Симо Поповић
У нашем требињском крају, тачније у овом ћошку херцеговачком, расте купус раштан за кога се обично каже да се не зна да ли је старији он, непромијењен вијековима, или наш херцеговачки сељак. Прије би се могло рећи да су заједно израстали вијековима из истог шкипа земље ко близанци, оба тврдопечени и отпорни на све временске недаће.
Само се у Херцеговини са дјецом прави поштапалица, када им се објашњава како се рађају дјеца, уобичајно се каже да се беба под купусом нашла.
Мало ко од наших суграђана да је одрастао, а да није чуо такав одговор, а знамо да ће у неким другим крајевима родитељи дјеци рећи да су их донијеле роде или да су их нашли под јоргованом.
О купусу раштану, нашем правом Херцеговцу, писали су и добро писмени и они мало мање. Одлазили су Херцеговци у бијели свијет и са собом носили слике дјетињства и одрастања. Мало ко да није у том далеком свијету дочекивао и славио Божић у изобиљу, али се носталгично присјећао огњишта и тог мириса раштана у неким пређашњим хладним зимским данима.
Кућа из које су се десетљећима насељавали Месарци Поповићи
Ову причу о „краљу раштану“, у којој смо се разговарајући допуњавали, направио сам у селу Месарима са Симом Поповићем, тренутно једином Месарцу који стално живи у овом селу. На улазу у пространу окућницу уређени су вртови и засађени кромпиром, али раштан својом величином преовладава све остало засађено. Симо је некада и раније причао и свједочио за наш „Глас“, али, овај пут, добили смо поруку од овог домаћина да га посјетимо и да забиљежимо „ово чудо невиђено“, како нам је за свој купус он рекао:
„За мојих 82 године живота, истакао нам је Симо, ја нисам ни видио ни одгојио овакву силу од раштана. Домаће је моје сјеме које је старо колико и кућа. Сјемена и расади су се чували, тако да се у нашој кући није прекидао расад за сво вријеме откако сам ја домаћин, али и од раније. Овај наш шумски купус је бјеланац, а ваш у Попову је онај црвени модрац, он је мало тврђи. Раштан је то, и једно и друго, али стари зналци пијачари га распознају. Оба су добра и оба тражена. Како ко воли. Сигуран сам још једно: купус је више зимска храна. Када све друго губи квалитет када га обиђе лед једино раштан сви траже послије једног леда; што би се рекло -сломио га лед па је сладак. По изобиљу витамина и жељеза у раштану, боја и тен лица се и те како препознају код нас Херцеговаца.
Купус преко метар и по
Овај овогодишњи, који никад раније није узгајан, пред нашом кућом је одгојен на брављој прпошци. Врећа и купус! Јесенас на вријеме пале кише, а јесен погодује. Зато је израстао као из воде. Нема тог лонца у који се може скухати овај један обрани струк. Здрав је и ја га користим у својој исхрани. С прољећа, када је вегетација бујна и раштана има у изобиљу, понешто оставим и у дубински да ђе љети промијеним ове зимске зелени. У дубински с прољећа оставим ја и куке и шпароге за лагану зелену чорбу у љетно вријеме. За старије особе зелен је важна у исхрани.“
О здравом начину живота и исхрани као једном од два најзначајнија фактора Симо је истакао:
„Моја супруга Јована је добро ослабила последњих неколико година и у таквим околностима ја сам преузео обавезу и за спремање хране. Сваки дан у нашој кући се скуха ручак и испече љебац. Млади људи се убију нездравом храном када се не једе кашиком - и то је смрт. Ми се хранимо искључиво од кухане хране и кашиком. Ми одгојимо своје поврће баш све: и пор, и боб, и грашак, и боранију и купус и блитву и спанаћ и салате, лук...
Све ово поврће је одгојено и одрасло на стајњаку, без хемије и вјештака. Зато мој зелени ручак има мирис, а оно што се купи у маркетима нема, и не може замирисати кућу.“
Домаћи хљеб је обавезан у нашој исхрани
На виталности и лакоћи покрета овог старца у деветој деценији живота позавидјели би многи и са тридесет година мање. Врло мали број наших сеоских домаћина је остао и привржен и досљедан традиционалним вриједностима нашег краја. У било каквој започетој теми из сеоског живота Симо је непогрешив саговорник. Он цијени и чува те упућује на све вриједности нашег истинског сеоског домаћина. О свом тренутном здрављу и животу у деветој деценији живота каже: „Четрдесет и четири сам године радио као путар у Херцеговина путевима и дугим стажом зарадио своју пензију. Никада се нисам одрицао села и увијек сам радио најтеже послове. Никада се нисам штедио од физичког посла, па ни данас. Рекао сам вам мало прије да сам у сваки овај врт око куће изнио на леђима по 20 врећа стајњака. Ено тамо хрпе исцијепаних дрва за идућу зиму. Свако јутро као јутарња гимнастика ми дође када испуштим овце на пашу да прикркачим јасеновину или грабовину и донесем на цјепало. Немам празног хода ни у деветој деценији. То је формула за здравље и онај други фактор о коме сам вам раније причао. Здрава сеоска храна и сталне физичке активности продужују живот. Ја имам велику вољу за радом. Ништа ми није тешко.
Једноставно речено, не умара ме ни мотика ни сјекира, ни `чела ни овца и тачно сам сигуран да је то мој пут до стоте.“
„Херцеговина обилује висококвалитетним дивљим шипком, каже Симо, а Бог је дао да код нас може расти ко растиње на свим теренима. Права је штета да се неко млад и животан не посвети овој култури. Знајући колико је добар и цијењен овај воћни напитак, ја сам одлучио да сваке године припремим значајну количину сокова за зимнице и дане када је потребан Ц витамин.
Прошле године сам убрао преко 300 килограма шипака љутунаца, тако да ја у мојој кући не користим никакав слатки вјештачки напитак.
Моја супруга Јована, а и дјеца, користе доста овог природног сока“, закључио је Симо.
У овом разговору Симо ми је признао да је имао и здравствених проблема некада раније. Каже ми да су га доктори некада упозоравали на слабости срца и предочили му погоршања, али он је имао одговор на сва питања и упозорења.
„Нећу вам спомињати имена доктора који су ми прије 30 година рекли да постоје неке срчане мане и прескакања и да би било добро да то мало пратим са терапијама и контролама.
Дошао ја кући и сабрао се и закључио: нећу ја у Требиње никако. Што би куњао и крепавао у стану? Идем ја као и до сада лагано у моје Месари, па шта Бог да... Могу ја колико и моје срце... И ево ме и данас након толико година жива и здрава и расположена и за све сеоске послове. Ја не мислим о болести и рђавим нагађањима већ живим и планирам онолико колико могу ја понијети на својим леђима.
Сваког дана сам и чобан и стопаница
Прошле године син ми Драган је показао вољу, али и дилему да се обнавља кућа и чардак. Требало би промијенити кров, али треба доста и новца. Он то говори, а мени срце пуно од сазнања да дијете има жељу да унаприједи домаћинство, па ја одлучно кажем: Доведи мајсторе и прерачунајте колико кошта да се кућа прекрије. Ево је промијенут кров, и адаптирано нешто унутрашњег простора. Кући је скоро сто година и треба понешто и улагати сваке године да се одржи у пристојним условима.
Ако желе син и унучад да наставе да одрже и прошире наш породични посао, имају добар темељ. Имамо добре пчеле и љаник а ови млади веле да се и тај посао може унаприједити. Ја сам се опредијелио за мед а ево син Драган је изградио и опремио објекат - кућу за апитерапију. Подржавам ја и младе људе са својим идејама и напретком, а то је њихова прилика да наставе тамо гдје ми станемо.
Један дио у нашој старој кући је у фази сређивања за мали етно простор једне типичне херцеговачке куће са старим породичним предметима.“
Кошћела за коју нико не зна колико је стара, а у пречнику је преко метар
Овај сунчани мартовски дан искористио сам да са Симом прошетам селом Месари - од врта до врта, па до тора, те до најстарије куће Поповића и чатрње од 350 кубика, за коју ми каже да је највећа чатрња на подручју требињске општине.
Показао ми је Симо и позиде старог винограда који је подигао уочи Другог свјетског рата отац Јово. Сазнали смо да је виноград сађен од старих наших српских сорти: сурац, плавка, смедеревка и жилавка.
Желио је да ми за ово кратко вријеме исприча многе приче из прошлости о племену Поповића одакле су се доселили и гдје су се све раселили... И након толико времена које смо провели у разговору чинило ми се да је Симо имао још пуно тога испричати. Прекинуо сам га и рекао му: „Питање је да ли би прича о Месарима и твојим свједочењима могла стати у дванаест бројева 'Гласа', у један пристојан фељтон, који би био радо читан и занимљив“.
Обећао сам овом вриједном и необичном домаћину да ћу поново доћи и забиљежити све оно што смо само мало додирнули и документовали у овом нашем разговору.
.jpg)