Матична музејска установа Музеј Херцеговине у Требињу за Дан републике ове године одликована је Орденом Његоша трећег реда за допринос развоју музејске дјелатности - кроз више од седам деценија рада на истраживању, чувању и презентацији грађе наше културноисторијске и природне баштине.
Захваљујући у првом реду истраживачким напорима читавог низа генерација стручних и научних радника ове установе, затим и дародаваца који су својим племенитим завјештањима тај напор изнова надахњивали, током свих ових деценија настајао је данас већ респектабилан фундус археолошке, етнографске, документарне грађе и умјетнина, који свједочи о немирном ходу историје на овим просторима, животу и стваралаштву овдашњег човјека, природним посебностима Херцеговине.
- Зато ово високо признање припада свима који су током ових деценија доприносили развоју музејске дјелатности у Требињу, који су својим напорима и код других ширили свијест о томе колико је важно да једна средина има овакву установу - каже нам директорица Музеја Херцеговине Ивана Грујић.
Ивана Грујић (са отварања изложбе икона из фундуса Народног музеја Србије)
Подсјећа да прича о овој установи почиње 1952. године, када је одлуком среских власти и званично утемељена, тада као завичајни музеј Требиња. Ипак, њени зачеци сежу још даље у прошлост и да бисмо је на прави начин разумјели - морамо се вратити у вријеме када замах добија једна племенита и визионарска идеја најзнаменитијег међу Требињцима...
СВЕ ЈЕ ПОЧЕЛО ОД ДУЧИЋЕВЕ ЗАМИСЛИ
- Те 1935. године – казује нам Грујићева - бродом из Рима Јован Дучић је у Требиње послао контигент са стотињак спакованих фрагмената римске камене пластике, из његове личне колекције - а била је намијењена будућем музеју. Наш пјесник је био опчињен понајвише Римом, али уопште археологијом и старинама, а мање је познато да је у своје вријеме важио и за доброг познаваоца историје умјетности. Ти предмети припадају периоду од првог до четвртог вијека нове ере, изузетне су умјетничке вриједности, јер се и Дучић увијек трудио да пронађе нешто вриједно и уникатно – а не оно што се може видјети било гдје друго. Једнако је био опсједнут идејом да свом родном мјесту подари музеј, да од Требиња направи град, јер је као и многи други учени људи сматрао да град без музеја - и није прави град. Замисао је уствари била да се изгради нова зграда Соколског дома, која је по његовим нацртима требала на буде понајвише налик на оне дубровачке палате са Страдуна, а у тој згради, како је сам Дучић записао, био би српски народни музеј, библиотека, као и један простор у којем би се одржавале позоришне и друге представе. Требиње је, међутим, остало ускраћено за ту зграду...
Орден Његоша трећег реда додијељен Музеју Херцеговине
У невремену свјетског рата који је убрзо стигао и на наше просторе умало није остало ускраћено и за даровану колекцију умјетнина. Грујићева каже да се не може отети утиску како су покаткад срећне околности и неке разумне одлуке са мјеста гдје се одлучивало изнова отварале нова врата идеји о музеју у Требињу па и кад се чинило да су сва друга око ње затворена...
ФОРМИРАЊЕ ЗБИРКИ
Једна од таквих је и одлука да Љубинка Којић, историчар умјетности из Београда, дође 1957. године за управника тадашњег завичајног музеја. Случај је хтио да једно вријеме буде настањена у кући Загорке Тупањанин, удовице Ђорђа Тупањанина, предратног начелника и Дучићевог пријатеља. Фотографије из породичног албума, са пјесниковим напоменама на полеђини, указивале су јој да негдје у Требињу постоји сакривена збирка Дучићевих умјетнина, мимо оних које су већ украшавале јавне површине града, а које су некако преживјеле терор ендехазијског режима, а потом и неспоразуме са новим револуционарним властима...
Прва збирка која је стигла у Музеј - Дучићев легат римске камене пластике
- Ушли су јој у траг који је водио у подрум куће Ћеловића, гдје су међу врећама кромпира и сличном ускладиштеном робом наишли, како је Љубинка записала - на право античко благо. Тако је музеј дошао до своје прве и настарије збирке – каже директорица Грујић.
У вријеме Којићеве, наставља наша саговорница, почињу да се формирају и остале збирке музеја - археолошка, етнографска, историјска, природњачка...
- Љубинка почиње и прва ископавања код старе цркве и гробља у Завали, одакле стижу и први предмети у нашу археолошку збирку, а то је прероманичка камена пластика, са оним чувеним фигурама птица, што ће касније постати и мотив на логотипу наше установе. Затим и са других археолошких локалитета, који ће такође подарити значајне налазе, као што су праисторијски тумули на Љубомиру или Качањ, одакле су наше чувене илирске кациге – пет очуваних и још неколико фрагментованих, што у толиком броју нема ниједан музеј – истиче Грујићева.
Камене птице из Завале - мотив нашао мјесто и на грбу града
Срећна је околност, наставља она, и да се идеја која се зачела код Дучића у наредним деценијама преносила и на друге људе од духа који су упознали требињски музеј.
- Тако је чувени херцеговачки сликар Бранко Шотра већ 1958. године установи поклонио дио свог опуса који броји петнаест графика. Ту се зачела умјетничка збирка музеја. Његовим путем су касније кренули и други умјетници, тако да наша установа данас има све значајније херцеговачке сликаре који су стварали крајем 19. или током 20. вијека – каже Грујићева подсјећајући да су у тој племенитој нисци умјетничких легата у фундусу музеја данас и дјела Атанасија Поповића, Мирка Кујачића, Милорада Ћоровића, Бранкове сестре - Милене Шотре...
И свака наредна генерација стручних радника и сарадника установе, истраживача професионалаца и ентузијаста, покровитеља и дародаваца приложила би понеки камен. Са грађевином знања о завичајној баштини расле су и збирке музеја на начин како се и данас богате новим експонатима – углавном истраживањима, понешто се добије на поклон, а нешто и откупи.
Напосљетку је и мукама са бескућништвом и подстанарењем дошао крај када је године 1988. на 1989. музеју додијељена велика и пространа зграда некадашње аустроугарске касарне у Старом граду, у којој ће установа коначно добити и услове да на прави начин презентује све оно што се сакупљало деценијама и гдје већ након рата почиње формирање сталних поставки. Такође, била је то шанса да се музеј активније укључи и у културни живот града...
НЕИЗОСТАВАН ДИО ДРУШТВЕНОГ ЖИВОТА
Директорица Ивана Грујић истиче да је музеј посљедњих година успио знатно да интензивира активности и на плану презентационог и манифестационог. Изградили су мостове сарадње са бројним музејским установама из региона, а гостујуће изложбе нису више само значајнијим датумима.
Дио радног колектива музеја (са изложбе ,,Вез и златовез из Етнолошке збирке Музеја Херцеговине“)
- Ми креирамо годишње планове на начин да бирамо најбоље изложбе и водеће музејске институције са простора бивше Југославије. По први пут смо тако прошле године успјели да организујемо и изложбу Народног музеја, који је ипак најзначајнија музејска установа у региону - а са иконама које су тада први и једини пут изашле ван граница Србије. Ми смо већ дошли то тог нивоа да имамо све услове које једна савремена музејска установа треба да има, да нас људи препознају, да друге установе желе са нама да сарађују, да нам се изложбе нуде.
КУЋА ХЕРЦЕГОВАЧКИХ СЛИКАРА
- Ако ћемо и о проблемима, онда је простор и данас оно што нам највише недостаје – каже директорица музеја Ивана Грујић додајући да је то разлог што дио фундуса установе посјетиоцима могу да презентују само повремено.
- Наша замисао, за коју још увијек тражимо подршку, била је да се откупљивањем једне куће у Старом граду обезбиједи простор у којој би били изложени наши легати херцеговачких сликара. Та кућа посвећена сликарима Херцеговине знатно би унаприједила и туристичку понуду у том неком културном погледу - јер ни туристи не долазе у старо градско језгро само због угоститељских објеката.
Поред презентација уско везаних за музејску дјелатност, установа је широм отворила врата и за друге различите образовне и програме из културе - од умјетничких изложби, стручних и научних скупова, предавања, промоција књига, концерата па све до едукативних радионица за дјецу. Ентеријерске интервенције које су откриле камене зидове здања дале су посебну амбијенталност простору музеја и учиниле га једном од најатрактивнијих културних позорница у граду. Све је ово допринијело да значајно порасте и број посјетилаца. У прошлој години, напомиње Грујићева, кроз музеј је прошло 25.000 људи...
Музеј за све генерације - образовне радионице за најмлађе посјетиоце
- Схватили смо да музеји данас више не могу да буду некакве елитистичке институције затвореног типа – већ и мјеста гдје се људи сусрећу и размјењују искуства, гдје се организују програми који ће укључити све друштвене слојеве, различитог узраста, интересовања, нивоа образовања. Циљ једног музеја у 21. вијеку је да културноисторијско насљеђе представи и учини доступним – свима. Мислим да смо успјели да људе навикнемо на то да је музеј данас неизоставни дио друштвеног живота Требиња. Како од 1992. године више нисмо завичајни музеј – већ матична музејска установа за подручје Херцеговине и Старе Херцеговине – настојимо да изложбама будемо редовно присутни и у другим мјестима наше регије. Такође, да гостовањима широм региона и ми другима представимо нешто од културноисторијског насљеђа Херцеговине...
ТЕРЕНСКА ИСТРАЖИВАЊА
А Херцеговина је, подсјећа Грујићева, регија јединствена у окружењу по богатству споменика културноисторијског, али и ријеткостима природног насљеђа, због чега смисао постојања једне овакве установе никада није била упитна, ни у вријеме када се музеју нису могли омогућити ни пристојни услови за истраживачки рад, ни простор за презентовање налаза.
Прилике ни данас нису посебно наклоњене каквом истраживачком напору, посебно захтјевнијем, археолошком. Средства која се нуде на конкурсима министарства су углавном недовољна, а могућности музеја да све сам финансира прилично слабашне. То што је по закону инвеститор дужан да финансира истраживања више је разлог што она изостају него прилика да се десе. Ипак, напомиње Грујићева, музеј успијева да одржи неки континуитет и у овој дјелатности. У посљедње вријеме требињски археолози раде у Сопотници у Новом Горажду, на локалитету цркве Светог Ђорђа, задужбине Херцега Стефана Косаче, познате по средовјековној штампарији. У Требињу – у Гомиљанима, чије три средњовјековне цркве са некрополама, наслоњене на праисторијске тумуле – гомиле, по којима је село добило име, увјерљиво свједоче о континуитету живота на том подручју још од праисторије.
- Црква посвећена цару Константину и царици Јелени са средњовјековним гробљем је веома интересантна јер се налази на мјесту три праисторијске гомиле. Тамо смо открили и римске гробове и неку старију грађевину, која је могуће имала неку сакралну намјену. Покретни налази - новац, фибуле и керамика које смо тамо нашли су углавном из 4. и 5. вијека. Претпостављамо да се Костадиновица налази на мјесту једног од наших најстаријих храмова из раног средњег вијека. Потребно је, међитим, наставити истраживања. Те три цркве, а све су средњовјековне, указују да је у Гомиљанима у то вријеме било богато и велико насеље – појашњава Грујићева.
Конкурисали су, каже наша саговорница, и на међународне пројекте како би покушали да осигурају нека средства да праисторијске гомиле укључе и у туристичку валоризацију, али и да се додатно истражи и туристички оживи средњовјековни град Мичевац. Такође, и за наставак истраживања у кругу зграде музеја и адаптацију недавно откривених подземних просторија како би ту смјестили сталну археолошку поставку.
- Наш најважнији археолошки локалитет – нагласиће Грујићева - налази се управо у самом комплексу музеја...
МУЗЕЈ НА АРХЕОЛОШКОМ НАЛАЗИШТУ
Већ смо поменули неке срећне околности и одлуке са добрим резоном које су некако пратиле овај седам деценија дуги ход кроз вријеме. Када су се коначно стекли услови да установа добије прикладне просторије а стручна комисија вијећала између зграде градске кафане, данас „бијелих“ Платана и аустроугарске касарне у Старом граду – срећно је одабрана ова друга локација. Не само стога што зграда већ сама има историјску вриједност као једна од најрепрезентативнијих из времена аустроугарске архитектуре – већ још више због чињенице да је саграђена на оном брежуљку изнад Требишњице за који су многи истраживачи прошлости вјеровали да баш ту треба тражити остатке најстаријег Требиња. Да је зграда било коме другом припала, засигурно никад не бисмо добили прилику да о том Требињу нешто више сазнамо.
Реплика херцеговачке куће из етнолошке збирке музеја
Управо су прије десетак година започета археолошка истраживања око сат-куле потврдила нешто од ових претпоставки – торањ, за који су опрезнији вјеровали да такође припада османлијским градитељима, уствари је тек надземни дио старијег, средњовјековног објекта, још увијек неутврђеног поријекла и намјене, али замашних габарита, на шта упућују и његови испод гомиле шута откривени остаци, зидови ширине један и по метар, који се вјероватно пружају подземљем дуж цијелог дворишта и музејске зграде. Касније је откриће већ поменутих подземних просторија испод саме зграде музеја само још више распалило истраживачки нерв. Очи су сада упрте у двориште, једини простор који није „притиснут“ каснијом градњом и гдје је још могуће копати у потрази за најстаријим градитељским слојевима.
Цијела замисао око овог подухвата иде даље од трагања за научним истинама. Одаје за које Грујићева вјерује да ће бити откривене испод наслага шута биле би и функционално искоришћене као простор за смјештај сталних поставки...
- Наша визија је да цијели комплекс музеја буде археолошки локалитет гдје ће посјетилац и физички пролазити кроз различите историјске епохе кроз које је и град пролазио – можда и од антике, ако будемо имали среће да нађемо остатке и из тог периода, засигурно средњовјековне, затим оне из османлијског, па аустроугарског времена. Тиме бисмо добили заиста јединствен музеј, чији зидови не служе само да уоквирују просторију која чува експонате као свједочанства прошлости, већ су и они сами, као својеврсни градитељски експонати, свједоци те богате историје – појашњава директорица музеја.
Грујићева сматра да би била штета да се не искористи потенцијал локације и Требиње ускрати за овако атрактиван и јединствено осмишљен простор. Данас барем постоје разне адресе, и домаће и међународне, које би могле подржати ове напоре.
Уосталом, зар неку своју визију, која једнако пркоси околностима, нису слиједили још и утемељивачи, она прва генерација која је у оскудним и таквим пословима ненаклоњеним временима, те давне 1952. године, радила на оснивању требињског музеја. Да они у ту визију нису вјеровали и да је свака наредна генерација изнова није оживљавала - вјероватно се ни ова данашња не би нашла међу представницима заслужних институција које су 9. јануара одликоване високим републичким признањем...
.jpg)
