Посљедње вечери Фестивала фестивала, у вријеме док је жири засједао, глумац Шабачког позоришта Зоран Карајић је извео монодраму „Бог те мазо“, по мотивима Бранка Ћопића.

„Ово сам радио давно, са покојним Томом Курузовићем, који је био лични пријатељ Бранка Ћопића. И Бранко је знао да смо ми то радили, а ја сам то играо много, приближавам се цифри од 1.200 извођења и то је нешто што ми потпуно припада и са чиме сам се сродио да у пола дана, у пола ноћи, зову људи упомоћ. Скоро сам у Народном позоришту у Београду имао неку пробу када је дошао директор Драме и замолио ме да играм 'Бог те мазо', јер је њихова представа отказана зато што се повредио главни глумац, па сам, без реквизита, и на тај начин играо“, истакао је након извођења Карајић.

Играо је, каже, ову адаптацију Ћопића свуда по Европи, у Њемачкој, Француској, Швајцарској, Аустрији, Мађарској, Румунији, Италији, Грчкој, чак и у Русији, али највише и најинтензивније по земљама бивше Југославије. Када је, како додаје, дошло вријеме да је помислио да је таквој литератури дошао крај – демантован је још већим бројем позива, а по реакцијама публике схватио да ће Бранко трајати још дуго, дуго.

Некада је, како истиче, био боље упознат са позоришним аматеризмом у цијелој  бившој Југославији, који је јако познавао, пратио и волио, а сада му се чини да је стагнирао, што је, додаје даље, проблем и професионалних позоришта, са све мањим буџетима и мањом продукцијом.

„Ипак сам се искрено надао да је у аматеризму све друкчије, да букти, да се млади људи интересују за тај начин исказа. Међутим, видим да и у аматеризму има великих проблема, можда и због тога што млади данас имају хиљаду неких других начина да упознају свет који постоји у једној малој кутији, а она се зове мобилни телефон и велика већина младих се задовољава тим, што није добро“, додаје Карајић.