Док сједите с Марком Спаићем и пијете чај, његов оптимизам, духовитост и осмијех разоружавају. Да поред стола није наслонио штаку, нико не би ни примијетио да овај двадесетчетверогодишњак има неки проблем. А, његов проблем је опака болест хемофилија, с којом се бори од рођења. И он и његова породица.
Међутим, овај пут с Марком не причамо о проблемима. Причамо о испуњењу једног Марковог сна - пјесми под називом „Никад нећу стат“, која се посљедњих децембарских дана 'завртила' на музичком небу Босне и Херцеговине. Снимљен је и спот у коме учествују Марко и његова породица. Родитељи и сестре Драгана и Јована. А како је уопште дошло до тога да Марко заплови музичким водама?!
„Волим музику. Она је одувијек била мој бијег из реалности, бијег од болести, јер, као што знате, болујем од хемофилије. Моје дјетињство, одрастање... због болести је било тешко. Пјесма је заправо била прича. Моја животна прича у којој сам описао живот са хемофилијом. Недавно сам ту причу дорадио односно преправио у пјесму, коју сам снимио онако аматерски, телефоном. Такође, телефоном сам снимио и неки аматерски спот“, започиње наш разговор Марко Спаић, који већ три године ради као диспечер у Ало таксију.
У међувремену, Марко Спаић је у Теслићу присуствовао скупу обољелих од хемофилије и тамо се охрабрио да јавно покаже своју пјесму. На састанку је била присутна и Самра Кржић Челик из Удружења за ријетке болести, којој је Марко неизмјерно захвалан за све што је урадила послије тог скупа.
„Самра ме је питала да ли желим да моју пјесму чују професионалци. Ја сам рекао да немам ништа против. Она је контактирала све те људе и позван сам у Сарајево, гдје су ми озбиљни музичари помогли да снимим пјесму, као и спот. Одушевљен сам. Било је лијепо, угодно и забавно. Мислим да бих се у будућности могао бавити музиком...“, помало стидљиво наставља наш разговор Марко.
И док нам прича како то раде сарајевски музичари, како се осјећао у музичком студију, да ли је задовољан спотом.... Марку не спада осмијех са лица. Срећан је јер ни у једном моменту није поклекао иако су га бројне компликације приковале прво за колица, а потом и за штаке.
„Одувијек сам се лијепо осјећао пред камером. Немам ни страх од јавног наступа. Схватио сам то још 2016. године док сам продавао сувенире на Тргу слободе. Ту сам упознао Небојшу Муратовића познатијег у граду као Муре, који је радио у породичној фотографској радњи. Како бисмо прекратили дуге љетње дане почели смо да снимамо скечеве. Како је све то наишло на позитивне реакције направили смо фејсбук страницу „Спаја и Муре“. Скечеви су се низали, а ми смо увесељавали и себе и друге, а то радимо још увијек. Тако је све кренуло...“
У Марковим скечевима, као и у споту, учествују његови најближи. Породици је најважније да је он сретан, јер како нам рекоше, из његовог осмијеха црпе енергију за наставак борбе. А Марко се нада да ће пјесмом „Никад нећу стат“ скренути пажњу на проблеме особа са ријетким болестима у Републици Српској.
„Задовољан сам терапијом коју нам у цјелости рефундира Фонд здравственог осигурања, али то још увијек нису најновији лијекови са свјетског тржишта. Морам се 'боцати' у вену свака два-три дана, а ако би нам ти најновији лијекови били доступни онда би терапију морао себи давати свако двије па чак и три седмице. То би нам свима умногоме олакшало и уљепшало живот“, истакао је Марко Спаић, који нам својим примјером показује да се проблеми најбоље рјешавају осмијехом и поручује да, кад нам буде најтеже, послушамо пјесму „Никад нећу стат!“.
