Од дјечака који је веома рано уронио у свијет звука путем музике којом се изражава и данас, преко музичког образовања, упоредо живећи рокенрол кроз своје бендове, али и компоновање, што и данас чини, до Факултета драмских уметности у Београду и катедре за снимање и дизајн звука, Митар Карадеглић дефинитивно је момак који помјера границе. Исправније би, можда, било рећи да се у његовом случају границе бришу, чинећи тек танку линију којом на себи својствен начин спаја имагинацију и опипљиво, реално окружење.
Тренутно је на завршној години студија. Осим што је по ставовима и размишљањима апсолутно свој, он је неко за кога са сигурношћу можемо рећи да је потпуно посвећен и у љубави са оним што ради, прилично самосвјестан, досљедан, истовремено скроман и нимало разметљив. Разумљиво, како то увијек бива са оствареним људима. Упознати такву младост и свједочити свиме чиме нас ненаметљиво дарује, нама је увијек драгоцјен аргумент колико нови нараштаји заслужују огроман респект!
Потврда његовог дара и рада, ако је уопште и потребна, али назовимо је тако, је најновији пројекат „Звуковни пејзажи Западног Балкана“ и ауторско дјело „На прагу Балкана“, којим нам је различитим звуцима и музиком, која се мора одслушати да би се доживјела, одшкринуо врата овог нашег поднебља, дозволивши свакоме да спозна и себе, али и све оно што Балкан чини јединственим. Како нас упознаје, идеја за овај занимљив концепт потекла је из Мостара, а жеља је била да се кроз различите звучне eлементе дочара балканско подручје. Није нам ни требао рећи колики је ово за њега био изазов. По начину на који говори дало се наслутити да је уживао у сваком тренутку те је с тога и креирао праву магију.
„Цијелу причу и идеју створили су Мостарци. Један од покретача је господин Атила Аксој, човјек који је читав живот у музици, његова супруга и још неколицина људи. Идеја је да се, било музиком, било звучним атмосферама или звучним ефектима исприча прича коју кад неко чује препозна да се ради о Западном Балкану и чује како Балкан дише. Пред мене је буквално искочио конкурс „Павароти центра“ и било ми је невјероватно драго да се нешто у вези тога дешава у БИХ, да се бавимо звуком. Рекао сам себи - морам учествовати! Видио сам да примају само 12 људи, али нисам се уопште секирао да нећу проћи“, каже нам Митар, који је поред својих пјесама и видео записа, конкурисао и играном експерименталном радио драмом „Жртва истости“ са факултета са којом је освојио треће мјесто на Радио Београду на конкурсу „Неда Деполо“ и, наравно, био примљен.
Митар међу добитницима награде на конкурсу "Нада Деполо" Радио Београда
Иако једини међу њима који се звуком озбиљно бави кроз студије, и овај сусрет доживио је као прилику да научи нешто ново. На пољима која га највише занимају - звук и музика, имао је несвакидашњу могућност да закорачи у један посве необичан, али веома инспиративан контекст.
„Пред нама су била предавања генерално везана за бављење звуком. До сада смо радили онлајн сесије са господином Атилом Аксој, господином Дадом Џиханом музичким продуцентом и композитором који тренутно живи и ради у Лондону, те организаторима „Ринг Ринг“ фестивала у Београду, а очекују нас и нова предавања. Снимали смо аутентичне звучне атмосфере Мостара, а у „Павароти центру“ потпуну импровизацију музике. То је изгледало тако што сједнемо у круг, ако неко нешто свира узме тај инструмент, у супротном користи било шта што производи звук. Нема грешке. Свирали смо без плана, по осјећају. Имао сам момената да по читавих сат времена не свирам никако, без потребе да нешто додам. Искрен да будем, на прву ми се то није свидјело јер волим да се знају нека правила, међутим послије, кад сам осјетио да сви дишемо као један, а први пут смо се ту упознали, схватио сам колико је то лијепо искуство. План организатора био је да се сними сат до два музике, а ми смо за та два дана у двије сесије снимили скоро седам сати материјала. Нисмо примијетили како вријеме иде, толико смо уживали!“
Посебна сатисфакција, како нам каже, чинило је сазнање да од снимљеног материјала могу да раде шта год желе, само да испоштују идеју пројекта. За овог, по свему посебног ствараоца, и више него довољно да се изрази онако како само он то може.
„Идеја ми је била да испричам причу која ће на прву сугерисати да се ради о Западном Балкану. Музика је препознатљива, али хтио сам нешто реалније и кренуо са звучним атмосферама које сам снимао, како бих слушаоцу одмах на почетку рада показао о чему је ријеч и шта то ми све разнолико имамо, па су се у финалној верзији нашли и чувени трубачи са Кнез Михаилове улице у Београду. На све то, у једном моменту чује се, симболично, ефекат шкрипања тешких дрвених врата и креће музика. Идеја је била да се пред слушаоцем отворе врата Западног Балкана, а затим да чује, осјети и доживи шта је тај Балкан уствари. Врата нигдје не затворим, већ остављам свакоме да размисли да ли би ушао у тај свијет или не. Желио сам да прикажем ко смо то ми овдје, истакао и позитивне ствари које имамо, а негативне провукао кроз микс музике како бих нагласио сав хаос који је наш ред, јер то смо ми, то је Балкан у коме се ми другачије не бисмо снашли. Двије главне мелодије, теме, на средини одваја аутентична звучна атмосфера „Титове улице“, снимљена баш у моменту када смо ми учесници шетали овом улицом током рада на пројекту. Поигравањем овим елементима звучне слике, материјал сам монтирао стварајући нову музику од постојеће, те повезујући најбоље моменте наше импровизације како би звучало да је све тако заиста одсвирано, како се каже, у једном тејку. Након борбе са тих шездесетак аудио канала, миксом музике и намјерним занемаривањем важног поступка тзв. гридовања, настављам да причам причу о балканском хаосу кроз звук“, уводи нас Митар у свој тајанствени свијет, откривајући нам из којих дубина је у неколико чудесних минута продуковао сву разноликост и посебност Балкана.
Сав распон могућности које у себи носи, срећом, неко је на вријеме препознао, још када је као двогодишњак пјесмом „Бијелог дугмета“ одговорио на питање зна ли да пјева. Наслућујемо колико одушевљење је изазвао тај тренутак препознавања свега онога што Митар данас јесте.
„Професорица хармонике у требињској Музичкој школи, госпођа Душанка Бабић и њен супруг, господин Предраг Рина Бабић који свира контрабас и пјева у „Требињским тамбурашима“, били су ми комшије док сам био мали. Када смо се упознали, питали су ме знам ли да пјевам и били изненађени и одушевљени када сам, умјесто неке очекиване дјечије, отпјевао пјесму „Селма“. Послије сам уписао основну Музичку школу, одсјек хармоника, управо у класи професорице Душанке. Тако је све кренуло и на неки начин, њих двоје су препознали мој таленат. Хармоника ми се највише допала од свих инструмената и увијек ми је та могућност да свирам двије ствари и на лијевим и десним диркама изгледала најефектније“.
СРЕДЊА ШКОЛА И ВРИЈЕДНОСТИ КОЈЕ СЕ ЗАУВИЈЕК НОСЕ
„Сматрам да сам себе највише изградио у средњој Музичкој школи Требиње и, да ми се сваки дан одиграо у некој другој школи, мислим да ништа не би било исто, чак ни слично. Заиста, средња школа ми је један од најбољих животних периода! И не само због музике, него свега што смо прошли на људској основи. Имали смо предивне професоре, који су нам радо причали о свему и изван наставе, а то је у нама стварало нове вриједности и другачију подлогу за живот. Стекао сам другаре у правом смислу те ријечи, били смо нераздвојни! Слушао сам приче о другим умјетничким школама и изнова себи потврдио да од требињске средње Музичке школе не постоји боља! Једноставно је феноменална!“
И већ тада се назирало оно што је овај момак постао данас. Вјечита фасцинација начинима произвођења звука, од некада на хармоници до данашњег креирања импресивних звучних слика. Ако знамо да је гитару научио сам да свира, а усавршио је уз клавир у Средњој Музичкој школи Требиње, да је освајао награде на такмичењима из клавира и хармонике, основао бендове „Седмо небо“ и „Helianthus“, писао текстове, компоновао и радио аранжмане, да му је музика малтене насушна потреба, онда је јасно откуд толика страст и за проучавањем звука, којим је одлучио да ће се бавити још у основној школи. Све то указује да је пред нама једна поетска душа, која неуморно трага за одговорима, проналазећи их тамо гдје почиње умјетност, у слободи неспутаних мисли.
„У Требињу је наступила „Rock simfonijа“, бањалучких музичара који су изводили чувене рок ствари у арнжманима са гудачким оркестром, бендом, хором и вокалним солистима. Буквално су ме опчинили и дефинитивно сам се заљубио у нешто што је изван Музичке школе. Тада сам почео да свирам гитару. Учио по девет сати дневно уз You Tube и нимало ми то није било напорно, једноставно сам уживао. Прва музичка група у којој сам био је Школски оркестар Основне школе „Јова Јовановић Змај“. Свирао сам клавијатуре, наступали смо на различитим приредбама. Веома занимљива прича, изводили смо познате ствари, а нарочито су ми била занимљива аранжманска рјешења наставника, господина Михајла Миша Брборића који је водио оркестар. Тада сам први пут осјетио колико је аранжман битан. Послије сам направио своју групу. Вјежбали смо код мене у гаражи, нисмо имали назив и трајали смо кратко. Потом, у истој тој гаражи настаје “Седмо небо“. Родитељи ми купују електричну гитару и почиње рок прича, која у мени још увијек траје јер то је музика којом желим да се бавим“.
Још тада, у основној школи, Митар је писао прве текстове и стварао ауторске пјесме, на шта је и данас поносан јер, како нам рече, врло рано је схватио да не жели радити обраде већ донијети нешто своје, изнијети пред публику властити став. Бирао је тежи, али исправан пут. Пут који га је заиста повео у једно, каже нам, непоновљиво вријеме, препуно драгоцјеног искуства за оно што му предстоји.
„И данас ми је драго што сам ту музику стварао и још тада схватио о чему се ради, читао о томе и знао да требам нешто ново да кажем, своју, а не туђу причу. Јер, како Меша Селимовић каже “страх од своје властите ријечи је страх од слободе”, а у рокенролу имамо парадокс - људе који репродукују туђе мисли, ставове и идеје a пјевају и баве се музиком слободе. Мало прије поласка у Средњу школу нашли смо простор у Дому младих, а тадашњи директор ове установе, господин Дејан Мирковић, у свему се показао као велики човјек и сјајно смо сарађивали. То је лијеп период кога се радо сјећам. Озбиљна животна школа, заиста. Онда сам током средње школе направио нови бенд „Helianthus“, са којим, на жалост, никад нисмо изашли пред публику, а увијек кажем да би, да је опстао, био можда и боља прича од „Седмог неба“. Идеја је била боља за пласирати, нешто што волимо а опет се не прилагођавамо публици. Нисмо сви слушали рок и свирали смо опуштенију, питкију музику. Доста људи је прошло кроз бенд, а финалну поставу чинили су Сара Гаћина вокал, Милан Пикић удараљке, Симеон Мучибабић хармоника, а ја сам свирао гитару и пјевао пратећи вокал. И данас носим жал што та прича није опстала. Ипак, остао је снимак на You Tube, пјесма „Очи“, за коју сам урадио музику и текст. Желио сам да оставимо неки траг и та пјесма ми је једна од омиљених коју сам икада написао. Ненад Вишњић је свирао хармонику и пјевао пратећи вокал, а заједно са Симеоном, дакле уз двије хармонике, допринијели су у многоме што се тиче аранжмана. Поносан сам на ту пјесму, осим на снимак који је технички лош. Жеља ми је да се опет састанемо и снимимо пјесму како треба, квалитетније, професионално! Јер сви снимци моје музике који тренутно постоје на мом YouTube каналу настали су прије него што сам уписао факултет, у периоду када нисам имао знања о снимању и дизајну звука. Изузев пјесама „Црвена ружа“ и „Стари лик“, остале су врло лошег квалитета и заправо постоје као демо снимци, а не као финалне верзије“.
УВИЈЕК КОРАК ДАЉЕ
Током средње школе, како нам каже овај свестрани умјетник, осим што је почео компоновати и класичну музику те написао двије композиције за клавир и једну за чембало и виолу, имао је прилику да сарађује и са великим именима рок музичке сцене. Поред требињских, стварао је и са БХ, али и музичарима широм региона.
„На пјесми „Црвена ружа“ то су: Доброслав Слијепчевић Бобо, наш суграђанин познат као пјевач бенда „Кругови у житу“ и некадашњи члан „Apocalypse“ (вокал), затим свјетски гитариста Емир Хот, својевремено члан групе „Црвена јабука“, „Бркови“, „Освајачи“ (соло гитара), као и Данијел Стојан, члан чувене хрватске групе „Осми путник“ (бубњеви) те господин Дадо Марушић који је радио микс и мастер снимљеног материјала у свом познатом студију „Дева“ у Сплиту. На пјесми „Витамини проблема“, поред мојих пријатељица из Музичке школе, Ање Риђешић, Лане Рајковић и Катарине Јанковић, које су пјевале пратеће вокале, имао сам част да саксофон свира Марио Шеварац, члан бенда „Дубиоза колектив“. На пјесми „Стари лик“ пјевач је Милош Слијепчевић, такође некадашњи члан „Apocalypse“ и тренутно саставни дио бенда „Кругови у житу“, пратећи вокал је Бојан Љиљак, фронтмен и пјевач београдског метал бенда „Куга“, док је Крсто Пандурица из „Кругова у житу“ радио снимање, монтажу и микс музике“.
Обогативши знање на Факултету драмских уметности, катедра за снимање и дизајн звука, а препун ентузијазма када је о музици ријеч, вјерујемо да ће и ову жељу реализовати. А за то, захвалан је изузетним професорима који су му, истиче, омогућили прегршт нових искустава, превасходно знања.
„Факултет ми је донио саме позитивне и добре ствари које су ме градиле и још ме граде, раст у сваком смислу. Захвалан сам професорима што су нас одмах научили дисциплини и трудили се да из нас извуку максимум. Из људи увијек гледам да узмем добро, мени корисно и много ми је значило јер ме то изградило у професионалном смислу. То примијењујем и у животу на многе ствари, а умјетност је, у неку руку живот и може се пренијети на наш реални свијет“.
СЛУЧАЈАН ЦД ИЛИ ЗНАК ПОРЕД ПУТА?
„Од ФДУ –а сам очекивао много, а добио три пута више. До сада се показује да се виши ниво знања везаног за звук од онога са ФДУ не нуди нигдје на нашим просторима, да не кажем шире. То сазнајемо и од колега и професора који су гостовали у многим градовима по свијету. Наравно, на нама студентима је да бирамо колико ћемо захватити од свега понуђеног и на који пут ћемо изаћи. То нема везе са факултетом, то бирамо сами. Мени овакав начин рада прија, волим да сам у нечем новом, да се бавим многим дубоким темама да бих направио одређени звук. Уз многе фантастичне ствари, трећа година донијела је, мени омиљени предмет - снимање музике и то код професора, господина Дејана Пејовића, озбиљне личности у свијету музичке продукције. Био сам захвалан што сам га уопште упознао, а да не причам о својој срећи што ми овај човјек сваке седмице држи предавања. Професорова асистенткиња, такође још једна величина у музичком свијету, је госпођица Сања Ђуричић. Између осталог, снимала је и дигитално обрадила комплет албум „Море без обала“ групе „Ван Гог“, који сам још прије уписа на факултет одслушао безброј пута, заљубивши се у тај звук. Или нисам окренуо другу страну омота ЦД-a да видим ко је радио на албуму, или сам заборавио имена тих људи, али када смо ушли у контролну собу на предавање из овог предмета, поред књига о музици и звуку, на полицама су стајале и плоче. Видим „Море без обала“ и кажем - колико сам пута послушао овај албум, а Сања додаје - ја сам радила на том албуму. Остао сам без текста од среће што ћу у наредне двије године знање црпити од оваквих људи. Е, то су ствари на којима сам баш захвалан, што нам такви људи предају, пружају много знања и уче нас веома корисним стварима“.
Поред теоретског, факултет му је омогућио и практично знање: снимање звука на филмским сетовима од позиције микромана до сниматеља звука, затим снимање звука за ситкоме и тв драме у тв студију, снимање и дизајн звука за радио, монтажу звука, дизајн звука за филмове, анимиране филмове, телевизијске форме, дизајн и реализацију звука за позориште и сценске догађаје уопште, до снимања музике и музичке продукције. Привилегија оваквог факултета свакако је и сарадња са другим катедрама па је Митар имао прилику да се изрази и на студентским филмовима, комопонујући музику за остварења редитељке Јоване Лазин. Осим тога, један од филмова на којем је радио нашао се и на фестивалу у Америци. Музику је писао и за позоришне представе, те радио дизајн и реализацију звука.
Увијек расположен за иновативне приступе како у животу, тако и у стваралачком раду, излазећи ван оквира задатог, чини се да његовом исцрпном истраживачком опусу нема краја. Идеје које му се непрестано врте записује те за свој гушт приводи крају играну радио драму по једној од прича Сима Матавуља, за коју је измонтирао звучне атмосфере и ефекте, направио синопсис, сценарио, а текст прилагодио медију радија. Упоредо завршава композицију за двије гитаре, шаргију, ђембе и бас гитару, као и најновију - џез фанк инструментал за гитару, а пише и синопсисе за двије нове радио драме.
ХАРМОНИКА – ИНСТРУМЕНТ КОЈИ МОЖЕ СВЕ
„Хармоника пружа опцију да се свирају тотално двије различите ствари јер имамо басове и клавијатуру, два различита фрекфентна опсега, дакле, нуди много више него други инструменти, пружа избор много другачијих боја звукова. Осим тона и саме природе инструмента, која је по мени краљевска, нашем народу је блиска, има веће могућности на нашем поднебљу и то стално покушавам да искористим. Недавно сам радио музику за предству у позоришту Приједор и кад сам чуо идеју и прочитао текст, знао сам да ће главну тему свирати хармоника. У финалном миксу сам имао три хармонике, плус остале инструменте и подлога је заиста била невјероватна. Лоша ствар је што овај инструмент многи повезују само са свадбама и весељима, и за то никако није крива публика, већ ми ствараоци који их не убјеђујемо у супротно. Мој први покушај да људима покажем да са хармоником на овим просторима могу много више него са било којим другим инструментом је био у групи „Helianthus“ спојивши поп, реге, фанк и хармонику као кључни инструмент, касније и у неким другим пројектима, а са тим настављам и даље“.
Није нам требао посебно нагласити да га, поред елемената звука, и даље највише занима музика те би, да може да бира одабрао властити музички студио. Као неко коме је за стваралачки процес окружење веома важно, себе види у неком малом мјесту, ако не у Требињу, онда негдје на селу, окружен природом или на мору, које за њега симболизује смиреност, али и враћа у дјетињство, представљајући му највећу инспирацију.
„Волио бих да радим са музичарима, да се бавим миксом, снимањем музике, аранжманима, генерално музичком продукцијом, то ми је животна жеља. И тада не бих занемарио друге елементе звука, попут дизајна звука за филм, представе и, нарочито радио драме, мени једног од омиљених поља у овој области. Колико обожавам море освијестио сам схвативши да у своје радове врло често несвјесно убацујем звучне атмосфере мора и шум таласа. Када смо на факултету имали задатак да поезију преточимо у звук, онако како ми то осјећамо, одабрао сам стихове пјесме „Смрт љубавника“ Шарла Бодлера, мог омиљеног поете, а звучну атмосферу употпунио, чиме другим, него морем кроз скоро цијели рад. Море је, дакле, моја вјечита жеља!“
Распон талената Митра Карадеглића напросто је задивљујући. О њему и ономе што ствара и како то чини увелико говоре досадашњи домети, а слутимо да му многи и још већи тек предстоје. Једно знамо сигурно, бирајући срцем бирао је пут којим иду храбри!
