screen-21.04.55[24.02.2020].jpeg (69 KB)

Бескућници - проблем без дугорочног и адекватног рјешења. Међутим, прича бескућника из Требиња могла би добити позитиван епилог, а Миленко Станковић након три деценије на улици, рјешење проблема.

Миленко нема кров над главом, ни топао кревет. Живи без кухиње, купатила, без услова достојних човјека. Око њега није породица. Нису ни пријатељи. Миленко је бескућник скоро три деценије, од почетка рата и одласка из Мостара. Тврди да је тада остао без докумената, а без плана, циља и куће лутао је од Србије, Сјеверне Македоније, до Требиња, гдје се вратио 2017. године.

- Ја сам навикао на ово. Било је теже 1992. године у Мосатру, знате шта је тада било. Дође црвени крст, социјално и мој случај је у поступку. Имам ћебе, донесу ми конзерве - рекао је Миленко.

Требињске зиме углавном су благе, али има ноћи кад од хладноће и вјетра нема заклона ни спаса. Промрзлине, страх, неизвјесност, понекад болест дио су Миленкове личне карте. У рјешавање његовог проблема, одмах по доласку у Требиње, укључиле су се надлежне службе, Центар за социјални рад, хуманитарне организације. Обезбијеђено му је дневно збрињавање у Центру за стара лица, оброци у народној кухињи, краткорочне новчане помоћи. Кров над главом, ипак не.

- Центар нема прихватни центар и утошичште за та лица, ми радимо социјални рад без смјештаја, али предузимамо све могућности - изјавио је Војин Мрдић из Центра за социјални рад Требиње.

- Живи у нехигијенским и страшним условима, ван система је па се за њега не може учинити много. Оно што смо учинили је хуманитарна страна, дамо му да телефонира, храну, ћебад, новац. Нажалост, он спава у овим недовршеним просторијама, то је отворено, људи пролазе, врше нужду - изјавила је секретар ГО Црвени крст Требиње Марица Томовић.

Ситуацију је додатно закомпликовало то што Миленко донедавно није имао лична документа, а за његове тврдње о животу прије улице, нема доказа. Са породицом нема контакт. У више наврата је, кажу упућени у проблематику, одбијао понуђена рјешења за збрињавање.

- Након дужег времена успјели смо га наговорити да се пријави на нашу адресу и да регулише лична документа. Самим тим се отвара могућност адекватнијег збрињавања и остваривања права из домена социјалне заштите. Некад они не желе помоћ, ни збрињавање и то се мора нагласити - рекао је Мрдић.

За оне којима је улица дом, осим имена бескућници заједничко је и углавном и тешка животна прича, неријешени породични односи, економски проблеми, расељавања, ситуација коју није лако ни разумјети, камоли ријешити. Ипак, колико год малобројни ови случајеви били, друштво не смије окренути главу.

Требињци углавном исказују разумијевање и спремност да помогну. Миленка не гледају као опасност, него као човјека тешке судбине који треба помоћ. Другог бескућника Панта Милачића, такође.

- На подручју града постоје два лица која се могу третирати као бескућници. Једно лице је било 2011. године, те у својству осумњиченога и након тога пар пута у својству оштећеног - изјавила је портпарол Полицијске управе Требиње Јована Цвијетић. 

Нема прецизне евиденције о броју бескућника у БиХ. Процјене су да их је неколико стотина, што није велики број у односу на земље окружења. Миленко се нада да ће убрзо бити исписан са листе људи без дома.