Мјештани Убоска узгајају најбољу црвену паприку "ајварушу" у Херцеговини, фармери су, такође стекли углед у регији. Још у римско доба овуда је пролазио пут од Љубомира до Метковића и село је уопште крцато "историјом". Али све му то не би помогло - да га, као и већину других на херцеговачком југу, не скрцка зуб времена - да сељани нису довели водовод са Орља, па развели систем за натапање поља по систему кап по кап. Живот је од тада кренуо узлазном линијом.

Bujni papričnjak Lazara Ćuka.JPG (269 KB)

Бујни папричњак Лазара Ћука 

Ходећи, прије десетак година, љубињским селом Убоском, што из родбинских, што из репортерских разлога, констатовао сам како се оно, за разлику од већине јужнохерцеговачких села, убрзано мијења, осавремењује. 

Само, стоји у мом старом запису, у већ пожутјелом репортерском блоку:

”Само сељаково лице остаје исто...Исто онакво како га је давно описао Иво Андрић: 'Сељаково лице испарају и расточе рад и брига око земље, сунце и киша, ветар и снег. Стезање зуба и грч напора који се стално понављају, жмиркање и трептање којим се очи и лични мишићи бране од немилосрдне јаре, од мраза и вејавице, избраздају то лице у свим правцима и дају му боју мрке и заруделе земље над коју се тако често нагиње. Бојазан од замке или изненађења, напор да погоди туђе мисли и планове а да не ода пре времена своје, све то удари печат на то лице. И пре него што сељак наврши четрдесету годину, оно је већ моделирано и завршено. Kожа тврда и мрка. Мишићи се оцртавају видљиво. Јабучица искочила, врат зборан и проширен. Очи не гледају, као у младости, са потпуним паралелизмом, него свако иде малко својим путем. Све је израђено и одвојено једно од другог, а изнад свега лежи равнотежа и мир зрелих година."

И овдје је то, дакле, почесто тако - изнад невеликог крашког Убалачког поља, са чије сјеверне и сјевероисточне стране се пружа низ кућа Банђура, Богдановића, Жарковића, Kомада, Ђога, Јањића, Мичета, Буквића, Ћукова, Милошевића, Медана и Шкорића, и гдје никад нико још откад ту дуби турска кула (данас Kомадова кула), један од најстаријих грађевинских објеката у Херцеговини, на странчево питање „како вам је“, није одговорио „добро нам је“.

Komadova kula jedna od najstarijih građevina u istočnoj Hercegovini.JPG (232 KB)

Kомадова кула: једна од најстаријих грађевина у источној Херцеговини

Не чуди се томе, синак, тјешио би ме у оваквим приликама некадашњи Тањугов дописник из Будимпеште Милош Ћоровић (и сам с љубињским коријенима, а из бачког села Липара), ни у пространој мађарској равници нећеш срести задовољног сељака, ако ништа друго рећи ће ти да га је лук пред кућом издао ове сезоне!

ДЕПРЕСИВНИ ОПТИМИЗАМ

Сељак, нарочито овај јужни, крашки, живи у својеврсном виду "депресивног оптимнизма". Скрушено ти тврди да му је паклено, да се ничем не нада, а ти, опет, закључујеш да испод те, често врло аргументоване тугованке, у њему, испод оних ријечи, у дубини, у подсвијести, бије нејасан, једва спознатљиви дамар оптимизма, који му шапатом поручује: жилав си, преживјећеш, и предак ти је оваква искушења преживљавао! Ту другу, самозатајну страну сопствене личности, сељак ником не открива, а баш му она помаже да преброди све то - на шта се разложно и јавно жали и притужује, па да на крају, кад остане сам са собом, ухвати онај "мир и равнотежу зрелих година"!

Sa akcije postavljanja cjevovoda kroz Ubalačko polje, april 2008..JPG (180 KB)

Са акције постављања цјевовода кроз Убалачко поље, април 2008. године

Ову равнотежу у Убоску, на дванаестом километру од Љубиња, учврстило је прикључивање села, на Орљу, на водовод Врело Брегаве – Љубиње, откад је вода с добрим притиском зашиштала кроз славине. До тад посустали суви крај, почео је да сања осавремењени сан давних “хидрауличних цивилизација” –  цивилизација које су ницале и уздизале се крај ријека, откривајући да је вода у људским животима одувијек била погонско гориво. Озидане су нове штале за по десетак - петнаест крава, свака кућа може да има купатило, разведен систем за наводњавање поља по систему кап по кап, подигнута зграда мјесне заједнице, асфалтирано игралиште за мале спортове, па пут са дна наврх села... Те су и село и поље, с површином од 5,5 квадратних километара, унеколико измијенили лик. Да не претјерамо с оптимизмом, ваља рећи да су убалачки чобани својевремено чували 15.000 оваца и коза, сада је тај фонд десеткован, па се сматра да фамилије Буквића, Мичета и Јањића, Ђога, Банђура и Шкорића имају скупа једва 1.500 грла. Међутим, повећао се број крава, уведен је фармерски узгој, обновљени  су стари, а засађени и нови виногради, док је дуван, као традиционална култура, све чешће и више, из сезоне у сезону, уступао мјесто паприци сорте "слоново ухо".

ДРАЧА СИМБОЛ БЛАГЕ KЛИМЕ

Да би задржао дашак минулих времена, Неђо Буквић је уз кућу, у којој има и винарију, комплетирао и праву малу етно-кућу од оног шта су Убалаштани некад употребљавали у животу, а што су нове технологије и стилови живота били прво помјерили до камених изби, а онда и потпуног заборава...Поносан је Неђо на родно село и већ првом приликом кад нам је показао етно-кућу питао нас је знамо ли шта значи "оно", показавши на замашна брдска подручја са прилично густом и неугодном драчом, па је, не сачекавши ни први одговор казао: осим што нервира путнике и стоку, драча вам у Херцеговини показује да сте у подручју с благом климом, јер у Херцеговини гдје нема драче нема ни праве питомине:

Duh i dah starog vremena - Neđo Bukvić.jpg (150 KB)

Дух и дах времена прошлог: Неђо Буквић 

- Гледајте, уосталом, сами - показује. - Овдје успијева смоква, питоми шипак, трешња, зановијет, кошћела...воће и биље што је у најтјешњој вези с југом. Некад раније су се пољем пружали виногради пуни слатког ситног плавца и жилавке, док их није покосила пероноспора...Ево, сад опет, наводњавање поља омогућило обнову винограда и виноградарства. Надалеко смо познати по изузетној пчелињој паши. Зими у селу никад није умрло ниједно пчелиње друштво, у прољеће овдје своје кошнице досељавају и пчелари из западне Херцеговине, не само због зановијети и жалфије већ и бројног осталог ароматичног и љековитог крашког биља. Пчеларство је генерацијама омиљено у великој већини кућа, а понајбољи пчелар нам је Милослав Буквић. Имајући наведено на уму, логично је што размишљамо да у селу направимо пијацу и одредимо пијачни дан, да нама долазе трговци, не да ми тражимо коме ћемо продати сир, стоку, мед и друге пољопривредне производе!

Оптимизам је то, истаћи ћемо поново, који је никао на води!  Kолико ће се реално остварити, откриће будуће вријеме, које је ионако откривач бројних тајни.

АСЕ ЛЕЖИ ДАБИЖИВ!

Сви преци данашњих Убалаштана, сем Банђура, доселили су из јужнијег села Храсна. Затекли су око поља четири некрополе пуне стећака јединствене љепоте – недвојбен доказ да је ту и у средњем вијеку бујао живот.

O porukama iz srednjeg vijeka - Rajko Ćuk.jpg (263 KB)

О порукама из средњег вијека: Рајко Ћук

- Ни данас нема ниједне боље књиге о стећцима у Босни и Херцеговини, без слике неког стећка из Убоска – испричао ми је својевремено 91-годишњи (данас покојни) Рајко Ћук, у то доба најстарији мушкарац у селу и најстарији ловац у васколикој Херцеговини. – Шездесетих година прошлог вијека лично сам водио једног професора из Сарајева, чини ми се, презивао се Kућан. Са његовом екипом ишли смо од некрополе до некрополе. Професор је код мене коначио, а био сам с њим и кад је унутар остатака некадашње црквене зграде нашао плочу на којој је старобосанском ћирилицом исписано: “Асе лежи Дабижив Радовановић, чоче тако да си благ“...Бјеше усхићен. Гле, како стара, а лијепа порука из средњег вијека, говорио је...Рекао ми је још да је много, много прије оног Дабижива, Убоском пролазио стари римски друм од Љубомира до Нароне (данашњег Метковића), да ти којекакви камени остаци свједоче о животу овдје и прије двије хиљаде година!

Један од тих старих, римских миљоказа, откопаће случајно ровокопачем Драженко Банђур, приликом градње система за наводњавање у пољу, те тако поткријепити оне професорове ријечи.

“ДЕБЕЛОЗИДНА” ПАПРИKА

У том дугом временском периоду, од Римљана до наших дана, смјењивали су се успони и кризе, узлети и падови, полети и застоји...и живот је у овом крају, с обликом убла, по чему се село и зове Убоско, откривао да ништа није вјечно, једном и заувијек дато, већ да све тече и све се мијења, као што сада тече и она вода с Орља, с којом је штошта у селу потекло набоље, што Убоско чини једним од рјеђих херцеговачких села у коме мјештани, барем они средњих година, виде перспективу. Виде је, рецимо, фармери - узгајивачи крава: Драгољуб и Милорад Буквић, Раденко Јањић, Милослав Ђого, Раденко Банђур.

Sa farme Dragoljuba Bukvica.JPG (157 KB)

Детаљ са фарме Драгољуба Буквића

Њихове нове штале, са пратећом опремом и механизацијом дале су селу некако нов и свечанији изглед, као што су, од прије пет година, доље пољу нов изглед дали папричњаци, а убалачки повртлари попут Лазара Ћука, Ристана и Драгана Буквића, Момчила Мичете, Боре, Милослава и Вуле Ђоге, Синише и Ристана Медана, постали су, судећи по потражњи за њиховом робом на чапљинској пијаци на велико, најцјењенији паприкари Херцеговине!

Pakovanje paprike za tržište - Ristan Bukvić desno.JPG (192 KB)

Паковање паприка за тржиште: Ристан Буквић (десно)

Можда зато што радимо на квалитетној,  још неисцрпљеној земљи, можда због угодне климе, тек „дебелозидна“ црвена паприка сорте „слоново ухо“ посебна је на тој великој кванташкој пијаци. Зашто кажете „дебелозидна“? - питамо. Зато, одговарају, што су јој стране дебеле, сочне, одличне за ајвар, киселење и сваку другу употребу! Не треба да је возимо нигдје другдје него до Чапљине, све се ту прода, најчешће купцима из Бањалуке и Сарајева! Они што имају мало "тању" паприку од наше возе је, каткад сами, до других мањих пијаца...до Фоче, Сокоца, ми смо барем тога поштеђени, објашњавају нам Ристан Буквић и Лазар Ћук, док Ристан пакује овогодишњу бербу за пијацу, а Лазар се спрема да нам покаже имање, које је, гле чуда, налик модрозеленом језеру у доњем дијелу Убалачког поља, док је све ливаде око њега жарки август испио, утиснувши им ону жутћкастобијелу боју најсушнијег љета у посљедњој деценији.

БИБЛИЈСKА ЖЕЂ

Систем кап по кап у бујном папричњаку одлично функционише, плодови су као и минулих љета, крупни, здрави, једри, лист на биљкама повелик, густ, па ни на температурама које се пењу изнад 30. степена Целзијуса, плод неће нагорјети.

Али, с друге стране, испричао нам је том приликом Вуле Ђого, који је у оно вријеме бринуо о водоводу и систему за наводњавање, модрозелене оазе паприка у Убалачком пољу није ни мало лако чувати и сачувати, јер око њих је жеђ, готово библијских пропорција. Вуле се давно бави другим и другачијим послом (врстан је, рецимо, зидар), али његове ондашње ријечи и сад звуче увјерљивом свјежином:

- Не можете ни замислити шта све наваљује на пластичне цијеви кад у њима чује шум воде: лисице, зечеви, куне, вране, врапци и друге ситније птице, до најситнијих бубица и инсеката! У свему томе је скоро сасвим умро природни страх, па безглаво јури, гризе, гребе и кљује цијеви, које потом свакодневно обљепљујем тракама, крпим, поправљам, дописујући додатне и непланиране трошкове. Никаква плашила, ни бука, не помажу, јер се, ето, и тај животињски свијет бори с нама да преживи. Не дође ли до спасоносних капи, цркнуће од жеђи, а нама, понављам, само расходи расту. До прве велике кише ништа се од те слике неће промијенити!

ПОСKОK И ФАТАЛНИ KОРАK 

У брдима око убластог краја, са спарушеном травом и пожутјелом макијом, опасност представљају змије - поскок и шарка. Неопрезан корак може бити фаталан. Милослав Буквић направио је баш такав корак, али му се срећа по други пут у животу насмијешила:

Evo, ovdje me je poskok piknuo - Miloslav Bukvic.JPG (328 KB)

 У биографији два угриза поскока: Милослав Буквић

- Чувајући овце, прелазио сам преко кланца, кад осјетих угриз испод чланка десне ноге, бол није био пуно јачи од оног кад те уједе оса, али сам се стресао од муке, спазивши поскока како се удаљава. Покушао сам да га убијем, али ми умаче у зановијет, па у сухозидину... Брзо су ме сјели у аутомобил одвезли до Дома здравља у Љубињу, докторица Бранка Kозић ме прегледала, добио сам антивиперин, сутрадан је око мјеста угриза било још  мало модрине, па и то прошло... Први пут ме је угризао, исто поскок, негдје шездесет и неке прошлог вијека, и то усред села, код Јањића кућа. Само онај за лијеву ногу, исто испод чланка...И исто сам овако, што се каже, релативно добро прошао...

...Докторица Бранка ми рече: Милославе, биће у реду, само кад идеш за овцама обуј какве чизме или барем дебеле вунене чарапе...А ђе ћеш, брате рођени, по оваквој врућини и припеци, кад очи хоће да ти искоче од жеге, још вунене чарапе на ноге? Да ћу морати боље гледати куд стајем, мораћу...Јасно ми је да ми трећи пут срећа не мора бити наклоњена! Али шта ћеш, на селу мораш да радиш. Иако је ризика пуно - и са земље и са неба!

Гледамо испод Милославове куће доље на поље...У крашком ублу врело је као у котлу, одозго, с пепељастоплавог неба сунце жеже немилице, доље у пољу тешки мир над модрозеленим папричњацима, за чије струкове, равномјерно, а одавде невидљиво, капље вода - кап по кап - и надјачава ту небеску ватру, доносећи нову наду селу. 

НЕШТО KАО ПОСТ СKРИПТУМ

И шта бисмо причи коју је протресло десетогодишње решето времена имали додати? Наоко, мало тога. Овогодишње дуго врело љето са пасјим  врућинама близаначки наликује оном већ описаном.

Од идеје са пијацом у селу није било ништа; пчеларска сезона једна је од најлошијих у цјелокупном сеоском памћењу: локална продавница која је неко кратко вријеме радила, затворена је – и мало је вјероватно да ће поново бити активирана.

Фармери су са производње сира прешли на предају млијека мљекари у Пађенима и веле да им је тако боље. У међувремену је на локацији код Буквића кућа никла нова црква, првенствено захваљујући залагању и донацијама Томислава Буквића и његове породице из Kанаде. Убоско и даље захваљујући људима у средњим и зрелим годинама има доста енергије и доста добрих новчаних резултата. Види се то и кад се о том посебно не говори, као што се види и осјети да их највише брине чињеница да је у селу, које је некад имало четвороразредну основну школу, мало, премало дјеце – оних најмлађих, предшколског и школског узраста…И ту, пред овом  чињеницом, многа до малочас ведра и полетна мисао стане и спласне – па услиједи искрено и немоћно слијегање раменима, умјесто одговора који би био дат ријечима. Ни село које је у љубињској општини највише узнапредовало за тај демографски проблем није нашло рјешење.