Лазо Бакмаз – човјек који је открио таленте: НОВИНАРСКА И СПОРТСКА МИСИЈА

Прије пуне 44 године новинарску каријеру на, тада телевизији Нови Сад, данас Радио – телевизија Војводине, започео је Лазо Бакмаз, Требињац чије су небројене репортаже, извјештаји и спортски коментари до данас остали синонимом како се ради посао који се воли. Ентузијазам га није напустио ни након што се прије три године пензионисао па је, нимало чудно, 11. дан потом, прихватио нови ангажман у листу „Дневник“. Од прве акредитације са Свјетског првенства у стоном тенису давне 1981. на којој је писало „Лазо Бакмаз Југославија“ до данас, памтимо га као телевизијског новинара спортске редакције и спортског коментатора који је у репрезентативној каријери прошао и готово све програмске формате.

Лазо Бакмаз - новосадски Требињац рођен у Дубровнику

Срели смо га у Требињу, гдје, како нам рече, често и радо долази. Ту, гдје му је мајка и дио срца у његовим Седларима. На овом тлу са кога је поникао и на коме га дочекају пријатељи, породица, успомене.

Био је то дуг, а чини се опет и кратак разговор да обухватимо сва Лазова професионална стремљења. Ипак довољан да проникнемо у душу овог вјечитог заљубљеника у спорт, у свој позив, породицу, у све оно што га је изградило и учинило да се његово име скоро пола вијека од првог појављивања на телевизији и даље изговара са поштовањем. Како од стране колега, гледалаца, тако и многих спортиста, од којих је добар дио њих Лазо препознао још док су били неафирмисани.

„У јулу су биле 44 године од када сам полагао први тест и ушао у свијет телевизије и закорачио сам, ево, у 45. годину непрекидног новинарског стажа. Радо сам прихватио позив од генералног директора листа „Дневник“ . Остао сам вјеран свом изворном матичном занимању, спортски новинар. У „Дневнику“ сам савјетник генералног директора, иако и даље не знам шта то значи“, у њему својственом, духовитом маниру, започесмо разговор.

ЈЕДНА ПОСЕБНА РЕДАКЦИЈА

„У вријеме када сам почињао свој новинарски пут имао сам трему када бих одлазио у Радио и Глас Требиња јер ти људи, који су ту радили чинили су толико квалитетну редакцију да сам имао осјећај ниже вриједности у односу на њих. И сада тврдим да је та редакција, тог времена, не умањујући данашњу вриједност, имала мјесто у било ком медију Србије. Они су били појам! Прво су дјеловали изузетно колегијално, јединствено породично наступали, а затим је појединачно свако од њих задовољавао најстроже новинарске критеријуме. То је нешто што је у мени пробудило жељу да једном будем новинар те редакције, али сплетом животних околности та жеља није ми се остварила“.

Пребирајући по успоменама, којих има прегршт, присјетио се како се од   љубави према математици, затим и српском језику, у њему пробуђених од стране, рече нам, изузетних професора у средњој Машинској школи у Требињу, преко Природно – математичког факултета у Новом Саду на крају обрео на мјесту хонорарног сарадника на телевизији. Тамо гдје је све  почело, гдје су математички изрази предност уступили књижевним, али и изузетном новинарском дамару, чији ритам и данас ослушкујемо.

„У љето 1980. године сам видио оглас да редакција информативног програма ТВ Нови Сад тражи хонорарне сараднике за вријеме Олимпијских игара у Москви. Пријавим се међу 250 кандидата, након тестова остане нас осам, а након мјесец дана рада останем једини од свих и тада схватим да је то можда мој будући позив. Послије три мјесеца хонорарног стажа добијам понуду за стални хонорарни ангажман у ТВ Нови Сад. Било ми је јасно да се нећу бавити математиком!”

Све остало је, можемо рећи, историја. Странице импресивне биографије и изузетне новинарске каријере пропраћене заслуженим наградама и признањима. Нарочито, када се зна да се Лазови новинарски почеци везују за вријеме када су се квалитет, знање, труд и рад вредновали те по томе оцјењивало шта и колико коме припада. У вријеме када је постојало националних сервиса колико и република, чиме је прилика да се појавите, а камоли останете више деценија, морала бити заслужена и оправдана.

У богатој каријери прошао готово све програмске формате

„Био сам сигуран да је то што радим на правом путу и да је потребно ићи степеницу по степеницу да дођем до форме да изгледа како треба. А ако сам остао свих 41 годину до пензије и након пензије добио понуду из редакције писаног медија, то ваљда нешто говори. Остављао сам другима да то процијене“.

И процијенили су, не само људи од пера него и спортисти, које никада није дијелио на велике и мале, као ни посао. Чак и када би му ту тежњу оспоравали, остајао је досљедан себи, самим тим и репортер коме се вјерује. „Чика Лаза“ за неке ондашње клинце, сада успјешне спортисте.

„Ако новинар не може препознати причу не треба се бавити овим послом. Увијек сам пратио младе спортисте, њихове почетке још док су непознати. Данас је актуелна прича о Мађарици Адријани Вилагош успјешној бацачици копља, тренутно кандидованој за звање „Звијезда у успону“ европске атлетике. Њу сам препознао када је имала 14 година, а била је рукометашица иначе. Тада сам направио прву репортажу о њој, није знала ријеч српског језика. Исто као и са Иваном Шпановић, још док је била у основној школи. И данас истиче чика Лазу када се присјећа својих почетака. Дакле, да нисам ишао на школске олимпијаде не бих могао да их препознам јер ту се виде таленти. И ако ти као новинар препознаш некога у основној школи па га послије прве европске медаље подсјетиш или он подсјети тебе на то, мислим да нема веће награде за новинара!“

НЕКОЛИКО МИНУТА СА КАРЛОМ ЛУИСОМ

„Једно од мени најдражих сјећања на многе спортске догађаје на којима сам био је Свјетско првенство у стоном тенису у Новом Саду из 1981. године када сам први пут промовисан као Лазо Бакмаз. Затим '87. Свјетско првенство у боксу у Торину, исте године Универзијада у Загребу, па '91. Свјетско првенство у атлетици у Токију када сам интервјуисао Карла Луиса. Имао сам срећу да је Дејан Николић, директор београдског маратона, студирао у Америци на Колумбија универзитету одакле је Карл Луис својевремено промовисан као неко ко ће бити атлетичар и, њих двојица су остали велики пријатељи. Дејан ми је омогућио интервју. Добио сам право на три питања. Нико ми није вјеровао, нисам имао камеру, тада није било телефона, све се одиграло у секунди. Дејан је морао да свједочи да сам заиста разговарао са овим свјетским тркачем! Токио и, касније Рио де Женеиро били су остварење мојих снова и срећан сам на тим приликама. Дуго сам пратио боксера Слободана Качара све до његове титуле професионалног свјетског шампиона, затим атлетику, сва европска и свјетска првенства, ФК „Војводина“, гдје они ту и ја, бициклистичке трке ... Посебно ми је драго што сам испратио двије генерације мојих Требињаца – Влада Гаћиновића и његовог сина Мијата, кога сам такође рано уочио као талента. Владо је фудбал играо у „Бечеју“ кад сам био млад новинар. Шалимо се како сам га увијек проглашавао играчем утакмице кад год сам извјештавао!“

И баш у томе лежи сва суштина и љепота новинарског позива. Како нам Лазо каже, позива који радиш искрено и с љубављу или не радиш никако.

Таленат Иване Шпановић препознао још док је била дијете

„Сваком младом колеги прво кажем - ако си дошао да зарадиш паре немаш шта тражити у новинарству, а ако ћеш новинарство да живиш онда можемо сарађивати! Никада новинарство нисам схватао као обавезу, увијек ми је то био начин живота и то сам покушавао да укажем и младим колегама. Друга је ствар што се временом профилишеш као неко потребан друштву зарад организације неких догађаја, е, ту су паре. Схватио сам да сам срећан човјек јер радим посао који волим. Све ми је било лакше уз велику подршку породице, нарочито супруге. Када сам отишао одавде покојна баба Ане ми је рекла - синко све је то лијепо што радиш, али молим те кад се будеш женио, обећај баби да ћеш се женити одовуда! И 1985, двије године послије бабине смрти, оженим се Требињком!“

И није флоскула рећи да је привилегија радити посао који се воли, нарочито онај који изнова мотивише и вуче трагом нових сазнања. Бити увијек на линији истине, лајтмотив је кога се придржавају ријетки. А тенденција да је рад пресудан, уз инстинкт за уочавање детаља, допринијели су његовој аутентичности те специфичности репортажа -  садржајности и лирској реторици којом се обраћа гледаоцима.    

„У Радио – телевизији Војводина важио сам за одличног импровизатора иако нико није знао колико је припреме за то било потребно. А припрема је много важна. Никада нисам тежио да будем најбољи али јесам да будем другачији. Ако сам у томе успио остварио сам своју жељу. Никада нисам био у потпуности задовољан оним што сам урадио и, да ли је добро, то је оцјењивао неко други“.

Са легендарним фудбалером Синишом Михаиловићем

Да је имало одјека потврда су силне награде, које није лако побројати ни издвојити. Са свега неколико година каријере, у 31. години, уручено му је „Златно перо“, Удружења спортских новинара Војводине, због које је остао упамћен као најмлађи добитник овог признања у Југославији. Годину дана прије пензије припала му је „Награда за животно дјело“ Удружења спортских новинара Србије, а почетком октобра ове године био је номинован и за „Октобарску повељу“ Новог Сада.

Вјеран свом занимању - спортски новинар, успјешно је, без изузетка, радио и спикерске и водитељске емисије, уређивао и водио „Недељно поподне“ те заједно са пет колега основао и скоро деценију реализовао јутарњи програм ТВНС, за шта му је уручена годишња награда ове медијске куће, одмах по установљењу, чиме је постао и први добитник овог вриједног признања.

Два Херцеговца у Новом Саду

„У образложењу пише - за унапређење програма РТВ Војводине, што је за мене велика ствар! Највеће друштвено признање у области спорта и физичке културе у Војводини је „Спартакова награда“, а на нивоу републике „Мајска награда“ Спортског савеза Србије. Куриозитет је у томе што сам једини добитник обје, само ми је прво припала републичка па онда покрајинска. Веома ми је драго и Специјално признање Фудбалског савеза Републике Српске, које сам добио за очување и унапређење моралних и професионалних вриједности спортског новинарства.  Има их још много, а свака је свједочанство да сам изгледа радио како ваља“, рече нам новинар чија посвећеност, бритак језик и јединствено извјештавање никако нису могли остати незапажени те не чуди зашто је често био први кога су признања проналазила.

ДОГАЂАЈ КОЈИ ЖЕЛИМ ДА ЗАБОРАВИМ

“Пред почетак такмичерске сезоне 2017. гостовао сам у Александрији у Египту, гдје је фудбалски клуб из Ријада саставио тим интернационалаца за престиж на међународној сцени. Како и зашто је пребогати газда одабрао баш тим новосадске „Војводине“ за контролну утакмицу, никада нисам сазнао. Сусрет је заказан на велелепном стадиону „Борг ел Араб“ у Александрији. Приватним авионом смо отпутовали, на исти начин се вратили, а били смо смјештени у хотелском комплексу у сред пустиње, са садржајима равним условима у рају. Утакмица је била затвореног типа, а ТВ пренос са 15 камера био је реализован само за једног гледаоца, газду клуба, што је куриозитет вриједан пажње. Гдје год да сам путовао, увијек сам себи задавао и додатне обевезе да снимим неке занимљивости, специфичне за поднебље у коме се догађај дешавао. Александрија је, сама по себи, препуна изазова. Одлучим се за Ал. свјетионик и Ал. библиотеку. Презадовољан реализованим stand up снимцима, са колегом сниматељем Драганом Ђекићем кренем међу житеље jer волим анкете у аутентичним околностима. Тек што смо кренули у реализацију, полиција у цивилу нас хапси и спроводи у станицу. Шест инспектора се смјењивало и сваки је изнова постављао иста питања. Појавом човјека из наше домаће пратње, за кога се испоставило да је њихов ДБ-јац ослобођени смо, уз услов да обришемо све што смо претходно снимили. Баш све, утакмицу такође, али и да форматирамо картицу. Психички су нас толико измалтретирали да сам се зарекао да никада више нећу крочити на тло афричког континента. У Египту је, иначе, на власти војна хунта и свако ко је упућен у то говорио нам је да нисмо били свјесни опасности која нас је чекала да смо само једну ноћ провели у притвору“.

Откривамо да је Лазо Бакмаз човјек чији се радни и лични пут темељио на једноставним животним принципима па је себе остварио и приватно и професионално. Припада онима који друге превасходно вреднује по томе колико људскости у себи носе.

Са мајком у Требињу

„Не могу да разумијем „хејтере“ који оспоравају људске вриједности  неких спортиста попут Новака Ђоковића или их разапињу када не освоје медаљу, што се догодило Ивани Шпановић послије Олимпијских игара у Лондону 2012. Размишљала је да се мане атлетике. Рекао сам јој – Ивка, мани се завидљиваца, ти си величина достојна поштовања, а Србија најтеже прашта успјех. Ако ти некако успјех и опрости, љепоту ти опростити неће! – насмијала се и отишла на тренинг. Спортисти су заиста најбољи амбасадори своје земље, и то није фраза. Када сам био у Рио де Женеиру, приликом посјете Маракани, пришао ми је један из армије волонтера. Показао у правцу мог ранца на коме је српска застава и одушевљено повикао – Ђоковић, Србија!“

ДОКУМЕНТАРЦИ КАО СВЈЕДОЦИ ВРЕМЕНА  

„У неком тренутку сам осјетио потребу да радим документарне филмове и три су ми посебно драга. „Поглед из даљина - Песник је жив а ми...?!“ о постављању споменика Јовану Дучићу у Требињу '96, четири године прије његовог пресељења у херцеговачку Грачаницу. „Скела на Дунаву“ свједочанство о ратним збивањима, сниман у вријеме бомбардовања Србије '99. године, када је Нови Сад био једини град у коме је ријека текла преко а не испод мостова. „Радио мрежа за опасност“ о радио - аматерима који су ми спасили живот у вријеме бомбардовања Србије. Био сам мобилисан и бомбардовани су репетитори Радио Нови Сад код Србобрана. Требао је неко да оде да то сними. Дошли смо југом, паркирали га тако да ако налети авион можемо побјећи јер је репетитор од главног пута удаљен 200 метара, уска улица, не могу се мимоићи два аутомобила. Тамо се све дими, призор нимало пријатан. У том тренутку радио – аматери јављају да су примијећени бомбардери који лете према Београду. И ми схватимо да иду у нашем смјеру. Ми у југа, изађемо на главни пут и тамо гдје смо били ударе бомбе! Из захвалности према радио – аматерима направио сам ту получасовну емисију“.

Упркос свим дометима, није заборавио град своје младости, а ни клуб у коме је својевремено играо. Памтимо његову донацију комплет опреме Омладинској школи ФК „Леотар“ од прије пар година, када је донирао 22 дреса и 10 фудбалских лопти. Поједини Требињци памте и оно вријеме када је био голман „Леотара“, што у њему, рече нам, сваки пут изазива посебна осјећања.

Од скоро пола вијека новинарских искустава и доживљаја могла би настати фантастична књига, али Лазо такве аспирације нема. Ако се одлучи да нешто некад и напише, биће то, јасан је, збирка прича из живота, никако из спорта, попут оне његове о вјерном псу Меду, која је недавно била главна вијест на слајдеру РТВ Војводине. У међувремену, од оног момка који је давно помислио да је у перспективи можда новинар, до свега што је досегао, задржавши лични и професионални дигнитет, вријеме је показало оно што се сакрити не може – како изгледа када се новинарство истински живи!