3.jpg (149 KB)

Нијемци су га звали “her фотограф” и нису га из Крупња послали у калварију Стаљинграда. Он је потом обучио 137 фотографа по Србији, Херцеговини и Босни; на свој начин дао им хљеб у руке.

Хиљаде одраслих Херцеговаца у најдражим албумима данас чувају по неку слику из младости коју им је направио необични човјек скривен иза три ријечи: “Фото Гојко, Лозница”. Данас, кад чак и радио станице имају портале са сликама, подсјетићу вас на причу о Гојку Граховцу, забиљежену у Берковићима прије 12 година, која јасно осликава како су се фотографија и њена моћ мијењали кроз вријеме. Овако је, дакле, било.

Из винограда, на подворници Црквини, под сурим стијенама берковићког села Поткома, Гојко Граховац побјегао је главом без обзира. “Ја ово више не могу!” викнуо је оцу, бацио мотику, с позјамљеним новцем од неког Јањоша отишао у Сплит и пријавио се комисији Приморске бановине што је бирала жандарме. За наочитог момка, са четири разреда основне, не би проблема. Постаде што је хтио - жандарм Краљевине Југославије.

Како га је послије судбина однијела у Крупањ мало се зна. Готово ништа поуздано. Поуздано је, ипак, да га је у том србијанском мјесташцету затекао рат - и запријетила опасност да га Нијемци пошаљу на Стаљинград.

Виспрени Херцеговац прокљувио је да оне ожењене у првом таласу не мобилишу, те се на брзину оженио дјевојком, тачније дјевојчицом која му се свиђала - имала је само 16 година! Затим је дочуо да Нијемци поштују отмене мајсторе, занатлије уопште, те брзо купио један јефтини фотоапарат. Пребацивши му ремен преко рамена, данима је поносно корачао Крупњем, не знајући ни како функционише, а Нијемци су га одсјечно ословљавали са “her фотограф”. Ти Нијемци ни у овој причи, наравно, нису добри момци, али иако су у почетку били слијепи код очију (не увиђајући да онај с фото-апаратом ништа не снима), испоставиће се да су на крају - били видовити. 

4.jpg (222 KB)

Дабарске чобанице из давних дана - из архиве Гојка Граховца

Гојко Граховац (1914 – 2001.) уистину ће постати “her фотограф”. Али тек кад Нијемци буду сатјерани у Њемачку. “Шкљоцу”, која га је спасила од стаљинградске калварије, озбиљно ће проучити нешто послије рата, почевши од правих фотографа да “краде” занат. Нико ти, причао је, не би рекао двије важне ствари, једну би... И ја бих, изашавши из какве такве радње, стао иза ћошка, извадио нотес, записао оно што сам чуо - сјећање је у оваквим стварима непоуздано. Чим бих записао, то бих и испробао.

Пошто се нотес добро удебљао, Гојкове амбиције још више порасле, а како је био и ожењен  (Софијом) од Тубића из Бање Ковиљаче, једног је јутра, 1948, у овом прелијепом бањском мјесту, надомак Лознице осванула фотографска радња, над којом је стајало: “Фото Гојко, Лозница”.

Та ће табла из темеља промијенити његов живот, али и будућност фотографије у источној Херцеговини, дијелу источне Босне и западне Србије!!!

На том широком ареалу мало је данас одраслих људи што немају бар једну “успомену из школских клупа” забиљежену неким од Гојкових апарата: “кодак – ретином”, “зоркијем”, “кијевом”, “практиком”... Од Лознице до завичајног Дабра израстао је у легенду ондашње црно-бијеле фотографије. А отменост, што му је у Крупњу можда спасила и живот, показао је још сиромашним завичајцима на други начин.

1.jpg (213 KB)

Херцеговачко коло – из архиве Гојка Граховца

- Зарађивао је добро - подсјећа његова млађа сестра Душа. - Први се у Дабар довезао својим аутомобилом. Било је то 1950. године. Видите горе, с планине, са  Хргуда, људи су силазили да га виде како вози, да се чуде одакле му толики новац да купио ауто! А опет, иза ове његове отмености, иза његовог тешког пута до заната, крила се у ствари једна врло широка душа какву тешко можете наћи....у... У, хтједох рећи у Херцеговини, а у ствари - какву ријетко можете наћи на свим овим нашим просторима! О томе вам више података од мене зна мој братић Мирко, који је и сам положио фотографски занат.

- У праву је тетка - Душа - почиње Мирко Граховац. - Оно  што је у занату тешко стицао, стриц Гојко је лако дијелио… У ствари, када се професионално почео бавити тим занатом, све оне који му се свиде одвлачио би међу фотографе. Мој један покојни стриц, Марко, што се утопио у Дрини 1958 - и он је имао фотографску  радњу у Лозници! Па “Фото  Момо” из Мостара, “Фото Радован” у Билећи (некад радио при војсци у билећкој касарни као фотограф), па мој покојни стари (отац) - и он је научио и сликао по дернецима, али није полагао за фотографа... Али, онда сам ја положио за фотографа 1987. у Лозници, у средњој школи! Ту су још један Цане, па један Мића Ранковић из Лознице, што је послије отворио радњу и у Београду, па Гаврило Гашо Муратовић у Љубињу... Гашо и Момо Муратовић су имали радњу у Власеници, па преко њих су касније постали фотографи Богдан Муратовић у Невесињу, па Мића Граховац у Коњицу, па Моме Муратовића син Мики у Требињу, па Радована Граховца син, Саша, у Билећи - и он је положио фотографски занат... То је што лично знам, онако из прве руке... из прве асоцијације. А једном сам слушао да су Момо Муратовић и ови што се сад активно баве фотографијом по Херцеговини, Босни и Србији израчунали да је мој стриц Гојко Граховац обучио  за фотографски занат тачно 137 људи!!!

Сваког је посебно наговорио да се том посвети...Понекад штошта звучи анегдотски, али је то сушта истина... Стриц би био прилично болећив кад би запазио каквог млађег Херцеговца да се бави тешким послом; ако би му се свидио одмах би га позвао на пиће и предложио му: имам за тебе лакши посао, видиш ово (показао би му фото-апарат  којим ради), научи, не мучи се... Па и Радована Граховца из Билеће, причају, срео је једном у Дубровнику како мијеша и носи малтер. Одмах се сажалио на младића. То је, ваљда, везано с оном мотиком што је и сам давно хитнуо и побјегао и из винограда и од куће, те ти је Радована зачас наговорио да се посвети занату везаном за бленду, даљину, експозицију... развијаче и фиксире.

2.jpg (191 KB)

Из завичајног дабарског краја половином прошлог вијека - из архиве Гојка Граховца

И знате шта, закључује након подужег монолога Мирко Граховац из Поткома, нико се није покајао што је послушао његов савјет!

- Чуј  пожалио – обрецнуће се Гојкова сестра, Миркова тетка Душа. - Па ја сам упознала једног Босанца, имена му се не могу сјетити, кад је дошао код Гојка да га упути у посао... Много година касније тај ће ми Босанац рећи да је толико развио посао, да што у Босни, што на херцегновској ривијери има укупно 27 купатила у својим кућама! Брата ми је окивао у звијезде!

Сам Гојко Граховац није био тако богат. Али имућан јесте. Када је 1979. отишао у пензију преселио се у Београд, гдје је купио кућу. Сину Драгану (осим њега имао је и двије  кћерке) оставио је кућу у Бањи Ковиљачи и фотографску радњу у Лозници, што ју је давно из Бање Ковиљаче  био преселио у тај град. Недуго послије његове смрти повелика група оних фотографа што их је научио првим корацима договарала се да му заједнички подигне споменик. Али из породице су им, уз захвалност, рекли да то није потребно, да ће то сами породично обавити. Али су и додали да су, у ствари, они (данашњи  фотографи) један други, необичан, живи споменик ширини Гојкове душе.

Присјећајући се те душе, потомски Граховци помињу да је Гојко овом занату приволио и Михајла Граховца који данас има радње у Зворнику, Бијељини и Новом Саду. Сјећају се некадашњи дјечаци, данас одрасли људи, како им је у давно “босоного дјетињство” фотограф доносио велике шарене лопте, слике великог формата - права чуда за гладне дјечије очи тих година. Памте: доносио је и саднице јабланова, смокава, садио их поврх винограда - од кога је давно побјегао, а коме се, ето, “у лику великог стрица”, враћао.

И данас, изнад винограда, гдје су чокоте недавно обрали, леже старе, зарђале шкољке једног “опела” и једне “олимпије”. Остаци два аутомобила, што их је у своје вријеме довезао Гојко и поклонио двојици своје браће из Поткома! Зарадио их је, између осталог, ходећи и путујући по брдским и планинским селима Херцеговине, по Влаховићима, Врањској, Хргуду, по најзабаченијим селима - фотографишући ђаке, којима су те давне слике сада непроцјењиво драге успомене из младости, нешто са чим се ни по коју цијену не би растали. Уз те портрете остало је и по нешто слика из херцеговачког живота који је заувијек прошао, слика што о том животу говоре више него хиљаде ријечи.

Неке од њих чува његов братић Мирко у Поткому; Мирко, коме је стриц за 21. рођендан поклонио један “кијев”, хтијући и од њега направити фотографа сличног себи.

- Дигитална техника штошта је промијенила у фотографији - каже Мирко. - Данас фотографи више нису “чудо”... али мој стриц… Мој стриц  заиста је био чудо и била би велика неправда да ових неколико призора из његовог живота нисмо забиљежили. Да хиљадама оних које је фотографисао нисмо открили ко се крије иза оне обичне три ријечи “Фото Гојко, Лозница”.