pahauer

Архитектоника и намјена објеката фортификацијског система на подручју Требиња (Festung Trebinje) у четири деценије аустроугарске управе мијењала се са развојем технологије и у контексту промјена геополитичких околности.

Вријеме је пред аустријску војну инжењерију доносило увијек нове изазове, а све замашнији пројекти бечкој каси нове трошкове, који су на крају вишеструко премашили првобитну рачуницу.

Ратно министарство 1882. године обезбиједило је по милион гулдена за утврђења и војне касарне на подручју Херцеговине, да би, испоставиће се, само градња тврђаве Страч и замјенског утврђења на Голом брду по пројекцијама требали да коштају више него тада планирани војни буџет за овај погранични дио монархије.

Презентујући недавно у Музеју Херцеговине своја вишегодишња истраживања на тему „Требиње – аустроугарска тврђава и гарнизон 1878-1918“, научни сарадник на Институту за урбано и архитектонско насљеђе Технолошког универзитета у Грацу Фолкер Пахауер, говорио је и о развоју фортификација и карактеристичним типовима аустроугарских војних објеката на подручју Требиња (Први дио чланка можете прочитати ОВДЈЕ).

Кличање

Трвђава на Кличању (Werk I) типичан је примјер архитектонског рјешења артиљеријске куле из прве фазе развоја утврђења Требиње.

Прва фаза до 1884. године је и најинтензивнији градитељски замах аустроугарске војне инжењерије на подручју Требиња: тада по околним брдима „ничу“ стражарнице и куле наоружане артиљеријом означене - од један до броја осам.

klicanj

„С лијеве стране објекта је платформа за артиљерију, отворен простор широког видкруга за смјештај у то вријеме два топа калибра 90 мм. Кула је била прилично затворена са фронталне стране: предњи и бочни зид штитили су зграде за смјештај посаде и имали су само мале отворе који су служили као пушкарнице. Врата и прозори су били само са унутрашње, дворишне стране. За одбрану из близине служила су и два полукружна бочна елемента“, каже Пахауер описујући архитектонику куле на Кличању, која је град штитила са „унутрашње“ сјеверозападне стране.

Иако је ова кула изворно имала два топа 90 мм, скица из 1914. године показује да су јој накнадно додата још два топа истог калибра.

Кула је пројектована за смјештај једног официра и 45 војника, а ситуација из 1914. године показује да су ту три официра и 80 војника - мада ми није јасно гдје су сви били смјештени“.

Скица из 1914. свједочи и о ојачањима елемената за блиску борбу – око куле су препреке од  бодљикаве жице и минских поља.

Петриња

Драгачији тип артиљеријске куле је фортификација на брду Петриња (Werk VIII), настала надоградњом стражарнице из 1884. године.

petrinja

Објекту су 1887-88. године бочно додате двије артиљеријске платформе за смјештај пет топова калибра 90 мм. (Фотографија је из времена прије додавање платформи - док је Петриња још била стражара.)

Упориште на Голом брду

Једно од три објекта система саграђана у вријеме Анексионе кризе 1908/09. године, упориште са ознаком VIIa на Голом брду (Stützpunkt VIIa) примјер је посве другачијег и модернијег архитектонског рјешења.

Пахауер појашњава да након 1900. године и објекти требињског утврђења прате типове фортификација какви су грађани и у другим дијеловима Аустроугарске: након почетне фазе када се објекти у Херцеговини пројектују за заштиту и од „унутрашњег непријатеља“ (побуна становништва) у овом периоду тежиште је на заштити од спољње пријетње, тада Краљевине Црне Горе на југоисточним границама монархије.

golo-brdo

Такође, код овог типа су све функције утврђења биле одијељене, што је био одговор на развој артиљерије: требало је све елементе објекта раздвојити како би се у случају артиљеријског погодка смањила штета од разарања“, појашњава он.

Упориште је имало зграде за смјештај посаде, од њих одвојени артиљеријски дио - са двије хаубице М99 калибра 150мм и склоништем за муницију, те позиције за пјешадијску блиску одбрану, које су већ тада биле опремљене митраљезима (два митраљеза М1907 калибра 8мм).

„Новина је и у конструисању објеката за смјештај јединица у утврђењу – обичне кровове, попут оних на стамбеним објектима, замијенили су раван бетонски кров за челичном арматуром, који је посаду штитио од гранатирања“, каже аустријски предавач.

Страч

Најмодернији објекат комплекса, тврђава Страч (у неким документима Срач) својеврсно је ремек – дјело аустријске војне инжењерије на подручју Требиња.

Пахауер каже да је тешко прецизирати почетак градње јер су први радови да изградњи приступних путева и другој инфраструктури за будућу грађевину започети још 1910. године, да би двије године касније отпочели и радови на самом утврђењу.

strac

Објекат за посаду пројектован је за смјештај 4 официра и 175 војника. Иако недовршена, тврђава је била је наоружана, каже Пахауер  - додајући да извјештај из ратне 1915. на Страчу помиње 75 војника и једног официра.

Артиљеријски блок на централном дијелу тврђаве био је опремљен са двије хаубице (М09) калибра 100 мм за далекометну паљбу и два топа (М10) калибра 60 мм за одбрану прилазних траншеа.

haubica

„Хаубице на су биле смјештене у двије покретне челичне куполе, што је у то вријеме био најмодерније и најскупљи тип заштите тешког наоружање за тврђаве. Куполе су пројектоване да подносе ударе пројектила и калибра 305 мм“, појашњава Пахауер.

strac1

Добро утврђене позиције за одбрану из близине нису завршене, осим у једном случају, а према пројекту требале су да буду опремљење са чак 24 митраљеза (М07/12) калибра 8 мм, колико су овог наоружања у то вријеме имале све требињске куле заједно.

„И у случају Страча функције утврђења – смјештај јединица, артиљерија и одбрана из близине - биле су раздвојене, али су сви елементи били добро заштићени масивним блоковима са челичном аратуром. И сви су повезани подземним тунемила или ходницима који су били наткривени добро утврђеним крововима. Такође, тврђава је била опасана масивним траншеима и крилним елементима који су им бранили прилаз, док је прилазе крилним елементима штитила бодљикава жица“, истиче Пахауер.

Према калкулацијама из 1914. године, тврђава Страч требало је да кошта 1,4 милиона гулдена, а како истиче Пахауер – није и најскупљи пројекат аустријске војне инжењерије планиран у систему утврђења Требиње.

golo-brdo-nova

Он је је публици представио и сачуване нацрте новог утврђења на Голом брду, које је требало да замијени постојећу артиљеријску кулу (Werk VII), а изградња би аустријски војни буџет коштала 1,45 милиона гулдена.

Утврђење Требиње (Festung Trebinje), са 36 фортификација различитог типа, а заједно са пратећом инфраструктуром – близу 100 објеката војне намјене, настајао у четири деценије аустроугарске управе - и поред његове неславне улоге у несумњиво завојевачкој политици двојне монархије према овим крајевима - данас је дио требињског градитељског насљеђа и својина наше и будућих генерација.

Пахауер нема дилему да се многи од тих објеката „могу сматрати техничким и архитектонским споменицима, а неки и историјским знаменитостима“.

На који се начин овај градитељски потенцијал може ставити у функцију наших актуелних развојних потреба - одговоре нису налазиле претходне, а по свему судећи нема их ни садашња генерација Требињаца.

Сигурни смо само у једно: ове куле могу послужити нечем много бољем и вишем - од бесплатног „рудника“ оклесаног камена, челичне арматуре и других грађевинских сировина...

Раде Савић