Митови су у темељима културе свих народа, њихова главна функција поизилизи из потребе друштва да има свој идентитет, они легитимишу социјалне институције и праксу у једној заједници и важан су елемент друштвене кохезије.

Ово је на вечерашњем панелу „Мит, нација, црква, држава“ у оквиру шестог годишњег скупа „Теологија у јавној сфери“ казао проф. др Срђан Шљукић са Филозофског факултета у Новом Саду.

Иако је ирелевантна њихова историјска тачност – због чега се данас у јавном простору, из незнања или потребе, често редукују на празне приче, измишљотине или изливе маштарија - митови су, сматра Шљукић, незамјењиви као преносиоци вриједности.

Међутим, напомиње он, у нашем јавном дискурсу о небеској Србији и косовском завјету, као кључном идентитетско-конструктивном миту српске нације – често се говори поспрдно, а митовима се - као измишљотинама које су надахњивале зараћене стране - посебно рђава улога  додјељује у ратовима 90-тих година прошлог вијека.

Притом, митоманија се по правилу приписује другим народима при чему се заборавља на митове у властитим социјалним и културним темељима, као што су и „поткопавања“ туђих митова, управо из свијести о њиховој конструктивној и кохезионој улози - један од видова специјалног рата.

„Оне нације које не воде рачуна о својим митским творевина и мисле да их се могу тек тако ријешити – оне заправо копају саме себи гроб. И код наших политичара чујемо та треба да заборавимо небеску а окренемо се земаљској Србији, а без небеске Србије - ни оне земаљске неће бити“, закључио је Шљукић, додајући да управо народи чије је конститутивни мит онај о властитој изузетности – имају и највише шансе за опстанак.

„Ни митотворни дух није увијек невин“

Колико је основана потреба за митом -  као производ свијести о опасности које у себи садржи овај феномен, постоји и потреба самоодбране од мита, кроз критичко преипитивање његових манипулативних момената – сматра проф. др Богољуб Шијаковић, са Богословског факултета у Београду.

Тој категорији припадају и прагматски, политички митови, које можемо назвати и лажним вијестима, а лаж у јавној сфери и колективном политичком амбијенту – напомиње Шијаковић -  деструише читаво друштво.

„Мит има у себи претензију и да буде апсолутна истина и да замијени знање. Или да замијени позитивно право, па ће нека инстанција оправдана митом одређивати шта је право, што нас нужно у социјалном контексту соучава са деспотизмом. Проблем је и када логос хоће да заузме трон мита – као што је случај са научном рационалношћу, која тако постаје засебан мит, од којег такође треба да се одбранимо - јер редукује разум на прагматички инструментални ум, па имамо тај проблем да свашта знамо а незнамо шта треба да чинимо“, напоменуо је Шијаковић.

Човјек је човјеку – вук или Бог?

Тврдњом да је „човјек човјеку вук“, Томас Хобс у „Левијатану“, темељеном политичком спису савремене политичке филозофије и праксе, суочава нас са болним увидом - да је човјек по природи саможиво, нарцисоидно и егоистично биће, којим владају страсти и нагони и који живот у заједници може да заснива само на основама унутрашњег друштвеног договора.

Својим мисаоним експериментом о поријеклу институција и државе - напомиње проф. др Душан  Крцуновић са Филозофског факултета Универзитета Црне Горе - Хобс је управо створио нови мит о човјеку, чији је задатак био да потисне велики библијски мит о његовом божанском поријеклу и људској заједници која је плод те човјекове боголикости.

„Људски друштво, колективни живот отуда је, ако тај мисаони ексепримент или мит и даље тече – плод друштвеног уговора, конвенције, која може да се мијења сходно приликама – при чему управо конвенција успоставља и религијске, естетичке и етичке вриједности. Као посљедица тог мита, можемо лако доћи до тезе да је природно право - уствари право јачег“, појаснио је Крцуновић.

Раде Савић