Бурна историја кроз коју је прошао наш град, оставила је за собом многе историјске и културне споменике па Требиње, са 36 споменика под заштитом државе, спада међу четири локалне заједнице са највећим бројем заштићених споменика у Босни и Херцеговини...

Требиње је град богате историје. Археолошка истараживања која су рађена на ширем подручју нашег града показују да су људске насеобине постојале још у доба палеолита (налазиште Црвена стијена).

Ипак, не постоје прецизне историјске чињенице о томе који су све народи насељавали ове просторе. Оно што се зна је да су до римских освајања, ове просторе насељавала илирска племена. Слабљењем и падом Западног римског царства, ово подручје бива насељено словенским племенима.

Настанком средњовјековне српске државе под династијом Немањића, Требиње наредних 200 година постаје њен саставни дио, да би након распада ове државе, ушло у састав средњовјековне Босне под династијом Котроманића. Нестанком босанске државе усљед турских освајања, овим подручјем владају разни обласни господари, све до коначног пада под Османлијско царство у другој половини 15. вијека.

Берлинским конгресом 1878. године, подручје данашње БиХ се даје на управу Аустроугарској монархији, која 1908. године врши анексију Босне и Херцеговине, самим тим и Требиње има исту судбину. Коначно, крајем Првог свјетског рата, наш град улази у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Дакле, бурна историја кроз коју је прошао наш град, оставила је за собом многе историјске и културне споменике па Требиње, са 36 споменика под заштитом државе, спада међу четири локалне заједнице са највећим бројем заштићених споменика у Босни и Херцеговини.

Само у посљедњих годину дана на листу заштићених културно-историјских споменика Босне и Херцеговине, уврштена су још четири споменика са подручја нашег града и они и јесу тема овог текста.

Црква Светог Пантелејмона на Алексиној Међи  је под заштиту државе стављена крајем јануара ове године и, како нам каже Ивана Грујић, директорица “Музеја Херцеговине”, о том споменику постоји веома мало података.

„Градитељска цјелина Цркве Светог Пантелејмона на Алексиној Међи, припада типу једнобродних цркава са полукружном апсидом и звоником на преслицу. Заједно са школом и православним гробљем, доказ је и синононим континуитета и постојаности православног српског становништва јужнохерцеговачког краја и регије Попова поља. Иако нису доступни писани подаци о тачном времену изградње цркве, остали историјски подаци који се вежу за овај простор указују на то да црква датира још из периода османске владавине овим просторима, односно период 19. вијека, док је њена обнова евидентирана натписом изнад улазних врата“, кажу из Комисије за очување националних споменика.

“Црква Светог Пантелејмона је споменик који је обновљен 1879. године. Као споменик су проглашени и црква и стара школа. С обзиром да је на школи забележено да је настала 1762. године, то би била једна од првих школа на нашој територији. Ова школа представља прву световну школу у овом делу државе. Школа је обновљена 1846. године“, каже нам Ивана Грујић и додаје да је црква Светог Панталејмона у народу позната као „Панталијевица“.

Према подацима добијеним из Комисије, школски објекат, иако је подигнут уз цркву, није био црквеног већ свјетовног карактера. О томе свједочи и податак да зграда у почетку није била у кругу цркве, већ је касније, у доба Аустро-Угарске, ушла у састав околног гробља у црквишту. У питању је једноспратна камена зграда скромних димензија. Била је приземна зграда којој је накнадно дозидан спрат и поправљена конструкција о чему свједоче металне затеге постављене у зидове.

„Гробље је смјештено западно и јужно од цркве, на равном терену. Унутар гробља евидентирано је двадесетак надгробника смјештених поред гробница новијег датума. Ради се о надгробницима на којима се налази натпис са основним подацима о покојницима. Негдје је натпис рађен у комбинацији са декорацијом, али у већини случајева на њима се налази или само декорација или само натпис. Према исклесаним годинама, већина надгробника, са сигурношћу, може да ce сврста у период с краја 19. вијека“, ријечи су Комисије за очување националних споменика.

„Црква је сачувала одређен степен аутентичности кроз атрибуте свог положаја и смјештаја у простору, коришћења и функције употребљеног материјала и садржаја, те одређеног степена интегритета кроз атрибут континуитета употребе кроз сво вријеме постојања“, кажу нам из Комисије.

Црква Светог Николе и црква рођења Светог Јована Крститеља са православним гробљем у Поповом Пољицу, проглашене су националним спомеником крајем 2017.године. По ријечима директорице Музеја, црква Светог Николе је старија од цркве Светог Јована и њена специфичност је у томе што је једнобродна градња, али има четвороугаону апсиду.

“Уобичајене су полукружне апсиде и звоник на преслицу. Тај четвороугао је више трапезоид, али показује утицај запада, односно утицај грађевина са приморја. Црква Светог Јована има полукружну апсиду и обе цркве датирају још из времена османлијске власти. Међутим, не зна се тачна година, све што знамо је да је 1894.године дограђен звоник цркви Светог Јована”, говори нам Ивана уз напомену да се звоник на цркви Светог Јована Крститеља налази на четири стуба, такозваном квадрипилону.

Како нам Ивана каже, звоник на четири стуба није уобичајен, те нам указује на утицај приморске архитектуре.

“Ове цркве су обновљене у 19. веку. У историјским изворима се не помиње ко их је градио, као ни година изградње. С обзиром да се ради о црквама које су једна поред друге и имају у оквиру комплекса гробље, оне се посматрају као градитељска целина. Унутар гробља су евидентирана четири стећка и 25 надгробних споменика у облику крста. Ти надгробници су углавном из 19. и 20. века”, каже Ивана Грујић и напомиње да су стећци од изузетне важности јер свједоче о средњовјековном становништву које се ту сахрањивало и које је сигурно имало и цркву. Међутим, обично се црква на истим темељима обнавља и, како нам директорица Музеја каже, без археолошких истраживања је тешко ишта рећи.

Из Комисије за очување националних споменика се надовезују на ријечи директорице Музеја Херцеговине и кажу да се гробље, заједно са црквама, налази у простору који је ограђен каменом и да већи број надгробника има с једне стране натпис писан ћирилицом са основним подацима о покојнику, док се са друге стране налази декорација која је негдје богатија, негдје врло једноставна, обично у форми исклесаног крста са розетом. Занимљиво је, кажу из Комисије, да се сви надгробници завршавају са пирамидалним завршетком, док је обли завршетак на крајевима видљив само на фрагменту једног надгробника који је уништен и замијењен новим.

„Најстарија видљива година уписана на крсту је 1880. година. Ту се ради о два надгробника постављена један до другог на сандуку, и то су уједно и најукрашенији надгробници на гробљу. Богата декорација оба надгробника је готово идентична и састоји се од розета у комбинацији са крстовима и кружницом са шестокраком звијездом, док најзанимљивији детаљ представљају мушко лице на једном, и женско лице на другом завршетку надгробника“, кажу нам из Комисије.

Занимљив податак је то што су ове двије цркве једна до друге. Како нам Ивана Грујић каже, претпоставља се да су мјештани обнављали старију цркву, посвећену Светом Николи. Зашто је друга црква изграђена, не зна се поуздано. Постоји више претпоставки. По ријечима Грујићеве, могуће је да је дио становништва прослављао Светог Јована, а материјална ситуација је омогућавала изградњу још једне цркве или је становништво било бројније па су жељели да имају двије цркве.

Недостатак стећака не умањује вриједност споменика, прича нам Ивана, јер имају историјски значај. Већина наших некропола са стећцима нису ушле на УНЕСКО-ву листу јер је један од предуслова био тај да нису вршени грађевински радови и да није нарушен средњовјекивни изглед.

Илирска племена су у праисторији живјела на простору данашњих Седлара, који се први пут помињу у 15. вијеку. Грађевинска цјелина – црква Светог пророка Илије заједно са покретним наслеђем и са православним гробљем, у марту 2018. године, проглашена је националним спомеником.

„Ова црква, заједно са православним гробљем, средњовјековним гробницама и стећцима, као и громилама из бронзаног периода, те остацима римске културе, свједочи о дугачком континуитету насељавања ових простора. Резултати археолошких истраживања извршених 2004. године око цркве, потврдили су континуитет изградње на овом локалитету, почев од касног средњег вијека, све до османског периода. На подлози остатака велике праисторијске градине из бронзаног доба, пронађени су остаци односно темељи старије цркве из друге половине 14. вијека која је, највјероватније, припадала некој од властелинских породица, док се вријеме обнове, тј. изградње садашње цркве може датирати у вријеме османске управе“, образложење је Комисије за очување националних споменика.

“Ова црква у Седларима је једнобродна грађевина са прислоњеним луковима. Једнобродне грађевине су релативно мале, имају једну просторију и полукружну апсиду, све изједна. За ову цркву је интересантно што се налази на врху једне праисторијске громиле, а то су уствари гробови. Кад су илирска племена живела на овим просторима, начин сахрањивања је био такав да су се формирале громиле од камена тако да је у средини био главни гроб, а око њега су се распоређивали остали. У исто време било је и практично јер се тако чистио терен и људи су могли да се баве земљорадњом. На једно место су одлагали камен и тако формирали громиле у које су укопавали мртве. Ова црква има и покретно наслеђе, иконостас, које остаје у цркви. Обновљена је 1857. године, што нам показује да је средина 19. века време обнављања”, каже нам директорица Музеја.

„Црква се састоји од наоса и олтарског простора, који су међусобно одијељени дрвеном иконостасном преградом. Дрвени иконостас цркве је  једноставне израде са четрнаест икона и царским дверима и израђен је 1926. године. Дрвени рам украшен је једноставно, без декоративних елемената, обојен је смеђом бојом са позлаћеним акцентима који раздвајају поља за иконе. Према стилским карактеристикама може се закључити да се, вјероватно, ради о више мајстора. Четири иконе су временом замјењене принтом, тако да би се остале иконе могле датирати из периода израде дрвене преграде иконостаса“, констатују у Комисији.

„Гробље је већим дијелом смјештено источно од цркве, на неравном терену, на четири нивоа, укључујући и плато на којем се налази црква. Улаз у гробље је са источне стране која је ограђена каменим зидом. Унутар гробља евидентирано је шест стећака, три старија надгробника, те седамнаест надгробника с краја 19. и почетка 20. вијека. Стећци унутар гробља смјештени су у близини цркве. Иначе на подручју Попова поља стећци су смјештени уз насеља, рубом самог поља, а највећи број потиче из друге половине 14. и из 15. вијека“, ријечи су Комисије за очување националне баштине.

„Занимљива су три надгробника на којима се може разазнати ћирилићни епитаф. Остали надгробници припадају раздобљу с краја 19. и почетка 20. вијека. Већи број ових надгробника има натпис са основним подацима о покојнику. Декорисани су некад врло богато, некад једноставно, или са једне стране, или у комбинацији са текстом“, описује нам Комисија и појашњава у чему се огледа занимљивост ових надгробника.

Директорица „Музеја Херцеговине“ нам објашњава да заштита гробља подразумева да се средњовјекивни споменици не померају, иако се то радило до 19. вијека када су се ти стећци користили као грађевински материјал којим су се цркве обнављале. За све промјене које се десе на заштићеним споменицима, каже нам Ивана, надлежан је ентитетски завод.

Према ријечима чланова Комисије за очување националних споменика, приједлог за проглашење џамије у Мостаћима националним спомеником поднио је Центар за исламску архитектуру из Сарајева.

„Џамија у Мостаћима смјештена је у Фетахагића махали. Према натпису на тариху који се налазио изнад улаза у џамију и из једног документа требињског кадије сазнајемо да је џамија у Мостаћима саграђена 1866. године. Џамија у Мостаћима је запаљена и срушена 1993. године. Материјал од порушене џамије није одвезен са локације, тако да су неки дијелови коришћени приликом обнове објекта. Џамија је реконструисана и отворена у јулу 2007. године. Обновљена је на темељима старе џамије, а коришћени су и преостали дијелови зидова. Овај објекат посједује значајну историјску, друштвену, документарну и амбијенталну вриједност. Представља примјер мањих једнопросторних џамија под шаторастим кровом, са унутрашњом дрвеном куполом и ваљкастом мунаром, карактеристична за џамије источне Херцеговине“, дознајемо од Комисије.

Како нам из Комисије за заштиту споменика кажу, џамија у Мостаћима има централни молитвени простор, улазни простор и камену ваљкасту мунару. Овакав облик мунаре ријетко је заступљен и представља типолошку одредницу џамија источне Херцеговине.

Џамија са гробљем у Доњем Чичеву код Требиња је споменик који је посљедњи стављен под заштиту државе, почетком марта мјесеца ове године. Како нам кажу из Комисије за очување националних споменика, џамија је рехабилитована на изворној локацији, уз уградњу материјала који је остао након рушења објекта.

„Џивар џамија је саграђена у периоду од 1684. до 1687. године. С обзиром да нема писаних трагова о изградњи Џивар џамије, претпоставља се да је саграђена прије пада Херцег Новог у млетачке руке 1687. године. Џамија је саграђена властитим средствима породица Бешовић, Бусулаџић и Куртагић. То су прве муслиманске породице које су се населиле на простору Џивара код Требиња“, кажу нам из Комисије и додају да је гробље и данас активно, као и да се у њему налази  више старих нишана који су украшени различитим декорацијама, а натписи су писани арапским писмом.

Овај објекат посједује значајну историјску, друштвену, документарну и амбијенталну вриједност и представља примјер мањих џамија које су прекривене шаторастим кровом и имају ваљкасту мунару.

„Занимљива је Бајрактарска плоча која се налазила у харему џамије. Она је свједочила да су из Џивар џамије, до доласка Аустроугарске, испраћане хаџије на хаџ у Меку и дочекиване при повратку. Интересантно је да ову бајрактарску плочу нема ниједна џамија у Херцеговини“, говоре нам чланови Комисије битне информације које посједују о овој џамији.

Испред џамије су се налазиле, како нам објашњавају из Комисије за очување националних споменика, зграде мектеба и гасулхане. Вакуф Хасан-аге Омерагића 1939. године саградио је чатрњу и у њу довео воду олуком са крова мектебске зграде. Након 1941. године џамија у Џивару није имала сталног имама и повремено се отварала.

Џивар џамија у Доњем Чичеву првобитно је била једнопросторна грађевина која је имала само молитвени простор. Не постоји тачан податак када је додат улазни дио у објекат. Ова џамија има централни молитвени простор, улазни простор и камену ваљкасту мунару. Овакав облик мунаре ријетко је заступљен и представља типолошку одредницу џамија источне Херцеговине. За ову џамију је карактеристична мунара која је, заправо, најмања мунара у Босни и Херцеговини. У молитвеном простору џамије налази се михраб и мимбер. Мимбер је израђен од дрвета, док је михраб израђен од камена и осликан је. Михраб је украшен флоралним мотивима и арапском калиграфијом“, ријечи су чланова Комисије за очување споменика.

Од петиције до националног споменика

“Да би нека грађевина била проглашена националним спомеником мора да прође кроз одређени процес. Прво се пише петиција. Њу могу да пишу грађани или институције које се баве тиме, отвореног је типа. Док Комисија за очување националних споменика ради на предлогу одлуке, споменик се налази на привременој листи. Када Комисија усвоји петицију, шаљу допис свакој институцији да им достави расположиву грађу о том споменику, како би били у могућности да на најбољи начин припреме одлуку. Након прикупљања грађе, приступају доношењу одлуке. Затим одлука иде на седницу где долази до прихватања или одбијања исте”, објашњава нам Ивана Грујић.

Критеријуми за проглашење

“Први критеријум је да су ти споменици настали у периоду од праисторије до 1960.године, што не значи да млађи не могу да буду заштићени, зависи имају ли неке универзалне вредности или посебности. Основне одлике које треба да поседује сваки споменик су јединственост, аутентичност, репрезентативност, интегритет, контекст и физичко стање, те се мери историјска и уметничка вредност. Затим се по предмету раздвајају покретна добра, непокретна добра и културни крајолици. У покретна добра улази све што има историјску и уметничку вредност, а то су археолошки покретни налази – керамика, метални предмети, стара архивска грађа, печати, новчићи“, каже нам директорица Музеја Херцеговине.

Улога Републичког завода

“Одлуку о томе која грађевина ће бити под заштитом државе доноси Комисија за очување националних споменика БиХ. Уколико се врши нека реконструкција, Завод за очување националних споменика мора да да одобрење и то је сва наша улога. Власник објекта, без обзира да ли је то неко физичко лице или државна установа, мора да брине о њему, али не може самостално да врши интервенције, већ за све мора добити сагласност Завода за заштиту културно-историјског и природног насљеђа”, рекао нам је Слободан Наградић, директор Завода Републике Српске.