Jedan od najslavnijih dramskih amaterskih kolektiva u „široj“ Jugoslaviji. Višestruki učesnik i laureat hvarskog i trebinjskog festival, prvo profesionalno omladinsko pozorište u Beogradu i Srbiji – ove godine slavi 60-ti rođendan.

Tamo gde su počeli mnogi snovi 1958. godine, u Molerovoj 63, u vili advokata Bogojevića, koju je, na sreću uspeo da povrati u privatno vlasništvo (a DADOV dobio svoju sadašnju lokaciju), sve je podsećalo na Antoanovo „Slobodno pozorište“ /Teatre libre /.

Piše: Vladimir PUTNIK, reditelj[/caption]

DADOV je bio oformljen od dramskih kružoka Četrnaeste, Pete i Klasične gimnazije, pojačan studentima Akademije za pozorište, film, radio i televiziju. Davane su 3 do 4 premijere mesečno. Dadovsko pozorišno veče (četvrtkom) bilo je sastavljeno od 3-4 jednočinke, igrani su komadi mladih, neafirmisanih autora – u zavesama, sa par praktikabala i već legendarne tri kocke od špera.

Ali to ne znači da je DADOV bio epigon svog daleko čuvenijeg prethodnika. “Dadovci” su u toj fazi, više intuitivnoj nego umetnički racionalnoj, želeli da se oslobode klišea tadašnjeg pozorišnog trenutka, toliko podređenog ruskoj školi i onome što je nudio neprikosnoveni SISTEM STANISLAVSKOG.

U godini jubileja, kao jedan od osnivača DADOV-a, pokušavam da definišem šta je to “dadovski fenomen”, “stvaralačka groznica”, “žar igre” iliti jednostavno DUH DADOVA! Neću se izvinjavati zbog ispovednog tona ovoga zapisa jer se drugačije „dadovska bajka“ ne može ispričati!

Duh DADOVA je svakako i specifičan smisao za humor! Nije ni čudo kada je rodonačelnik tog “dadovskog” kvaliteta bio Peđa Jovanović, mladić koji je, pozajmivši žuti poštanski moped za dostavu telegrama, ispostavio pred Belim dvorom Brozu račun za struju. Bio je Peđa Godarovski lik do svog poslednjeg daha: poginuo je zaustavljajući zahuktali trolejbus na Slaviji. Peđa i danas gore, verovatno, zasmejava heruvime i serafime, a njegov smisao za humor, često i na sopstveni račun, preneo se na dadovske komedije, kabaree, žurnale i koncepcije igranja Mrožeka, Molijera, Šekspira…

Dadovski kabarei inače bili su začeci političkog, satiričnog teatra u vremenima za koje bi Đogo rekao da su bila „vunena“!

Duh Dadova ogleda se i u legendarnim uzrečicama za koje se vremenom više nije znalo da li su plod mašte, citati iz predstava ili pošalice nastale u obližnjim kafanama „Lovcu“, „Složnoj braći“ ili „Taboru“, gde se dramski četvrtak, po pravilu, završavao!

Ali nije se u DADOVU, ne daj Bože, samo zevzečilo! „Ja mislim da se ovde stvara! To je duh Dadova“ - uzvikuje egzaltirano Alisa Stojanović, rediteljka i profesor na FDU, jedna iz srednje generacije „dadovaca“. I zaista članovi DADOVA zamenili su gluvarenje i „ćoškarenje“ svojih vršnjaka, mukotrpnim radom na probama kojim se plaća ideja repertoarskog pozorišta. Korepetitorske probe, koreografske probe, lektorske probe i dakako glumačke probe tokom rada na „Mnogo vike ni oko čega“, „Tartifu“, „Malom Malkolmu“ prevazilazile su često profesionalne okvire! Verovatno je to prepoznao pozorišni pedagog par ekselans, doktor Hugo Klajn kada je izjavio: „Verujem da će mnogi od vas zakoračiti profesionalnim stazama ! Ali nemojte nikad izgubiti taj žar, tu lepotu i oduševljenje igrom koju sada, kao amateri, posedujete“.

I eto još jednog „paradoksa u teatru“! Što više pokušavam da definišem pojam „duha Dadova“, sve dublje uranjam u nedoumicu, nostalgiju, uspomene…

Ali jedno je sigurno: taj delić dadovske subkulture prenosi se sa generacije na generaciju, stvarajući tradiciju zahvaljujući kojoj DADOV opstaje već 60 godina.

I zaista, kada danas pogledam neku „dadovsku“ premijeru, osećam izvesnu razneženost, prepoznajem iste kreativne zablude kojima smo i mi podlegali, divim se kontinuitetu energije i žara – a kada se u gledalištu uspostavi zajednički fluid generacija iz 1958, 1989, 2017, sklon sam da uskliknem: TO JE DUH DADOVA!