Академик и сенатор Републике Српске Рајко Петров Ного преминуо је јутрос у 77. години.
Ного је рођен 13. маја 1945. године у селу Борија, у Херцеговини, а као дјечак дошао је у Сарајево и ту започео школовање.
Након основне школе завршио је Учитељску школу у Сарајеву, дипломирао је Југословенску књижевност и српскохрватски језик на сарајевском Филозофском факултету, а магистрирао на Филолошком факултету у Београду.
Из Сарајева се 1982. године преселио у Београд.
Од 2000. године предавао је поезију и критику на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву.
За дописног члана Академије наука и умјетности Републике Српске изабран је 27. јуна 1997, а за редовног 21. јуна 2004. године.
Члан је Удружења књижевника Србије, а Управни одбор тог удружења га је 30. марта 2012. године предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности.
Члан је првог сазива Сената Републике Српске од 1997. године, а поново је изабран 9. априла 2009. године.
Добитник је 23 награде, а до краја 2007. године објавио је 52 књиге.
Вријеме и мјесто сахране биће накнадно објављени, јавили су београдски медији.
Српски члан и предсједавајућа Предсједништва БиХ Жељка Цвијановић упутила је телеграм саучешћа поводом смрти Рајка Петрова Нога његовој породици и Академији наука и умјетности Републике Српске.
- Отишао је један од највећих пјесника нашег времена. Својим богатим стваралаштвом, које је допирало из традиције, мита, историје и религије, оставио је дубок и неизбрисив траг у српској књижевности - нагласила је Цвијановић.
Из архива Радио Требиња послушајте разговор са Ногом, снимљеног уочи научног скупа посвећеног његовој поезији и поетици, одржаног у оквиру Дучићевих вечери поезије 2014. године.
За своје плодно стваралаштво тада је скромно навео да се “није претргао” по оној “боље тање а боље” Мајаковског, а кад се подвлачи стваралачка црта, констатовао је да је “вријеме је да се затвори радња, да се не квари ово досад”.
Академик је нагласио да су вјера наша православна, наша богата књижевности и култура - посљедње линије одбране националног идентитета и да су се народи по поезији препознавали док је свијет био нормалан.
Његош, “зазидан у оном драгстору на врху Ловћена” и Дучић, говорио је Ного, и даље су снажнији него сви њихови ништитељи, а Срби смо - све док умијемо да подигнемо главу.
Разговарала: Влатка Мусић
