Др Александар Радановић, начелник Одјељења интерне медицине и интерниста кардиолог и Јелена Грујичић, главна медицинска сестра на Одјељењу интерне медицине
„Одјељење интерне медицине обухвата кардиолошку, ендокринолошку, нефролошку, гастроентеролошку и хематолошку амбуланту као и амбуланту за инфективне болести што значи да наше одјељење нема посебне одсјеке него су сви интернистички болесници смјештени заједно. Посљедњих година је осјетан недостатак људства, опреме и простора и та три проблема постају све израженија. Ипак, морам да истакнем, и поред тога интерно одјељење је остварило запажене резултате“, започиње причу доктор Александар Радановић, интерниста кардиолог и начелник Одјељења интерне медицине.
Доктор Радановић не крије наду да ће нова болница у Требињу бити рјешење проблема те да ће се стање на њиховом одјељењу макар у неким сегментима поправити, прије свега због пацијената, а на концу и због њих, љекара, који често раде у отежаним условима. Као и већина љекара у нашој болници, и љекари интерног одјељења раде по систему приправности па тако, с обзиром да нема довољно специјалиста, број сати проведених на радном мјесту је изузетно велик. То им, каже доктор Радановић, исцрпљује снагу.
„На већим клиникама су одјељења интерне медицине засебна па тако имају одјељење за ендокринологију, одјељење за гастроентерологију, нефрологију и тако даље, а код нас је све у склопу једног одјељења и јако је тешко организовати рад. На већим клиникама се медицинске сестре и доктори баве уско специјалистичким пословима док је код нас то далеко шири појам. То посебно долази до изражаја код средњег медицинског кадра који мора бити едукован за широк спектар послова као што су ординирање хемиотерапије, за давање цитостатика, за кардиолошке болеснике, ендокринолошке и све остале интернистичке пацијенте. Чињеница је да не радимо све процедуре које се практикују на клиничком центру, али радимо велики дио тога те наш средњи медицински кадар мора бити способан да одговори тим захтијевима. И поред отежаних услова у којима функционишемо, сваки дан дајемо све од себе“, прича нам доктор Радановић и истиче да се недостатак љекара, али и средњег медицинског кадра осјети у цијелој болници но на интерном одјељењу долази до изражаја управо због комплексности посла.
Доктор Радановић, ипак, наглашава да је расписан велики број специјализација за младе љекаре који, иако неће бити спремни за рад наредних неколико година, биће од огромног значаја за Требиње, болницу, пацијенте, али и за љекаре који већ дуго раде без одмора како би пацијентима пружили најбољу његу. Тренутно, наставља начелник, усредсређени су на рјешавање проблема средњег медицинског кадра.
Ипак, начелник интерног одјељења подвлачи да су, доласком субспецијалиста, уведене процедуре захваљујући којима требињска болница и ово одјељење нису заостајали за неким већим медицинским центрима. Притом, прича, не могу да се такмиче ни опремом ни простором са неким већим центрима јер их управо ти недостаци ограничавају да нешто што су научили на разним едукацијама примијене у нашој болници.
На интерном одјељењу у Болници Требиње раде два кардиолога - доктор Радановић који је већ 15 година свакодневно на услузи Требињцима и доктор Дарко Паовица који је завршио специјализацију прије двије године. Доктор Радановић подвлачи колико је за њих значајан сваки вид едукације те ова два љекара редовно посјећују кардиолошке конгресе, али и колеге у клиничким центрима са жељом да што више знања усвоје, али и са надом да ће све своје знање успјети да примијене у новој болници.
Но, од великог значаја су и спољни сарадници који требињским кардиолозима помажу и дају свој допринос како би се смањиле листе чекања. Спољни сарадници, каже начелник, не раде ништа што се иначе у Болници Требиње не ради. Циљ ком теже је да пацијенти не чекају по неколико мјесеци на прегледе од круцијалног значаја.
„Што се тиче кардиолошке службе, два кардиолога ураде отприлике 350 до 450 прегледа мјесечно што је на број становника у Херцеговини много, али су ипак листе чекања по неколико мјесеци. Пацијенти у нашој болници тренутно могу да ураде ултразвук срца и крвних судова свих регија, холтер притиска, холтер ЕКГ и ергометрију. Ипак, као што сам већ нагласио, очекујемо значајне новитете у новој болници, а ангио сала је један од њих. Када се опреми простор, колеге из других здравствених установа ће долазити и пружаће услуге нашим пацијентима, а уједно ће обављати и едукацију кадра. У ангио сали ће се радити коронарографија и имплементирање стентова, а са друге стране у плану је и пејсмејкер центар“, завршава доктор Радановић и наводи да се Требињци најчешће јављају са хипертензијом, срчаним попуштањем или пак исхемијским болестима срца.
На ријечи начелника одјељења се надовезује и главна медицинска сестра те нам преноси своја искуства, а њена ведрина и приступачност никада не би одали тежину посла којим се бави. Јелена Грујичић је у Болници Требиње запослена пуних 13 година, док посао главне медицинске сестре на интерном одјељењу обавља седам година. Са поносом прича о свом послу и колегама, али и пацијентима који углавном попуњавају 80 посто капацитета интерног одјељења.
„Моја задужења као главне медицинске сестре су да координирам одјељењем, сестрама, планирам рад и едукације, обављам административне послове и водим статистику на нашем одјељењу. Много је одговорнији посао главне медицинске сестре, али су смјенски рад и смјенске сестре стуб сваке болнице и управо оне омогућавају да ова установа ради 24 часа и да пацијенти увијек буду збринути и под терапијом која им је прописана. Посебна пажња је посвећена едукацији наших медицинских сестара за неке комплексније процедуре па смо тако обучене за рад колоноскопије и гастроскопије и сматрам да успијевамо веома успјешно да одговоримо сваком изазову. На нашем одјељењу увијек постоје едукације између себе па тако доктор Радановић држи предавања која се односе на коронарне јединице, а други љекари са одјељења едукују о проблемима који се тичу њихових ужих специјалности те су наше медицинске сестре обучене и за рад са ендокринолошким, кардиолошким, нефролошким, хематолошким пацијентима... “.
Јелена потврђује ријечи начелника одјељења да на њиховом одјељењу недостаје медицинског кадра, опреме и простора, али подвлачи да је стање на одјељењу далеко боље у односу на њене почетке барем што се тиче опреме. Јелена истиче да, с обзиром да у нашој болници не постоји ангио сала, тешке пацијенте који се шаљу у неке веће медицинске центре прате сестре са интерног одјељења што је веома значајно за пацијента који треба сатима да путује.
Чињеница је да је интерно одјељење у требињској болници једно од најкомплекснијих и да су пред њега стављени бројни изазови који бивају успјешно савладани захваљујући раду, труду и одрицању како љекара тако и медицинских сестара. Чини се, на све треба гледати позитивно и из сваке ситуације извлачити најбоље јер, рекли бисмо, тако се помијерају границе, а сваки пацијент који изађе са осмијехом на лицу из ове установе је сатисфакција за сво медицинско особље. Јер, напосљетку, сваки љекар тежи добробити пацијента.