У времену када се  библиотеке по доста већим градовима осипају и све се мање улаже у књигу, мало Љубиње, у коме, додуше, књига још увијек има своје право значење, а Љубињци, будући да су углавном пољопривредници, све више времена имају за читање, обнавља се и парохијска библиотека.

У питању је обнова парохијске библиотеке, коју вриједни љубињски парох Александар Kојовић ради тихо, пез помпе и медијских најава, а у ствари од заборава и пропадања спасава право културно благо овога краја, јер је, у ствари, формирао библиотеку најстаријих и најдрагоцјенијих књига у источној Херцеговини.

Свештеник за себе, међутим, каже да није он тај који ју је створио, већ само сакупља оно што је остало од некадашње чувене љубињске библиотеке коју су 1941. запалиле усташе, са очигледном намјером да се и поред физичког уништења српског живља у овоме крају, униште његови коријени – писменост и култура који представљају основу сваке цивилизације.

Данас, након више од седам ипо деценија од тих страшних догађаја, по свједочењу оца Саше, многи Љубињци су се придружили обнови библиотеке, па неки доносе старе књиге сачуване у њиховим домовима, неки су донирали скупоцјена фототипска издања старих књига, а неки доносе и новије наслове, белетристику, шта ко жели.

Пензионисани професор књижевности Ратомир Ћук, отац покојног Сергеја Ћука, чувеног пјесника овога краја, такође је библиотеци донирао нешто својих књига.

„Нека се користе и читају“, каже професор Ћук и додаје да је књига и направљена управо зато - да се чита.

ЉУБИЊЦИ САЧУВАЛИ СТАРЕ КЊИГЕ

У жељи да од Срба не остане ни културни траг, усташе су запалиле библиотеку и у јаме побацале све виђене љубињске домаћине, али и свештенике, учитеље, једном ријечју, просвјетитеље и народне прваке.

„Библиотека је и тада словила за богату и раритетну, па су неке књиге спашене захваљујући људима који су, идући тада у збјег, на планину Илију код Љубиња, собом носили и књиге које су успјели спасити из пламена, ризикујући своје животе“, каже отац Александар, истичући да се на тај начин до данас сачувала највећа збирка матичних књига и домовника, у које су уношени крштени, рођени, вјенчани, умрли.

Свјесни да ће, ако њих побију, остати ове старе књиге, Љубињци су их по планини Илији крили као највеће благо, свјесни да то, у ствари, и јесте благо које свједочи о њиховом битисању.

Сачувано је тада и доста литургијских, старих књига, на основу којих се само може претпоставити колико благо је тих смутних ратних дана нетрагом нестало у пепелу.

Отац Саша каже да је до њега стигло тридесетак до четрдесет тих старих књига, попут старог Матичара, које данас представљају вриједан извор података о љубињском крају, док је неколико њих, штампаног издања, али се прeтпоставља да тога по овом крају има још.

„Идеја је кренула од мојих парохијана, људи ентузијаста који желе да сачувају прошлост и који се, аматерски, али врло предано, боре да се открије макар наситнији детаљ који би потврдио наше поријекло, попут Митра Ђурице, Рада Ликића, Зорана Kозића, Бојана Турањанина.

Једном ријечју, то су људи који истражују нашу историју и баве се нашим историјским записима, па су они и покренули идеју да се књиге које посједујемо требају сачувати кроз једну библиотеку, коју треба поново основати и која би била основ враћања нашим историјским вриједностима“, казао је отац Александар.

Након што су из Љубињске парохије објелоданили ову идеју, јавили су се многи људи, не само љубињског краја, који имају вриједне, старе књиге, међу којим је један од првих донатора био филолог др Вељко Брборић, професор београдског Филолошког факултета.

„Његова донација је фототипског, писаног Четверојеванђеља и то за цара Душана Силног, а које је преписао Никола Стањевић. Оригинал се чува на Светој Гори, али је врло вриједно и ово фототипско издање, према коме се може пратити почетак развоја српског језика, јер је књига писана на нашем старом српскословенском језику, прије нашег потпадања под владавину Турака, када због великих притисака на манастире нисмо могли преписивати књиге које су се у то вријеме множиле преписивањем“, каже отац Саша.

Након преписивачких школа, слиједе и штампана издања, па је из штампарије у Венецији Јерулима Загоровића 1580. године изашао стари „Служавник“ који је у Љубињу сачуван у цјелости и ова је књига једна од најстаријих на простору источне Херцеговине.

Осим што је сама по себи јако стара, и са маргина ове књиге се може изучавати неко старо вријеме, односно, период од два вијека касније, јер је године 1780. свештеник Милош Ивановић написао проповијед која је, поново вијековима касније, преведена и објављена у „Гласнику Љубиња“ као једно од најстаријих писаних дјела овога краја, ако се изузму написи на стећцима.

Отац Саша каже да је ова проповијед, у ствари, цијело књижевно дјело, тако да се може сматрати и до сада  најстаријим књижевним дјелом Љубиња.

ШТАМПАНА ИЗДАЊА

Послије ове двије књиге, писаног Четверојеванђеља и штампаног Служавника, трећа књига, у којој се може пратити континуитет српског језика, јесте Јеванђеље царице Kатарине, књига на рускословенском језику.

„Kада су нас поробили Турци и када нисмо имали могућност штампања књига, онда нам из Русије долазе књиге и ми по њима држимо службе, али се тиме и језик мијења, па се са српскословеноског језика прелази на рускословенски, а управо на том језику је и ово Јеванђеље царице Катарине“, наставља даље овај вриједни свештеник, листајући са навећим опрезом странице које су старе више вијекова.

Подсјећајући да су рускословенски и српскословенски поприлично слични, али нису исти језици, он додаје да су у томе времену свештеници унутар Цркве били принуђени да користе рускословенски, иако у народној кореспонденцији остаје српскословенски, па је отуда и ова књига доспјела у Љубиње.

„Ову књиги је у Љубиње донио извјесни Стефан Вучетић у 18. вијеку, о чему говори и посвета на првој страни, гдје стоји да је купљена 1793. године. Срећом и нечијом мудрошћу, сачувана је из старе љубињске библиотеке и, како рекосмо, приказује сљедећи степен развоја српског језика.

Након овога раздобља, долазимо до чувених покушаја формирања славеносерпскаго језика, послије чега слиједи Вукова реформа, а прво Свето писмо које је штампано на првој модерној српској азбуци добили смо на дар из Подгорице“, додаје парох љубињски.

Он објашњава да је ово Свето писмо, штампано на модерној ћирилици, настало  1868. године, исте оне године када је званично и побиједила Вукова реформа, односно, четири године након смрти Вука Стефановића Kараџића.

„Kњигу смо добили као поклон Горана Ранка Булатовића из Подгорице, прво штампано дјело на Вуковој реформи, тако да данас с поносом можемо истаћи како имамо по једну од првих аутентичних књига из сваке етапе развоја српског језика, па сви који изучавају славистику, старе словенске језике или само српски језик – могу код нас да се упознају са свим тим, на лицу мјеста из старих књига“, додаје отац Саша.

Он је даље прелистао и стару Шведску библију, дар од Љубињца Тома Церовине, која такође припада реду старих књига и примјер је модерног штампарства у Западној Европи, па је као таква, такође, и једна од ријетких драгоцјености ове библиотеке.

„Вјерујем да и данас доста старих и вриједних књига страда по старим кућама, јер људи и не знају шта тачно посједују у својим домовима“, додаје на крају парох Саша Којовић.

Каже да библиотека тренутно броји око 1.000 наслова и то не само црквених и молитвених књига, већ и белетристике и осталих издања, али је још у фази прикупљања, које, у ствари, неће ни престати.

Сада предстоји посао на евидентирању, сортирању и обради наслова, за шта имају обећање запослених у Народној библиотеци Љубиње да ће им помоћи, одакле су такође добили поклон у виду поприличне збирке књига.

Отац Саша је и овом приликом позвао све који то желе - да слободно користе ову библиотеку, коју су одлучили назвати по Јовану Бовану, једном од знаменитих Љубињаца који је стекао поприлично богатство, али му није био роб него га је, како каже, широко дијелио свима којим је помоћ била потребна.

Не желећи да се вежу ни за какав датум, у Љубињској парохији додају да ће, када се за то стекну услови и када се сакупи неки озбиљан фонд, званично отворити библиотеку, за чије су се уређење, како рече отац Саша, дужни захвалити и Општини Љубиње, али и Граду Требињу, који су им доста помогли...

РЕСТАУРАЦИЈА СТАРИХ КЊИГА

Колико рестаурација књига, ако је рађена нестручно, може бити штетна по књиге, најбоље свједочи примјер старог Служавника Јеронима Загоровића, који је својевремено свештеник Сава Симић дао укоричити, али су и странице сјечене, па на појединим мјестима недостаје текста писаног на маргинама.

„Осим проповиједи и записа на маргинама, на једној је маргини нацртана и скица и рецепт веза, али не знамо да ли је у питању стари херцеговачки вез, јер је то само фрагмент који је остао“, каже отац Саша.

Поучени таквим искуствима, Матичне су књиге однесене у Завод за рестаурацију у Србију, гдје је извршена њихова детаљна обнова, али се наставља радити и на заштити других књига и повременој рестаурацији када то буде потребно...

Весна ДУКА/ Глас Требиња