, е то је већ прави изазов, велика одговорност и огромно искуство. У разреду смо се између себе заиста дивно дружиле и жао ми је што више њих није остало у овој професији. Али свако себи бира пут“.
Управо је тако и она сама одабрала свој. Била је одличан ђак, а упркос наговорима околине, од онога што воли није одустајала. И данас став не мијења и опет би урадила по свом.
„Ово је посао који сам увијек вољела. Док сам била мала обожавала сам да правим фризуре и да се играм са косом. Маштала да будем фризерка. Креативно ми је и лијепо. Сваки дан се учи нешто ново, није досадно. Никада нисам чекала на запослење. Чим сам матурирала 1984. године почела сам да радим. Одмах. Први стаж ми је био код фризерке Амре Бусулаџић која је салон држала у Старом граду“.
Жељној знања, није јој било тешко и да шест мјесеци сваког дана пјешачи из Полица, гдје је живјела, до Чичева и назад како би учила занат. Каже нам, то је напросто велика љубав.
„У Чичеву је тада радила фризерка, Хатиџа се звала и била је одлична у изради минивала, који је тих година био страшно популаран. Жељела сам то да научим и ишла сам сваки дан код ње. Посветила сам се фризерском занату и како тада, тако и сада, жељела сам што више да научим. Ништа ми никад није било напорно!“
Изузев у Требињу, Новка се фризерским техникама и технологијама учила и широм бивше Југославије, али и Европе. Имала је прилику да оде у Милано и у наш град донесе дашак италијанског шарма. Било је то 2004. године, када је основано Удружење фризера Требиње, чији је била предсједник.
ЗНАЊЕ ЈЕ НЕПРОЦЈЕЊИВО
Из времена рада Удружења фризера
„Удружење фризера Требиње било је основано 2004. године, сви требињски фризери су били укључени и бавили смо се хуманитарним радом. Салон је био заједнички, сви смо радили скупа и бесплатно сређивали косу нашим суграђанима, који су нам више пута доносили захвалнице, што је мени остало као посебан печат мог рада. Удружење нам је омогућило да идемо и на усавршавања. Била сам у Милану на такмичењу, одакле сам донијела још једну диплому. Научила сам надоградњу и бојење косе у различитим тоновима, стилизовање свечаних фризура, састављање фарби, свега онога што ми у Требињу тада нисмо имали. Свако ново знање је значајно, важно у овом послу у коме се непрекидно учи и никада не можеш рећи да све знаш. Тада сам почела да радим најновије свечане фризуре и пунђе, које и сада највише волим. Ту се покаже сва креативност, као и љепота фризуре, која, поред хаљине, заузима важно мјесто у нечијем изгледу“.
Међутим, њој титуле нису нарочито важне, изузев оне коју ужива међу својим муштеријама – повјерење великог броја њих који јој косу препуштају деценијама.
„И данас имам сталне муштерије, жене које фризирам од 1984, колико и радим. Ту су и жене које сам сређивала још од првог разреда средње школе. Вјеровале су ми и као ученици, што је мени најљепши комплимент, као и чињеница да ми се изнова враћају! Многим женама сам радила фризуре за вјенчање, послије њиховим кћеркама па унукама“.
Индијка која се цијело љето фенирала искључиво код Новке
Њихово повјерење, а Новкина непосредност, напредовање у послу и раздрагани дух, довели су до тога да након година рада код других, 2001. отвори и властити салон. Ушушкан међу зидинама Старог града, тик до Музеја Херцеговине, овај малени рај за наше суграђанке, а све више и многе странкиње, одавно је прерастао префикс фризерски. Јер ово је мјесто у коме се жене друже, гдје се обавезно попије кафа и одакле свакодневно одзвања смијех.
Одавде су својим стопама кренуле и многе данашње требињске фризерке, као и оне које су у неким другим градовима отвориле салоне. Велики број њих управо су код Новке испекле све технике фризерског заната.
Новка са једном од ученица
„Након година рада код других, када сам увидјела да могу сама и да имам довољно муштерија отворила сам свој салон. И нисам погријешила, може се лијепо живјети. Имала сам преко 20 ученица које сам обучила. Увијек сам их савјетовала да отворе себи радњу, да требају имати лијепо мјесто да жене среде јер фризерски салон је мјесто гдје жена треба да се опусти и одмори. На сваку сам поносна, а увијек ме обрадује када ми сврате. Има их у Требињу, Бијељини, Бањалуци, Београду, Новом Саду... никада не дођу да ми се не јаве. То је предивно! У шали волим рећи да свуда и ја имам своју фризерку“, рече нам са осмијехом.
НЕКАД И САД
„Фризерски посао је много напредовао. Некада нисмо имале ни добар фен, минивал се навијао, биле су хаубе и пуно је теже било радити. Да би се добиле локне то је био читав процес – навијање на виклере, послије скидање и уз гел фенирање сваког прамена посебно, а сада то иде за пар минута уз помоћ фигара. Данас имамо сва могућа средства и за увијање и за исправљање косе, буквално се са косом може постићи све што се пожели. Када сам ја почињала били су шампон и балзам, слаб фен и фенирање које је трајало по сат времена за кратку косу. Мода се мијења и враћа. Сада је поново актуелан минивал, само се сада много лакше ради. Хауба која је некада била незамјенљива, одавно је потиснута. Моја стоји код мене кући, нисам је бацила. Подсјећа ме на вријеме мојих почетака“.
Новка никада није радила на заказивање. Врата њеног салона и данас су отворена за свакога. И након 39 година стажа муштерије и даље дочекује срдачно и љубазно као да су јој прве.
Свечане фризуре - стилизовање учила у Милану / Минивал је поново у моди
„Када имам муштерије 40 година, ми постанемо породица и како онда да некој од њих кажем да је не могу примити? То код мене не долази у обзир! Радим онако како се прије радило, сваку муштерију примим ако може да чека. Једно вријеме сам имала двије раднице и осам ученица и салон је радио у двије смјене. Било је дана и када смо знале осванути или бисмо почеле у три сата ујутро па радиле до касно у ноћ без престанка, посебно пред свадбе када сам само ја радила свечане фризуре. Памтим девет свадби и свих девет младих које желе код мене. Распоредила сам вријеме да на сваку будем сконцентрисана као да је прва. Мене то држи! Никада нисам имала дан боловања, осим када сам родила дјецу и никада не касним иако је ово мој салон! Посао ми је одмор, немам стрес, устајем с мераком и долазим насмијана. Овдје буде зезања, шале, тамо сам гдје волим бити и савјетовала бих свакоме да не бјежи од заната, посебно фризерског који је веома креативан!“
ТРЕНУЦИ ЗА НЕЗАБОРАВ
„Много анегдота је било за ових скоро 40 година колико радим. Једно јутро дошла жена да јој извадим праменове. Отишла задовољна. Кад ево је поподне улази у салон. Гледам је, а у себи мислим гдје су јој праменови, данас сам јој их ставила, јесам ли луда? Кад она каже да јој је сестра близанкиња била и да жели исте. Пошто имам сталне муштерије, а радим сама, многе од њих овдје у салону скувају кафу за све, себи просуше косу док ја неког другог сређујем или чак узму да помету да ми помогну. То је невјероватно нешто! Толико присности! Једно вријеме сам набављала и перике које сам поклањала женама када су им биле потребне. Тако ме једна наша новинарка замолила да јој за потребе филма урадим перику за лик Светог Саве. Била ми је то част. Као најслађе памтим групу дјечака који су ме питали да им будем спонзор да учествују на Олимпијади у малом фудбалу. Кад су побиједили, дошли су и донијели ми пехар. Било је то 2002. године. Они су сада одрасли, али мени су ти дјечаци заувијек у сјећању. Нешто што ме посебно дирнуло је гест Миле Сташевић, пјесникиње, књижевнице и професорице из Сечња, са којом сам се упознала и сродила, а као њен залог нашем пријатељству је пјесма Жена змај коју ми је посветила!“
Када кажемо стара школа, онда у суперлативу мислимо управо на овакве људе. Принципијелност и одговорност пресудни су и говоре сами за себе, због чега им ентузијазам нема лимита те трају деценијама.
У слободно вријеме се бави фотографијом и сликањем
Ипак, има нечега и до самог човјека јер свако даје оно што у себи носи. Новка Пешић осим што од свог рада живи, она радом и живот боји. Бави се фотографијом, као и сликарством, акварелом на платну и на теглама. Њене слике отишле су свуда у свијет, баш онако како и свијет долази њој. Само овог љета фризирала је Канађанке, Американке, Кинескиње, Рускиње, чак и Индијку. Енергична и непосредна, увијек насмијана, рече нам наравно кроз смијех да о пензији не размишља. А и зашто би, када је и послије толико година рада, оно дјетиње играње косом једнако инспирише!