Милко Ћоровић рођен је педесетих година прошлог вијека, у Крушевици, селу прикованом за камен, као брод за хрид. Испод кршевитих брда, гдје вјетрови с планине често бришу и оно мало земље што су је преци тешком муком отели од голог крша, мајка га је родила у тишини, без бабице, без доктора – само уз молитву и шаку суза које су падале тихо, као јесењи пљусак над сувом драчом.
Милко је био једно од троје дјеце које једне поратне године родила мајка. Њега и двије сестре. Љубињци су у шали, Милковом оцу Перкану, који је био по себи и човјек и боем, скитили пјесму:
„У Перкана родило се троје,
једно њему у задругу двоје“.
Нажалост, једна од сестара није дочекала први рођендан а друга живи и дан данас у Требињу.
Глад је тада имала власт, а кукурузна каша и кисело млијеко бијаху празник. Отац је имао двије руке, једну вољу, и у очима нешто што није било од овог свијета – неки прелом, нека тишина.
Тих година у херцеговачким кућама, хљеб се правио од свега што се могло самљети – коприве, кукуруза, јечма, а каткад и коре дрвећа. Живот је био огањ: ко преживи, калио се, ко не, одлазио је тихо – сахрањиван између стијена, без крста, али с пјесмом. Јер се у Крушевици и уз тугу пјевало.
Перкан - Милков отац
Тежак живот га је рано одвојио од мајчиног крила. Отишао је још као дјечак, у излизаним опанцима, да основну школу заврши у Новој Гајдобри – тамо далеко, у равници гдје земља није камен него црница, а људи говоре другачије, питомије, тише.
„Био сам као јањичар,“ знао је рећи касније, уз пола осмијеха и пуну чашу лозе. „Отет од матере и земље, па бачен међу туђе обичаје.“
У Бачкој га је дочекао свијет без крша, без вриске вјетрова и шкрипања бунарског витла. Домаћини су били добри, хранили су га, пазили, али он је ноћима јецао у јастук. У соби учио је како да заборави зов планине, штропот камења под опанцима и мирис мајчине сукње опране у сапуну од пепела.
Није могао а није ни хтио.
„На све сам се некако навикао, али на воду никако“, говорио је Милко, с оним благим осмијехом који скрива горчину. „Код нас вода дође као дар – кад наиђе киша. А тамо, у Војводини, као да ни не знају колико је света. Пусте је да цури...“
Након основне школе, гдје је са завежљајем тврдог хљеба у торби носио чежњу за мајком и камењаром, вратио се у Крушевицу. Тамо га је дочекала иста тишина, иста глад, исти камен – али и одлука да крене даље.
Са сестром у очевом загрљају
Дубровник му се учинио као свијет са разгледнице. Море је било тихо, модро и бескрајно, а он, син из крша, није знао ни пливати. Ипак, кренуо је у средњу угоститељску школу. Учио је да носи тацну, да слаже салвете, да препозна вина по мирису, и да стоји усправно као војник. Није му то било страно – отац је говорио да и конобар мора бити војник у миру, само с осмијехом.
„Радио сам као ученик у најбољим хотелима – Аргентина, Ексцелсиор, Империал.“ У Аргентини, сјећа се, носио је бијеле рукавице. „Био сам мршав, брз, и увијек пажљив.“ Умио је да ћути кад треба, и да се насмије када гост погледа. И та је тишина била занат. „Једном сам служио њемачког канцелара Вилија Бранта. Нијемац – озбиљан човјек. Погледао ме право у очи кад сам му наточио вино. Климнуо је главом. Није рекао ништа – али знаш ти шта значи кад такав човјек климне... То је више него ријечи“, каже нам Милко.
То су биле године кад је први пут осјетио да може да буде неко, и негдје. Али у њему је стално нешто звонило – као да га из стомака дозива завичај.
Кад је завршио школу, с дипломом конобара у џепу и мапом сјећања на море и рукавице, Милко није отишао кући. Умјесто тога– одлучио је да потражи будућност тамо гдје „не цвјета зова, него марка“.
Путовали су шверцерски, возовима што касне и камионима што тутње кроз Словенију и преко Алпа. Стигли су до Трста, града који је за њих тада био више мит него мјесто. Тамо су први пут видјели продавнице у којима се роба не држи под кључем, и дјевојке које пуше цигарете без стида. Свуда рекламе, мириси сапуна, лица без брига. Видјели су, јасно и без сумње – живот на Западу није као у Југославији.
„Тада сам знао. Нема назад. Ако останем, бићу само још један у реду за фабрику, за стан, за чекање бољег живота што никад не дође“, говорио је Милко.
Избор је пао на Њемачку. Не Париз, не Беч – него Бохум. Град угља, дима, и челика. Није бирао љепоту, бирао је сигурност.
У Бохуму је све мирисало на метал. Зграде су биле сиве, небо стално влажно. Али посао је чекао. Почео је од нуле, као и сви. Прве мјесеце није знао ни гдје је исток, ни гдје је јутро – само да мора да устане на вријеме, да затегне кравату, и да ћути кад му шеф каже да му је рука превише спора.
„Нема 'брате', нема 'сједи, одмори', нема 'попиј'. Само ради. И ћути. А кад дође плата – знаш да ниси узалуд шутио“, прича нам.
И тако је Милко Ћоровић, син камена из Крушевице, постао гастарбајтер.
Прошао је Милко пут од обичног конобара, који чисти пепељаре и трпи тихе увреде гостију, до шефа сале у познатом ресторану у Бохуму, гдје су га цијенили не само због рада, него и због оног нечег – топлине у гласу, држања које се не учи у школи. Био је међу ријеткима који су знали и да се насмију и да се заузму, ако треба. Учио је полако – прво је гледао, па опонашао, па усвајао.
„Нијемци су као сат – све мора бити тачно, на вријеме, прецизно“, говорио је. „Али кад их освојиш, онда те цијене више него што твоји икад хоће.“
Знао је како се поставља стол за амбасадоре, али и како се извуче колега из проблема кад падне чаша. На послу је био Њемачка – у стану и мислима Херцеговина. У срцу Црвена звезда и Шалке 04.
„Велики сам навијач оба клуба био“, признаје нам.
Двије је жене Милко оженио у туђини. „Оба пута нисам имао среће“, рекао је уз смијех који није сасвим био без горчине. „Прва отишла - друга остала“, каже поново са осмијехом.
„Имам једно дијете – сина, Александра. Он ти је из првог брака. Има свој бизнис, ради у грађевини – сналази се, није му требало много да научи како иде овај свијет. Глава му ради, руке чврсте“, прича нам даље.
Други брак му је донио мир. Оженио је Рози, праву Њемицу – педантну, штедљиву, праву домаћицу. Није с њом имао дјеце, али је с њом имао ред, тишину, сигурност. „Рози је жена која не пита – само зна. И све је код ње на свом мјесту, као у апотеци. С њом сам се скрасио, што би рекли наши.“
Радио је дуго, марљиво, напорно – без боловања, без годишњих одмора док је био млад. Све што је имао, стекао је својим рукама. Није волио дугове, ни туђе паре. Штедио је. Отворио је и свој ресторан...
Данас има кућу у Гревену код Минстера – велика, бијела, с двориштем. Уредна као и он сам.
„Није вила, ал’ мени доста. Имам гдје да сједнем, да попијем кафу, да залијем цвијеће. Нема више шта да јурим. Ко је јурио, тај је уморан. Ко је чекао, тај је огуглао.“
У кући се чују сатови како куцају. У витрини су уредно сложене фотографије: стара црно-бијела из Крушевице, једна са сином, па слика са Рози испред куће, осмијеси благи, али прави. У углу стоји српска застава. Симбол Милковог живота – отаџбина.
Каже да највише воли да дође у родни крај. У Крушевицу.
„Кад стигнем тамо, као да се све у мени врати на своје мјесто. Као да сам поново дијете које трчи босих ногу по шкриљцу и тражи сјену под смоквом.“
Његове очи засијају кад спомене долазак. „Волим да загрлим рођаке. Да их стиснем на своје груди, као да хоћу да у њих утиснем све године које сам био далеко. Да им чујем глас, тај мекани, херцеговачки, што ми звони као пјесма.“
Каже да само тамо осјећа мирис који га истински умири – мирис Херцеговине. „То ти је посебна мјешавина – мало траве, мало камена, зној човјеков, и дуван. Да, дуван – онај прави, домаћи, што ти се увуче у ноздрве и остане данима.“
Кад дође у родно село, у родну кућу, каже да воли да устане рано, док је роса још на трави. Оде до старе куће, обиђе је, помилује руком зидове као да су стари знанци. Застане поред бунара, сједне под мурву, и гледа у брдо.
„Направили смо и цркву у Крушевицама. Одем, узмем кључ, Богу се помолим, па ми некако мило око срца,“ прича Милко, са сузом у оку и смијешком на лицу. Та мала црква постала је симбол његове повезаности с коријенима и вјере која га је држала кроз све животне кушње.
„Овдје се човјек сјети ко је. Овдје нема лажи, ни позирања. Овдје си само оно што јеси – без титула, без аута, без еура. Само ти, и твоје име, и твоја сјена.“
Не остаје дуго – неколико седмица највише. Довољно да срце напуни. „Онда опет за Њемачку, гдје је све на вријеме, ал’ ништа на души.“
„Кад дођем у Херцеговину, за десет дана попијем више ракија и кафа с људима него у Њемачкој за неколико година“, говори Милко са осмијехом који носи и радост и тугу.
„Тамо ти је све заказано, мјерљиво – кафа у 10, састанак у 11, па кући. А овдје... овдје ти кафа прелази у ручак, ракија у вечеру, разговор у пријатељство. Нико не гледа на сат, људи те гледају у очи.“
Код ракијског казана у Крушевици
У Крушевици га свако зна. Сви га зову по имену, као да никад није отишао. Свраћа код комшија, код рођака, код старих другова. Свака кућа има ракију, свака авлија столицу вишка, свако срце понеку причу коју чува баш за њега.
„Некад не стигнем ни да једем, од кафисања и причања“, шали се. „Ал’ се зато душа наједе. Нахраним се људима. То ми највише фали тамо – присност, блискост, да те неко зовне 'брате' и да то стварно мисли.“
У тим данима, Милко се враћа себи. Не као гост, него као човјек који припада, без обзира на то гдје му стоји пасош. Јер, како каже, „човјек не припада ономе гдје ради, него ономе гдје га људи зову да сједне и да попије.“
„Ја желим једног дана вјечни мир да нађем овдје, на свом камену“, каже Милко, гледајући у брдо које се с љубављу наслања на село. „Са куфером сам отишао, а да ме у кутији овдје врате“, додаје са осмијехом који је више сјена него свјетлост.
Зна он да године иду. Зна да више не може носити тацну као некад, да га боле леђа кад иде по брду, да му глас задрхти кад говори о мајци. Али се не жали. Никад се није жалио. Само понекад застане дуже него што треба кад гледа у даљину.
У Њемачкој му је остала кућа, ред, и тишина. А овдје – овдје му је све друго. И камен што га је носио на леђима кад је био дјечак, и бунар поред којег је први пут чуо пјесму, и гроб оца и мајке које вјечно памти али и као да ме говоре у сну.
„Нека остане све тамо – пензија, пасош, здравствена књижица... А мене нек врате овдје. У ову земљу што није мека, али је моја. Да ми на плочи пише Милко Ћоровић, син Крушевице и камена.“
Кад то каже, не тражи сажаљење, ни дивљење. Само климне главом, као да је изрекао најнормалнију ствар на свијету. Јер за њега то и јесте – најнормалније. И најважније.
„Никада се нећу моћи надисати мојих Крушевица, Требиња, Херцеговине. Могао сам ја отићи из Крушевице, али она неће из мене никада“, каже нам за крај.
