mis-irbi.jpg (168 KB)

Аделина Паулина Ирби, у Сарајеву и БиХ познатија као Мис Ирби, која је помагала српске устанике против турске власти у Херцеговини, као и хришћане, и отварала школе за жене, умрла је 15. септембра 1911. године.

Мис Ирби је била британска сифражеткиња, путописац и добротвор Срба у БиХ. Путовала је Балканом, прикупљала помоћ за ратовима захваћена подручја, а у Сарајеву је основала прву школу за дјевојке.

Аделина Паулина Ирби рођена је 19. децембра 1831. године на имању Бојланд Хол, поред мјеста Морнингторп у грофовији Норфок, гдје је и одрасла. Отац јој је био контраадмирал Фредерик Пол Ирби, који је своју сјајну војну каријеру започео у дванаестој години, а мајка Френсис Рајт, кћерка богатог банкара.

Током својих путовања написала је књигу "Путовање по словенским земљама" и изучавала њихове језике, међу којима и српски.

Убрзо је стигла у Сарајево и отворила школу за дјевојчице. Образовање, смјештај и исхрана ученица били су бесплатни, без обзира на њихову националност или вјероисповијест, што је у почетку изазвало противљење и националних и вјерских структура.

Иако је школа била отворена за све вјероисповијести, углавном су је похађале српске ученице, тако да се школа у извјештајима и документима убрзо почела називати српска женска школа. У школи се учила основна писменост, ручни рад, историја, као и основе лијепог понашања. Школу су прво похађала дјеца из богатих српских породица, да би се касније, како се школа стабилизовала, све се више окретала сиромашнима.

Аделина Ирби у Сарајеву је посебно подржавала рад Српског просвјетног и културног друштва "Просвјета".

У љето 1875. године у Херцеговини избија српски устанак против турског зулума, познат као Невесињска пушка. Аделина Ирби и њена пријатељица Присила Џонстон хитно су евакуисале школу и неке ученице одводе у женску школу у Прагу.

Потом сву своју пажњу усмјеравају на помоћ многобројним избјеглицама, које у великом броју почињу да лутају путевима. Одлазе у Енглеску и уз помоћ Флоренс Најтингејл започињу прикупљање новца за "Фонд за помоћ дјеци без родитеља" .

У међувремену је стигла и зима, а са њом епидемија великих богиња и тифуса. Аделина и Присила збрињавају на хиљаде избјеглица.

Током четири године, од 1. октобра 1875. до 13. јуна 1879, Аделина и Присила дистрибуирале су велика средства, која би данас достигла три милиона долара, за обезбјеђивање животних намирница, смјештаја и образовања.

Аделина Ирби је из српског устанка изашла са атрибутима "племенита" и "мајка сиротиње", који су је пратили до краја живота и са којима је ушла у историју.

БиХ 1878. године потпада под аустроугарску јурисдикцију чије власти нерадо дозвољавају Аделини да се врати у Сарајево и обнови школу. Нова, обновљена и проширена школа пружала је смјештај за 66 дјеце, укључујући и дјечаке.

Што се религијске основе тиче, нагласак је био на Библији и хришћанском учењу, али су дјеца охрабривана да посјећују своје богомоље и славе своје вјерске празнике.

Аделина Ирби остала је у Сарајеву до краја живота и наставила са радом, често финансирајући школе сопственим новцем.

Умрла је 15. септембра 1911. године. Њена смрт ожаљена је не само у Сарајеву и широм БиХ, већ и у Србији. Заставе су спуштене на пола копља, а црне тканине висиле су са многих прозора и балкона сарајевских Срба.

Сахрањена је, према сопственој жељи, на протестантском гробљу на Кошевском брду. Гроб је касније измјештен на гробље Свети Јосип у сарајевском насељу Циглане.

Сву своју имовину оставила је Српском просвјетном и културном друштву "Просвјета" и Задрузи "Српкиња".