Када у Требињу кажемо ветеринар прва помисао увијек је Нико Миљас. И тако скоро пола вијека, колико има да овај, на првом мјесту човјек, а потом истински заљубљеник у свој позив, обавља посао за који се образовао у Сарајеву давних седамдесетих година. Остао је синонимом за требињског ветеринара јер и данас, након 45 година рада, на дужност се одазива исто као и када је почињао, са пуно преданости, жара и љубави.
Нико Миљас
Дипломирао је на Ветеринарском факултету у Сарајеву 1979. године и по повратку у родни град одмах почео да ради у тадашњој требињској Ветеринарској станици смјештеној у Бреговима, поред Спортске дворане, а касније код старе Жељезничке станице на Ложиони. У међувремену је магистрирао и докторирао.
Захваљујући магистарском раду на тему „Вјештачко осјемењавање крава“ и експериментима уз помоћ којих су краве остајале стеоне био је пионир у овој области у Требињу, коју је почео да проводи 1981. године. Био је и први ветеринар који је 1997. године отворио приватну амбуланту у Требињу, али и у Републици Српској.
Обишао је и упознао читаву требињску општину, од центра града до задњих села у Поповом пољу, Турковића са лијеве и Струјића и Котеза са десне стране, затим до Мириловића и билећке општине, Нудола и Грахова, односно до Црне Горе па све до Зубаца и границе са Хрватском. Најчешће аутомобилом, али и бициклом, посебно током рата, када је једино тако било могуће стићи тамо гдје се стићи мора. Радећи свуда упознао је и много људи, али су и они упознали њега. Иако посла око стоке данас има много мање него некада, Нико Миљас остао је упамћен као човјек који држи ријеч и ветеринар који ће доћи да помогне у било које доба дана и ноћи.
„Завршавао сам гимназију и размишљао о двије солуције - медицински или ветеринарски факултет. Отишао сам у Загреб да полажем пријемни на медицини. Примали су 220 кандидата а ја сам био 228. и ту сам преломио, што се касније испоставило исправним јер не знам какао бих се снашао лијечећи људе, превише су то стресне ситуације. Сјећам се, дошао сам по документа, а у секретаријату факултета ми кажу да ће проширити листу и примати још студената. Кажем: Дошао сам по документа и одох! Отишао сам у Сарајево и уписао се на Ветеринарски факултет у септембру '74. а дипломирао у јулу '79. године. Вратио сам се у Требиње, ишао мало на праксу са колегама и 1. октобра почео да радим. Била су нас три ветеринара, Ахмед Ћатовић, Тодор Ружић и ја и један техничар. 1981. године у мају сам почео са осјемењавањем крава. То ме занимало и дуго сам се тиме бавио“, почиње Нико са нама причу о почецима у ветерини.
Каже нам да је први ветеринар у својој породици и да сматра како није погријешио одабравши ову професију. Некада сам, потом уз помоћ супруге Љиљане, а данас и обојице синова, Јака ветеринара и Неђа ветеринарског техничара, пут једног човјека пренио се на нове нараштаје. Сада је све лакше, али некада, сјећа се, није било тако.
"Била је то права ветерина" - Нико на једном од бројних терена (1987.)
„На факултету смо имали мало праксе и све што сам научио било је кроз рад и на својим грешкама, које, срећом, нису биле велике па су ме људи прихватили. Прије него што сам почео самостално да идем на терен, ишао сам са старијим колегама. Прва интервенција била је са покојним колегом Ћатовићем у Драчеву гдје смо пошли да прегледамо болесну свињу. Пратио сам шта је радио, меморисао и кући све записао до танчина. Тако сам се трудио да учим. Ипак, највише сам учио радећи сам. Имао сам велику срећу да је Бог био уз мене па никада нисам направио неку велику грешку“, каже нам овај ветеринар и сада скромно, не желећи да прихвати да све заслуге које му људи приписују заиста њему и припадају.
У државној ветеринарској станици радио је од октобра '79. до јула '97. године. Након 18 година одлучује да крене у приватну праксу. Знање и искуство нису били упитни.
„Те године је у РС донесен закон о приватној пракси, тако да смо ми били прва ветеринарска станица уопште у Српској. Морам да поменем да ми је приликом покретања те приче пуно помогао Божидар Вучуревић, мој пријатељ, који је много пута био уз мене и током и након рата. Првобитно нам је простор био мањи, временом смо проширили, а локација је све вријеме иста. Имао сам прилично искуства, иза себе и ратни период који сам провео у радној обавези од '92. године. Много се радило и то је био прави посао, данноћ. У то вријеме, својим савјетима пуно ми је помогао и билећки ветеринар Драго Дангубић“.
Прва требињска приватна Ветеринарска амбуланта „Срна“, у насељу Ложиона, на обали Требишњице са радом је почела 1. јула 1997. године, у породичној кући Миљас. Скоро три деценије на овој адреси се тражи помоћ за стоку и кућне љубимце. Више од двадесет седам година одавде се увијек одговара на сваки позив и одлази до сваке па и најудаљеније куће у било које вријеме и када год треба.
ВАЖНО ЈЕ ОДРЖАТИ РИЈЕЧ
„Кад сам почео радити, ветеринар Ћатовић ми је рекао: - Није битно хоћеш ли успјети да помогнеш животињи, битно је да се појавиш када кажеш да ћеш доћи, да си био ту и одрадио посао. Нико ти неће замјерити ако животиња угине, али хоће ако не дођеш кад си рекао! – То сам усвојио и увијек долазио тачно у минут. Одржати ријеч је било најбитније. Никад нисам закаснио, а ако не бих могао стићи, одабрао бих најтежу интервенцију за прву и јавио људима да ћу каснити да имам нешто хитније. Тим темељним и тачним радом људи су ми вјеровали. Онда, мора човјек знати кад се може шалити а када бити озбиљан и мора се знати са људима. А људи по селима су дивни, срдачни, гостопримљиви. Каква год да је ситуација била, са њима је било увијек некако весело и опуштено. Знао сам бити уморан па код неких и прилећи, као што се десило једном у Седларима. Све сам успио на вријеме да обавим и нисам никога никада оставио да нисам завршио посао. Тиме сам се увијек водио и тај став заувијек задржао!“
Приватну праксу започео је са супругом, која је накнадно завршила Ветеринарску техничку школу и до данас је његов техничар, али и много више од тога, већ 42 године животни сапутник и сарадник у кога се увијек могао поуздати и ослонити.
Како нам госпођа Љиљана прича, упознали су се у кафани „Коноба“ коју је у Требињу својевремено држала Никова мајка. Није их, дакле, повезао посао, већ љубав, коју су касније пренијели у заједнички рад.
„Да би отворио приватну праксу Нико је морао имати техничара па сам се преквалификовала. Претходно сам завршила гимназију, удала се и посветила породици и нашој дјеци. Када је кренула приватна пракса, дјеца су била мало већа и могла сам да му помогнем. Одлично сам се снашла у раду са Ником јер је он професионалац и од њега ко хоће може да научи. Брзо сам се уходала и с љубављу радим. Синови су наставили Никовим стопама па је старији Јако ветеринар, а Неђо, премда је завршио информатику, такође се опредијелио за ветерину и данас је техничар. Оба воле животиње и завољели су их преко Ника. Такође, и старија сестричина је завршила ветерину. Сви они су као дјеца ишли са Ником по селима и завољели те људе и животиње. Све што се ради с љубављу успијева. Ово је вид хитне службе, али за животиње којем смо се ми апсолутно предали“, каже нам Љиљана.
Ветерина у срцу: Нико и Љиљана Миљас са синовима Неђом и Јаком
Нико се лагано надовезује, додајући да му подршка супруге много значи, попут и чињенице да су синови кренули његовим стопама.
„То је велика предност. Без обзира на све дивне људе и колеге, није лако имати то повјерење које имам у своју дјецу. Пренио сам им искуство, а гледајући их како раде, знам да су одговорни и посвећени послу. Након својих 45 година у ветерини полако се склањам, предност дајем дјеци. Ту сам када они негдје оду да их замијеним. Моја жена је стуб породице, прихватила је и приватну праксу, предала се послу и без ње би ми било теже. Било је доста ситуација да нисам могао да помогнем животињи, али навикао сам се некако. Вјерујем да ми је Бог дао да будем ветеринар. У хуманој медицини, иако нико не зна за грешку да си направио, знају твоје срце и душа, а мене је Бог спасио од тих стресова. Без обзира на искуство, знам да човјек и кад је најсигурнији може погријешити. И сваки пут кад идем на терен прекрстим се и помолим Богу да све буде како треба. Кад год сам био у безизлазним ситуацијама, у себи бих измолио молитву анђела чувара, затворио очи и као да је божија рука била, успијевао сам све да ријешим“, прилично емотивно Нико са нама дијели ове, њему дубоко интимне и важне животне тренутке, којих је имао много.
Као човјек који воли људе и животиње, пун духа и ведрине, а и сада велике занесености позивом, каже нам да се тешко носио са ситуацијама из којих не би изашао као побједник. Настоји да памти оне љепше, када је на свијет доносио телад, јагњад, ждребад, мачиће, кучиће и многе друге животиње. Када је успијевао да учини незамисливо и животињу дигне на ноге.
ИНТЕРВЕНЦИЈА КОЈА СЕ ПАМТИ
„Била је '94. година, мај мјесец, без већих ратних дејстава. У Ветеринарску станицу дошао човјек са Требињских брда и рекао да му се кобила почела ждријебити, али да се мучи. Имао сам три бочице анестетика које сам успио набавити и кренуо сам с њим. Теоретски сам знао како се ради царски рез код кобила. Узео сам лијек, напунио шприцу, дао кобили у вену и припремио још анестетика за сваки случај. Кобила је за два минута легла на лијеву страну, како је мени одговарало, припремио сам операционо поље и знао да је код коња сложена операција јер имају јаке мишиће. Као и увијек, прво сам се помолио и све школски радио, као да ми није први пут већ стоти. Направио сам рез, увукао руке да извучем ждријебе, људи су помагали. Међутим, проблем је био јер је ждријебе ишло предњим крајем, а како су код ждребета глава и врат дугачки то се закомпликовало. И онда сам полако исправио главу и извукао младунче, све очистио, зашио рану и дао антибиотске таблете да не дође до инфекције. Радио сам смирено, хладнокрвно и шио полако да конац не пукне. У међувремену су људи тражили да је стерилишем. Остранио сам један јајник, али другог није било. Вријеме лети, не смијем ризиковати да се устане и установио сам да је она са једним јајником. Цијели захват је трајао око 3 сата и 15 минута. То је за мене био највећи успјех јер нисам имао никога да ми помогне него људе који не знају али су радили оно што им кажем. Срећом сам имао наркотик и пошто коњи живе од 35 до 40 година, могуће је да је та кобила и сада жива. Нико није вјеровао да сам то тако урадио, чак ни моје колеге, не знам никога ко је тако сам, без стручне помоћи извео нешто слично. Али, све је то повезано са Богом!“
Било је то једно вријеме када су околна села врвила од живота па је наш ветеринар знао по 24 сата бити по терену. Вријеме у коме је бити ветеринар најчешће значило константан рад изван ординације. Како би Нико рекао, била је то права ветерина!
„Сада није као прије, највише је посла у амбуланти, људи доносе мачке, псе, птице, хрчке и то је углавном гро посла. Великих животиња је страшно мање, чак 80 одсто у односу на '99. годину када је било 10.000 свиња годишње за интервенције, онда вакцинације, прегледи меса... сада је то спало испод 1.000 комада. Буде дана да не упалимо ауто да одемо на терен. Радног времена и сада немамо, људи свакодневно зову, али прије је било теже. Знао сам упалити ауто, отићи 30 километара, ући у шталу, намучити се око краве када се тели или је болесна. Најтежи посао је био када се крава отели и дође до компликација, а радим сам. У неким шталама није било свјетла, знало је бити и хладно, влажно, свакакви временски услови. Сада са мном иде син и доста је лакше. Од 1994. до 2004. године Љиља и ја смо радили по 18 сати дневно, толико је посла било. Остајао бих по терену и до раних јутарњих сати. Али, није ми било тешко, волио сам и волим овај позив!“
Иако је посао углавном препустио синовима и данас се зна десити да људи навикнути на Ника и даље траже да им искључиво он дође и прегледа животињу. Нико нам у свом маниру каже да пође са сином и, знајући шта и колико ветринар Јако може, надгледа док млађи Миљас ради.
Овог чувеног требињског ветеринара, увијек спремног на шалу, људи су завољели због његове непосредности, досљедности и посвећености послу. Знао је поћи на пут и вратити се ако га је неко назвао да је животињи негдје, макар и километрима одатле далеко, потребна помоћ. Обавезно је и након интервенција навраћао да обиђе своје пацијенте. У Требињу се и сада препричавају анегдоте шта је и како Нико Миљас рекао негдје на неком селу.
И данас, као и готово редовно, када дођете пред Ветеринарску амбуланту „Срна“, поред срдачног особља, дочекају вас пас или мачка. Некада су то била два њемачка овчара Линда и Буба, које су нажалост угинуле, али зато је данас ту мачак Дуле, равноправни члан ове породице већ 13 година.
Са својих 69 година и готово пет деценија рада, Нико Миљас каже да је све циљеве остварио и да ништа не би мијењао. Колико је себе дао у ветерину толико му је ветерина и узвратила. Можда и више, када његовим стопама већ прилично сигурним кораком иду нове генерације којима је потпуно несвјесно пренио љубав према животињама, али и овом хуманом позиву, због чега и данас слови за омиљеног требињског ветеринара!
.jpg)
