„Ђе си, Рато бате“

У дугом болничком ходнику болнице у Фочи, на Хируршком одјељењу овај, поприлично нестваран позив ме је изненадио.

Нисам очекивао да ће ме било ко, на мјесту гдје се сваког дана води грчевита борба за сваки живот, познавати.

Окренух се.

Према мени се, уз помоћ штака, без ноге, кретао човјек коме сам само поглед препознао.

Био је то Кека Уљаревић. Са свега четрдесетак килограма, видно исцрпљен, са траговима вишемјесечног опоравка и борбе за живот. У очима му је био поглед који је наговјештавао побједу.

Био је радостан, сретан, пун оптимизма.

Причао ми је да су му због тешке болести у Београду ампутирали ногу, да се и даље бори, да опоравак траје дуго, мјесецима, али да се, како рече, „глава мора горе, високо држати“ и да „пораз није опција“.

„И да знаш, жена ми је забранила да се гледам у огледало. Да не видим сам себе колико сам пропао“, рече ми и поче да се смије... Заразно, али као лијек и побједа, одјекивао је његов осмјех болницом у Фочи.

Касније ми је отац, који је ту био извјесно вријеме на операцији говорио да га Кека свакодневно са штакама обилази и пита треба ли му шта.

Ех Кека, није му ништа било тешко.

А Кеку цијело Требиње познаје. Знају га са фудбалских, кошаркашких, рукометних ... и свих осталих терена. Често је водио екипа клинаца из Винограда и Горице на фудбалским турнирима, није му било лијено да тражи спонзоре, купује дресове, лопте... Дјеци организује журке, помаже им, саветује их, али ако затреба и наружи их.

„Никад ми није било тешко за дјецу све урадити. Стигле су ме године, хахахахха, па ми се чини да не могу као прије. Али ако затреба ту сам“, прича ми ових дана.

Многе су генерације клинаца одрасле уз њега и његове синове. Играли фудбал, дружили се, одрастали, људи постајали... Свјестан је да дјеца сада одрастају у неком другом времену. Времену пуном опасности и изазова који су далеко од спорта. Свако зло вреба на све стране. Дјеца су изложена свему.

„Бате, дјеца су нам одлична. Одлична, кад ти кажем. И треба им дати прилику да се баве спортом, помоћи да се терени праве, да играју фудбал, рукомет, кошарку... било шта. Јер када су у спорту онда су у здравом окружењу. И још ту рећи да има сјајних клинаца, великих талената. Само им треба дати стручан рад и подршку. Ма код нас расту олимпијци“, прича ми Кека.

Глас му се утиша када са поносом говори о својој дјеци. Његови синови Радован и Милош су чланови Рукометног клуба „Леотар“. Старији Радован је и омладински репрезентативац БиХ а Милош кадетски репрезентативац РС.

„Срце ми се стегне када се сјетим како су одрастали док сам се ја лијечио. Прерано су одрасли, али убјеђен сам да су добри људи. Моја супруга Наташа је ту имала немјерљиву заслугу. Била је и остала стуб наше куће“, прича нам Кека.

Многи га знају као једног од најватренијих навијача „Леотара“ у сваком спорту. Он има своје правило да навија за „Леотар“ али да се никада погрдно не односи према противничким спортистима.

„Судије знам да нагрдим. Да их 'наружим', критикујем, али и да пружим руку и честитам на обављеном послу. Можда некад и претјерам у навијању и подршци, али шта да радим такав сам“, рече нам са осмијехом на лицу.

Онда није ни чудо што је, када је добио посебно признање требињског жирија за избор најбољег спортисте године, аплауз у Културном центру трајао неколико минута.

А цијело спортско Требиње овацијама је поздравило Кеку.

„Ух, било ми је тешко. Гледао сам и нисам могао да повјерујем да ме људи толико воле. Ја нисам ни очекивао било какво признање. Да ти поштено кажем, отишао сам са женом на кафу у град, кад ме зову и кажу 'Дођи да добијеш награду'. Изненадили су ме, али кад сам све осјетио, видио и проживио морам да ти кажем да је вриједило. Сваки осмјех, побједа, пораз, свако нервирање радост, кош, гол, промашај...све је стало у тих стотињак корака. Хвала жирију. Хвала свима“, тихо нам додаде.

И још нам рече да нема одустајања. Никад. „И онда кад мислиш да је готово, не предавај се. Направи још један корак. Буди борац, буди побједник“, рече...

„Као ти Кека“, помислих.

Кад сам хтио то да кажем рече ми, пун енергије. „Хоћемо ли мојим или твојим аутом у Билећу идућу суботу. Морамо побиједити Јединство. Да се вратимо Прву фудбалску лигу РС. Ђе ће бате Јединство испред нашег Леа“.

Нема даље. Побједник. Предраг Кека Уљаревић...

Ратомир Мијановић