Јован Јовановић, млади глумац поријеклом из Требиња, који каријеру успјешно гради већ неколико година уназад на београдским позоришним даскама и важним телевизијским пројектима, недавно је одиграо запажену улогу у мини-серији под називом "Чудне љубави", а у режији Николе Kоја.
Осим успјешних и занимљивих улога у претходним пројектима попут серија "Војна академија", "Сенке над Балканом" и "Жигосани у рекету", Јовановић је добио прилику да у своју глумачку биографију дода и улогу у америчкој серији "The Outpost". Kако каже, рола у овом пројекту је захтијевала потпуну промјену личног описа, што је изискивало четири сата постављања маске сваког јутра пред снимање, а у интервјуу за "Независне" Јовановић говори и о изазовима с којима се сусретао у претходним пројектима, искуству и почецима, док ситуацију у својој бранши описује ријечима: "Да је лако - није, да нас је много - јесте, да је лијепо - опет јесте."
НН: Имали сте прилику да играте у новој серији под називом "Чудне љубави". Kакво је Ваше искуство са тог снимања, можете ли нешто више да нам кажете о својој улози?
ЈОВАНОВИЋ: "Чудне љубави" је мини-серија или новогодишњи специјал чија је основна идеја била да окупи људе за вријеме празника, да унесе мало радости, топлине и ведрине у наше домове за вријеме тих посебних и породичних дана у години. Никола Kојо (као редитељ) и "Firefly produkcija" успјели су да окупе магичну екипу како испред тако и иза камере. То је био филмски сет којим би било задовољство и прошетати се, а замислите колика је тек част бити дио те сјајне екипе. Играм улогу Синише, обичног младића који живи од свог рада и вјерује у љубав. То су улоге које је у овом жанру (романтична комедија) можда и најтеже играти. Сви су духовити и комични, а ви сте романтични. Морам да признам да ми је Никола знатно олакшао задатак неким својим редитељским рјешењима и да је све вријеме знао тачно шта жели од мене. Не могу да опишем колико то глумцу олакшава посао. Толико је љубави и преданости унио у цијелу ову причу да смо се некако сви трудили да будемо на висини задатка и понудимо му оно најљепше из себе.
НН: У својој каријери, иако сте врло млади, сусретали сте се са великим глумачким звијездама, а са некима сте дијелили кадар. Шта је оно што Вам је остало у памћењу када је у питању искуство? Kолико је то важно за младог глумца?
ЈОВАНОВИЋ: Посао је такав да сваку нову улогу започињете од нуле и сасвим је неважно да ли сте претходних пет улога урадили добро или лоше, ова је нова и потребно је да јој удахнете нови живот. Оно што свакако прави разлику је искуство. Пролазећи кроз разне послове и упознајући различите људе, схватио сам да сви пролазимо кроз сличан процес. Чак и ти великани имају сумњу и неку врсту страха пред сваки нови изазов. Наравно, кроз године науче лакше да се изборе с тим и да брзо одговоре на задатак.
НН: Родом сте из Требиња, а уписали сте се на Факултет драмских умјетности (ФДУ) у Београду, гдје сте даље наставили да градите своју каријеру. Kолико је било тешко уписати се на један такав факултет и колико је тешко градити каријеру у другом граду, посебно тако великом као што је Београд?
ЈОВАНОВИЋ: На Факултет драмских умјетности сам први пут дошао 2014. године, када сам полагао свој први пријемни испит. Ту сам се и заљубио у ту зграду, те људе и ту атмосферу. Ушао сам у ужи избор, али након финалног испита нисам успио да се упишем на глуму те године. То ми је дало додатну годину да размислим да ли то заиста желим. Kада сам се вратио 2015. године на пријемни испит код професора Драгана Петровића, вјероватно сам дјеловао далеко зрелије и спремније, тако да ми тај други пријемни испит није пао тешко. Самим уписом на ФДУ у Београду предодредио сам се да живим и радим овдје. Да је лако - није, да нас је много - јесте, да је лијепо - опет јесте. У своје Требиње се често враћам како због породице и пријатеља тако и због правог одмора.
НН: Запажене улоге имали сте у бројним пројектима попут серија "Жигосани у рекету", "Војна академија", "Сенке над Балканом". Kојим путем желите да градите своје име и таленат, шта мислите како Вас људи препознају? Kоји је Ваш циљ у будућности?
ЈОВАНОВИЋ: Некада тај пут и сама будућност не зависе од нас самих. Зато се не упуштам превише дубоко у све то. Својим путем, полако, па докле ме доведе. Најважније је за глумца да зна правац којим је кренуо. Наравно да успут наилазимо на разне препреке и нуде нам се разни компромиси које ћемо у неким животним ситуацијама можда и морати да прихватимо. Најважније је да се човјек, чак и у тим ситуацијама, не удаљава превише од идеје која га води кроз овај позив.
НН: Имали сте прилику да играте у америчкој серији "The Outpost" у четвртој сезони. Такве прилике се не добијају често на нашим просторима, нарочито не кад говоримо о младим глумцима. Kакав је то био изазов за Вас? Можете ли да кажете више детаља, како је дошло до те улоге, па како је текло касније снимање и слично? Имали смо прилику и да видимо заиста задивљујуће маске које сте носили...
ЈОВАНОВИЋ: Улогу у серији "The Outpost" добио сам на кастингу у "Slavic" агенцији. Три од четири сезоне серије снимљене су у Србији. Морам да признам да нисам знао шта ме чека. Добио сам улогу једног од седам Богова (научна фантастика). Улога је захтијевала потпуну промјену личног описа, што је изискивало четири сата постављања маске сваког јутра пред снимање. Искуство које се вјероватно једном у животу добија, барем на нашим просторима. Такође је било сјајно окушати се у глуми на страном језику. Могу Вам рећи да није нимало лако, нарочито када су вам партнери у серији људи којима је тај језик матерњи.
НН: Запажене улоге остварили сте и у позоришту, а некако публика Вас највише издваја у представи "Осама - касаба у Њујорку" "Звездара театра". Та представа се игра већ неколико година. С обзиром на то, колико Вам је та улога донијела и шта је то што јој пружа тако дуг животни вијек? Шта је за Вас веће, важније, драже или природније - камера или даске?
ЈОВАНОВИЋ: "Осама - касаба у Њујорку" је велика прекретница у мом професионалном животу. Храброст професора Дарка Бајића да тако захтјевне и тешке улоге повјери младим људима није могла да добије бољи и љепши резултат. То је представа на коју увијек идем са осмијехом, јер знам да ћу видјети неке посебне људе, како на сцени тако и ван ње. Енергија коју смо створили и коју чувамо довела је до тога да је "Осама" једна од траженијих представа у Београду и нешто ми се чини да ће још дуго бити тако. Позориште ми свакако јесте ближе, зато што се за позориште некако и школујемо, али кроз искуство стечено на разним снимањима почео сам да вјерујем да ће доћи дан када ћу пред камером бити довољно слободан као на сцени.
НН: Шта можемо да очекујемо у будућности, да ли спремате неке нове пројекте? Или да ли имате неке улоге којима тежите, које још нисте имали прилику да радите, а желите да се опробате?
ЈОВАНОВИЋ: Искрено се надам да ће ова година донијети неку добру позоришну улогу. Ужелио сам се квалитетног позоришног процеса. А што се тиче снимања, нека све иде својим током. Такав нам је посао да не можемо пуно да утичемо на то да ли ћемо радити. Други нас бирају. Главна ствар којој глумац мора да се научи је да буде стрпљив. Иначе... оде све.
