Кремпита са вишњама, тирамису, чоко плазма, монте, баклава, хурмашице, реформ торта и тако редом, од модерних до старинских колача, са шармантном презентацијом, обогаћени мирисом дјетињства, посластице су које у Требињу нуди Љиљана Бошковић. По струци инжињер за производњу и менаџмент, а у души посластичар, отворила је прије три године сластичарну, на углу Главне улице, до раскрснице према Средњошколском центру.
Мали и вјешто ушушкан локал, који подсјећа на француске бистрое, са оном добро познатом дозом романтичарског штиха, одраз је власнице и њене жеље да једно посебно мјесто понуди у Требињу. Посвећеношћу и љубављу, успјела је да „Lilly`s“ за кратко вријеме учини незаобилазним одредиштем за све генерације људи, жељних добрих колача.
Све је почело много раније. У дјетињству, када је уз маму и баку, а онда сама почела да истражује и припрема десерте. Малтене цијелог живота Љиљана је окружена свескама са рецептима, неким и много старијим од ње саме.
„Кување и све што има везе са храном, посебно са колачима и посластицама, увијек је било дио мог живота. Мислим да нисам имала ни 10 година када сам први пут уз маму почела нешто да правим и доста уз баку на селу, са којом сам јако вољела да проводим вријеме. Занимало ме све што она ради па сам све упијала. Од раног дјетињства сам покушавала нешто да направим, вртила се по кухињи. То сам, углавном доживљавала као хоби, не слутећи да ћу се једном тиме озбиљно бавити. Била сам фокусирана на школу и образовање, али на крају је испало да сам се послије свега несвјесно вратила својој страсти“, говори нам ова Фочанка, која је у нашем граду завршила Менаџмент, овдје се потом удала и основала породицу, спојивши у свом кафићу, дословно, коријене и љепоту медитерана.
КОЛАЧ КАО ПОРОДИЧНА ЧАСТ
„Код мене кући, кад смо били дјеца увијек је био колач и атмосфера добродошлице, а тако је и данас. И могуће је да несвјесно носим из куће те навике из дјетињства и мирисе дома. Нисмо имали интернет, рецепте смо писали у роковнике и све наше маме су то имале. Било је генијално када неко нађе нови рецепт у новинама да се то обавезно испроба. Посебно ми је слатко када се уз називе колача у загради писало име жене од које је рецепт. Правили смо колач и од онога што имамо у кући и то је била мала част за нас саме. Једно предивно вријеме!“
На нашу срећу, овакво мјесто понудила је баш овдје, како каже, гдје све мирише на море и гдје одавно осјећа да апсолутно припада.
„Некоме треба дуже времена да препозна то што у себи има. Увијек сам сматрала да не радим ништа посебно, иако ме боравак у кухињи и испробавање нових рецепата опушта. Са друге стране, уживам да угостим и почастим људе јер храна и све што иде уз јело буди емоције у човјеку, често по храни памтимо неке догађаје, по мирисима. Храна је љубав, а ја уживам док на овај начин ту љубав дијелим“.
Живог темперамента, истовремено перфекциониста, дакле одговорна и самокритична, упркос свим вјештинама у припреми колача, дуго је вагала да ли да се у овакав подухват упусти. Без посла, са двоје дјеце и супругом који је већи дио године на броду, одлучила је да покуша и престане да чека прави моменат.
„Доста пута ми је недостајало храбрости, саму себе сам саботирала и мислила да неко други то боље ради, на какву критику ћу наићи, да ли ћу испасти некомпетентна и тако редом. А онда сам пресудила и по први пут у животу рекла идем да пробам па шта буде! И кад направиш тај корак па макар и погрешан, понијећеш неко искуство, свака грешка се треба гледати као нова лекција, мислила сам. Дошле су и неке зрелије године, дјеца већ довољно велика и јавила ми се жеља да радим нешто за себе. Била сам незапослена, а нисам тип који може ништа да не ради. Прво сам радила од куће крофне по наруџби, када их нико овдје није правио. То је одлично заживјело, а онда ми је синула идеја како би било лијепо имати простор у који свако може да сврати и почасти се крофном. И тако је кренуло“.
Њене крофне, по угледу на чувени амерички ланац „Dunkin Donuts“, декорисане разноразним кремовима имале су своју публику. Међутим, на малом тржишту какво је Требиње, гости су веома брзо почели да траже нешто другачије чиме би засладили дан. Био је то тренутак да покаже све своје таленте. Ако јој се у првом моменту и учинило да није успјела, веома брзо је схватила да је управо наклоност Требињаца према традицији конзумирања колача била онај вјетар у леђа који јој је недостајао.
Али и ту се изборила са своје мјесто. За понуду, ипак, другачију. Од пар врста у почетку, дошла је до тога да сваки дан има преко десет десерата. Сваки укусом другачији и јединствен презентацијом и потпуно домаћом рецептуром, што је од старта био основни Љиљанин мотив.
„У послу је битно ослушкивати тржиште и потребе људи. Све колаче ја правим. Коментари су били да су као домаћи, какви се кући једу, а тако сам и одлучила да их радим. Жељела сам да сви који сврате имају мјесто у коме могу појести прави домаћи колач, да то буде слатки кутак у коме ће се сви осјећати задовољно и срећно. Одувијек су ми се свиђали француски и италијански мали лијепи кафићи који имају душу. Увијек сам обожавала лијепе сластичарне. Досадиле су ми класичне торте и кренула сам са колачима у чашама. Млађе генерације су се одушевиле, а старијима је требало времена. Мени се то свидјело из практичности и визуелног доживљаја. Већ гости имају своје фаворите због којих циљано долазе и због тога сам пресрећна!“
ЗАЛОГАЈИ О КОЈИМА СЕ ПРИЧА
„Још увијек нисам ишла циљано да посјетим одређену слатичарну, то се обично догоди случајно, кроз неку шетњу, да ме радња привуче. Доста мјеста која су туристички позната су претрпана, а мени је драже видјети мања, слатка мјеста. Иначе, са путовања редовно донесем нове идеје јер наиђем на нешто ново чега код нас нема. И крофне су ми биле интересантне кад сам их видјела у Аустралији. Недавно у Њемачкој кад смо били ишли смо у предивну сластичарну, уједно и антикварницу, што ми је било фантастично искуство. Обожавам да тестирам и испробавам нове рецепте. Тако су настали моји колачи у чаши: тирамису, кремпита са вишњама, чоко плазма. Од торти правим монте, чоко оранж, старинску реформ торту, двије посне и традиционалне колаче, баклаву и хурмашице. Имамо и двије врсте чиз кејка (Cheesecake), класични са боровницама и Сан Себастиан, који сам прва почела да радим у Требињу. Јела сам га у Сарајеву. Оригиналан рецепт је из популарне сластичарне у Истанбулу, гдје се направи ред људи од неколико километара који чекају да узму своје парче. То је кремаст колач, преливен млаким чоколадним преливом, једна рапсодија укуса, која нам је веома тражена. На гласу је и баклава. Научила сам сама да је правим. Увијек ме било страх баклаве, мислила сам да јој нисам дорасла. Један стални гост рекао ми је да је прије пар година јео сличну баклаву у Сарајеву, али да је моја чак и боља и то ми је био посебан комплимент! Престрога сам према свом раду и такве ријечи ме одушеве и охрабре, али никад не заборављам да су ми и додатна одговорност!“
Изузев Требињаца, чести су јој и гости из Дубровника, Херцег Новог, Подгорице ... Колико свраћају због колача, толико су ту и због пријатне атмосфере.
„У вријеме празника будемо попут неких познатих сластичарни, људи чекају испред врата да дођу на ред. То је мени велики комплимент, пуно ми је срце! Много уживам када се људима свиди и тада знам да радим праву ствар. Волим тај угођај и драго ми је да је моја мисија препозната – домаћи колачи и торте какве се праве кући, без било каквих адитива. Обожавам да испробавам разна јела и десерте и заиста истински уживам у колачима. Било гдје да путујем обавезно свраћам да пробам нешто слатко“.
Своју страст пренијела је и у свој локал. Све што спрема је свјеже, богато укусима, прожето квалитетом. Рецептура испоштована, уз примјесе увијек неких нових састојака, како би креирала аутентичан слаткиш. Оно по чему је још препознатљива су и приступачне цијене, које таквима успијева да одржи, упркос уочљивом поскупљењу намирница потребних за припрему.
Нада се да неће бити принуђена да их мијења, мада, с обзиром на околности тренда раста цијена, ма колико жељела супротно, ништа не може да гарантује.
„Још увијек успијевам да одржим колико толико нормалне цијене колача. До када ћу одолијевати поскупљењу, не знам. Такође, да бисмо имали квалитетног радника морамо га платити достојно његовог рада, а то је тешко ако не наплатимо наше услуге. Јако је пуно обавеза према држави, рачуна разноразних, набавка робе, трошкова запослених, уз све то и да се послује позитивно. Колико код уживала у свом послу не могу себи да приуштим да новац стално улажем. Ако нешто радим очекујем и финансијску добит која је нека врста мотивације. Ма шта ко причао, свима нам је новац потребан и пружа нам задовољство када га зарађујемо и трошимо на нека своја мала задовољства. На концу, то је огроман осјећај слободе и сигурности“, потпуно искрено нам каже.
Поред тога што је заокупљена припремом посластица, испробавањем и стварањем сопствених рецепата, у свом локалу и конобарише по потреби. Уз бригу о дјеци, да би све постигла, из практичних разлога почела је да вози веспу, али и из гушта, како каже, пошто воли ту романтичну ноту Италије и Француске те је то и својеврстан начин њеног релакса.
У Требињу се осјећа комотно. Дјечије маштање да живи негдје на обали мора, у некој лијепој дестинацији, схватила је да је баш овдје и остварила.
„Били смо породично на путу. Када смо се вратили кући, кћерка ме питала да могу да бирам гдје бих живјела. Сјећам се да сам стала и одговорила – мислим да не бих вољела сада нигдје друго да живим него у Требињу! Не осјећам се комотно када нисам близу мора, које ми је извор енергије. И поред чињенице да овдје немам никога свог осим мужа и дјеце, завољела сам Требиње баш због близине мора и тог мириса медитерана који толико често вјетар овдје донесе. Када све саберем, немам неких претјераних жеља. Трудим се да ми буде лијепо и, кад остарим, да кажем да сам лијепо живјела!“
.jpg)
