cosic11

ПРОУЧАВАЈУЋИ Корјенић-Неоричићев грбовник, најстарију збирку потпуних грбова на словенском југу, дубровачки историчар и професор на Филозофском факултету у Сплиту др Стјепан Ћосић недавно је објавио најпотпунију монографију о илирској хералдици. Наиме, неколике породице, пресељене пред турском најездом из залеђа у Сланско приморје, током наредног, 16.вијека, јако су се обогатиле трговином и поморством у служби шпанских и напуљских краљева. Тежећи да потврде и ојачају свој економски и друштвени положај, настојале су да се уврсте у тада веома повлашћено племство. Нису имале никакве шансе да продру у веома затворени круг дубровачке аристократије, па су излаз тражиле на другој страни, на шпанском двору. Поред значајних услуга учињених Шпанском краљевству, потребни су им били и докази о њиховом племенитом поријеклу, па је почела потрага за њиховим стварним или измишљеним коријенима у предтурској Босни и Хуму. У склопу те активности, пред сам крај 16. вијека израђен је Корјенић-Неорићев грбовник, значајна збирка грбова земаља, династија и племићких породица у замишљеном илирском царству. У наредна два стољећа, настао је велики број његових верзија, у којима су, уз незнатне измјене за потребе наручилаца, њихове породице обично уврштаване на истакнутија мјеста. Тај импознатни корпус породичних генеалогија и њихових симбола у наци се именује илирска хералдика.

КОРЈЕНИЋ-НЕОРИЋЕВ грбовник (у објављеној монографији репродукован је у савршеној штампарској техници, уосталом као и цијела књига) у кожу је увезана збирка од 174 листа осликана у боји. По свом цртачком умијећу, сврстава се међу најуспјелија остварења у илирској хералдици. Иза почетних листова са насловном страницом, садржајем и сликама светаца заштитника Босанског краљевства, слиједи за ову прилику конструисан грб цара Душана, у коме су састављени симболи 10 "илирских" земаља. У продужетку су представљени грбови тих земаља од Македоније и Бугарске до Хрватске и не сасвим одређеног Приморја.

Занимљиво је да се овдје први пут у србијанском грбу појављује крст са четири оцила. У такође композитном грбу цара Уроша Немањића састављена су знамења 13 династија, почев од Котроманића и Немањића па до Бранковића и Балшића. Слијед тих династичких грбова није јасно разграничен од познатог високог средњовјековног племства, као што нису раздвојени ни грбови мање познатог или сасвим непознатог нижег племсгва. Према томе, грбови су у принципу низани по значају њихових титулара. На посљедњим листовима налази се десет другачије обликованих грбова без титулара, за које је утврђено да се односе на шпанске родове неким начином повезане са породицама из Сланског приморја. Натписи у грбовнику писани су прво ћирилицом а затим латинском ортографијом.

cosic 2

ИСТРАЖИВАЊЕ Корјенић-Неорићева грбовника проф. Ћосић је ситуирао у веома широк контекст: од ранијих грбова и њемачког модела грбовника који је прегходио нашем па све до његових изданака средином 19. вијека; у широко подручје балканских земаља и њиховог продужења на Апенинско и Пиринејско полуострво; у стјециште историјских, литерарних и митолошких извора; у политичке прилике када је договарана коалиција хришћанских земаља ради протјеривања Османлија...

Студиозном анализом богате грађе, неоптерећен догађајима из непосредне прошлости попут неких историчара, аутор је оспорио многа досад у науци увријежена схватања и понудио нова рјешења, остајући свјестан да и даље многа питања траже одговоре. У средиште своје пажње стављао је смисао и значење Корјенић-Неорићева грбовника и илирске хералдике уопште.

Њен настанак уско је везан са политичком идеологијом која је претендовала на право насљеђа Босанског краљевства заједно са баштином Немањића, које би било пренесено на Ватикан на основу сродничких веза и тестамента краљице Катарине.

Питање времена и мјеста настанка Корјенић-Неорићева грбовника, као и његових твораца или наручилаца, проф. Ћосић је једноставно и успјешно ријешио. Упоређењем са мало познатим и готово неиспитиваним родословним стаблом те породице, сачуваним у Богишићевој библиотеци у Цавтату, утврдио је да су настали у исто вријеме и да су вјероватно израђени истом руком. На пергаменту овећих димензија представљена је генеалогија овог рода у више нараштаја, испод стабла с лијеве стране осликано је тушем у боји Сланско приморје са дворима Корјенић-Неорића у Банићима, а с десне стране источнохерцеговачки предио са утврђеним Клобуком на окомитој хридини и Корјенићима у подножју са импозантном куполном црквом. У позадини, у Босни, приказан је утврђени град Нехор, за који још није одгонетнуто да ли је стварно постојао или је плод маште како би се појачао доказ о старијем племенитом поријеклу. Из историјских извора добро је познато да је властеличићко братство Корјенићи у 14. и 15. вијеку господарило старом требињском жупом Врм, која је по њима добила данашње име. Један огранак овог братства живио је у Конавлима, који је развлашћен послије продаје ове жупе Дубровчанима. Аутор није сигуран да ли банићки род потиче из Корјенића или из Конавала, али сама чињеница да Конавли нису приказани на пејзажу родословног стабла недвосмислено искључује ту могућност. О овим својим налазима проф. Ћосић је већ упознао наше читаоце у раду објављеном у зборнику Клобук кроз историју (Требиње 2014).

ДАКЛЕ, судбина једног дијела расељених врмских Корјенића овим истраживањем је освијетљена. У Корјенић-Неорићеву грбовнику објављени су грбови неколика властеоска рода из Требиња, а број приказаних знамења влашких властеличићких породица је приличан. Најистакнутије мјесто од требињских породица у грбовнику припада Војновићима, чији се поповско-бокешко-дубровачки презимењаци позивају на немањићко и ужичко поријекло. На истакнутом мјесту налази се и грб поповских Чихорића, чији је један огранак живио у Гргурићима код Сланог.

Љубибратићи, најраширеније средњовјековно требињско властеоско братство, заступљени су у Корјенић-Неорићевом грбовнику са два грба, прво под братственичким именом, који је 1760. нешто измијењен приликом додјеле аустријском генералу Јевту/Јефтимију/Јерониму/Хијерониму Љубибратићу, којим се касније служило више црквених великодостојника.

Медвједовићима, огранку Љубибратића из сланских Мајкова, приписан је посебан грб под именом Урсинићи, италијанизираним наводно стога што потичу од познатих италијанских Орсинија који су се у Босни борили против Турака и чији су грб присвојили. У позиционирању своје породице Корјенић-Неорићи су били скромни па нису истицали свој грб међу прве, као што су то радили остали родови у својим грбовницима. Неки познати влашки катуни из југоисточне Херцеговине склонили су се испред турске најезде на подручје Дубровачке републике и њихова знамења су потврђена у Корјенић-Неорићеву грбовнику: Храбрени Милорадовићи из Доњих влаха, Јамометовићи из бобанских Рапти, Браниловићи и Миљеновићи из Бобана, Мириловићи из Храсна. Грб вјероватно зубачких Добрашиновића означен је и са породичним именима Богашиновић и Мрнарић.

У ВРИЈЕМЕ настанка Корјенић-Неорићевог грбовника, породична имена незнатнијих родова нису се преносила из генерације у генерацију па их је врло тешко идентификовати. Нашу пажњу интригира да ли је грбовничка породица Војковић-Паликућа у каквој вези са Паликућама, огранком мостаћких Витковића (зна се да је Јевто Витковић, истакнути аустријски ратник у првим деценијама 18. вијека, на свом печату имао грб); затим има ли везе између носилаца грба Угреновића са истоименим средњовјековним љубомирским братством.

У Ћосићевој монографији не може се ништа наслуутити о познатим Стратимировићима, чији је родоначелник Богић Вучковић са требињске Загоре, за своје велике заслуге Хабсбуршкој монархији, као и за спорно свједочење да потиче од средњовјековних Стратимировића, добио 1745. огромно имање у Кулпину са племићким звањем и грбом.

Надајмо се да ће професор Ћосић, аутор сваке хвале вриједне студије, наставити да разрешава хералдичке чворове, који на први поглед изгледају неразрешиви.
С.ПУЈИЋ