Др Сања Ђурић, примаријус др Славица Турањанин, др Марко Бакмаз и др Драган Чихорић
Одјељење интерне медицине у Болници Требиње обухвата шест субспецијализација – кардиологију, ендокринологију, гастроентерологију, хематологију, нефрологију и инфектологију па су и сви интернистички пацијенти смјештени заједно. Свака од ових грана медицине је уско повезана и захтијева тимски рад свих љекара овог одјељења па је тако колегијалност приоритет.
Чини се да на овом одјељењу тога не недостаје и да требињско интерно одјељење има тим врхунских љекара спремних на рад, жељних доказивања, а прије свега љекара са огромним осјећајем емпатије којима је приоритет помоћи пацијенту. Зато и не чуди што су управо пацијенти оно што их гура напријед и не да им да одустану ни у најтежим ситуацијама.
Ипак, није све савршено на овом одјељењу, но градња нове болнице даје наду да ће ускоро имати сву потребну опрему за рад и адекватан простор, и да ће се самим тим значајно побољшати квалитет пружања услуга пацијентима.
Како бисмо што боље успјели да представимо ово одјељење разговарали смо са др Сањом Ђурић, хематологом, примаријус др Славицом Турањанин, ендокринологом, др Марком Бакмазом, нефрологом и др Драганом Чичковићем, гастроентерохепатологом.
Доктор САЊА ЂУРИЋ, интерниста хематолог
„Хематологија је грана интерне медицине која се бави бенигним и малигним болестима крви. Малигне хематолошке болести подразумијевају мијелопролиферативне и лимфопролиферативне болести, тачније лимфоми, мултипли мијелом, лекумемије. У нашој болници су чести мултипли мијеломи и нон хочкинови лимфоми, хронична лимфоцитна леукемија, а проценат обољења, за овако малу регију, прилично је висок. Хематолошка обољења се код нас не лијече према посљедњим европским и свјетским препорукама јер Фонд здрваственог осигурања РС нема разумијевања за обољеле од ових болести. Новије терапијске линије су веома ограничене те пацијенти у Херцеговини и Републици Српској не могу добити терапију коју би добили да живе рецимо у Хрватској, Србији или Црној Гори што је за мене, као љекара, поражавајуће и не знам на који начин да се борим са тим проблемом“, започиње докторица Ђурић.
Докторица Ђурић истиче колико воли свој посао и хематологију, но све је то узалуд ако нема основна средства за рад. Зато, не крије наду да ће се пружање услуга хематолошким пацијентима подићи на висок ниво изградњом нове болнице, а да ће се њен посао значајно олакшати набавком потребне опреме. С обзиром да је природа хематолошких обољења таква да је тим пацијентима поремећен имунолошки систем и да не могу и не смију да буду у истој соби са пацијентима који имају било какву инфективну болест, најважније јој је да у новој болници, поред средства за рад, има и посебне собе за хематолошке пацијенте како би се избјегле било какве компликације.
„Још увијек немам микроскоп који је за хематолога клиничара основно средство за рад с обзиром да се дијагноза поставља на основу лабораторијских анализа, клиничког прегледа, на основу периферног размаза крви, мијалограма и биоптата коштане сржи односно лимфне жлијезде. Периферне размазе крви, који су први корак у дијагностици хематолошких обољења, гледам на Патологији, у сарадњи са колегама патолозима, док биоптате коштане сржи шаљемо на анализу па и имунохистохемију у Бања Луку. Ти налази се чекају некад и два мјесеца, што је јако дуг период за пацијента коме ће дијагноза скоро сигурно бити малигно обољење. Међутим, оно чиме сам највише разочарана и за шта не видим рјешење је недостатак лијекова. Морам напоменути да се ФЗОРС не обраћа хематолошким пацијентима кад касни испорука, кад уговори нису испоштовани, зашто само ограничен, мали број пацијента има право на нове лијекове, а не сви којима је по препоруци Хематолошког конзилијума индикована терапија. Велике су листе чекања, али одговора нема! Хематолошки пацијенти су углавном млађе и средње животне доби и саопштити им да немају опцију за адекватан терапијски протокол за мене као човјека је изузетно тешко и тужно, а као љекара поражавајуће“, прича докторица Ђурић и уједно истиче медицинске сестре на интерном одјељењу које су заиста обучене и заинтересоване за хематолошке пацијенте и зна да ће оне свој посао увијек одрадити одлично.
Ипак, докторица Ђурић посебно истиче сарадњу са лабораторијом у ЈЗУ Болница Требиње у којима се раде анализе крви за ове пацијенте. Према њеним ријечима, пацијентима се крв узима у требињској лабораторији и за специфичне анализе се шаље у централну лабораторију у КЦ Бања Лука или пацијенти носе у приватне лабораторије у Београду. Међутим, докторица је мишљења да су то изузетно озбиљне анализе, које су битна карика у постављању коначне дијагноза те апелује на пацијенте да ипак не носе узорке крви у приватне лабораторије.
„Такође, желим истаћи проблем око примјене одређених лијекова који се, нажалост, примјењују само на УКЦ Бања Лука. Замислите апсурд, тешко обољели пацијенти путују из Требиња на УКЦ Бања Лука због примјене терапије, коју некад прими и преко дневне болнице, и одмах се враћа у Требиње. Евентуалне компликације се санирају у нашој установи. И тим поводим више пута сам се обратила ФЗОРС, наравно све у интересу пацијанта, али без одговора и рјешења“, истиче докторица Ђурић.
Докторица Ђурић прича како хематолошке семинаре често посјећује, но се увијек врати љута и разочарана, како каже, чињеницом да пацијенти у другим земљама имају право на изљечење, док пацијенти из Херцеговине немају.
„Цијена хематолошких лијекова се изражава у хиљадама марака и мислим да поштени грађанин ове земље апсолутно нема шансе да покрије ниједан мјесец терапије, а камоли више. Сматрам да је основно људско право на живот и здравље и да би сви требали имати једнаку здравствену заштиту“, изричита је докторица Сања Ђурић, интерниста хематолог.
Примаријус доктор СЛАВИЦА ТУРАЊАНИН, интерниста ендокринолог
Ендокринологија је једна велика наука, дио интерне медицине, са разнородном патологијом, која обухвата много органа како у адултном, односно одраслом добу, тако и у дјечијој доби. У требињкој болници раде два ендокринолога за одрасле, док су, за сада, два љекара на субспецијализацији. Према ријечима докторице Славице Турањанин, посао ендокринолога је заиста занимљив и разноврстан, но уједно и напоран ако узмемо у обзир велики број ендокринолошких пацијената.
Ипак, велика је предност што ендокринологија не захтијева посебну опрему, сем добро опремљене лабораторије, па тако ови љекари могу несметано да обављају свој посао.
„Ендокринологија обухвата штитасту и параштитасту жлијезду, полне жлијезде са репродуктивнoм ендокринологијoм, дијабетес мелитус, односно шећерну болест која је у експанзији и у свијету и код нас, поремећај исхране и липида, као и хипофиза и надбубрежнe жлијездe. Код нас су најчешћа обољења дијабетес мелитус, односно шећерна болест тип 2 и поремећај рада штитасте жлијезде, чак биљежимо и одређен пораст бројa карцинома штитасте жлијезде. Поред тога, имамо и случајеве поремећаја рада параштитастих жлијeздa, којe неријетко доводе до остеопорозе, болести распрострањене у нашој популацији и регији, али и у свијету“, прича нам докторица Турањанин која је ендокринолог скоро 20 година.
Према ријечима докторице, патологија ендокринолошких болести се промијенила сходно промјени услова живота и рада у масовној популацији. Ипак, како каже, у великој мјери су превенирали компликације за дијабетес, као што су дијализа, ампутација и сљепило, које су прије биле много чешће.
Оно чему тежи докторица Турањанин, уједно и регионални координатор за дијабетес мелитус, јесте да и у педијатријској популацији имају одговарајућег љекара субспецијалисту, поготово за ову болест, или тачније педијатра ендокринолога.
„На нашој педијатрији су све докторке едуковане за вођење дијабетичних малих пацијената, али је изузетно тешко и одговорно када имате бебу од неколико мјесеци, или мало дијете, које има дијагнозу дијабетес тип 1 и неопходни су инсулинска терапија и редовне контроле. Мислим да је од круцијалног значаја да се неко од колега педијатара пошаље на специјализацију како бисмо имали и педијатра ендокринолога“, каже докторица Турањанин.
Докторица Славица Турањанин посебно истиче значај гостујућих љекара ендокринолога из Бања Луке, др Блаженка Вуковић и др Данијела Ђекић, који одраде велики дио амбулантног посла и на тај начин помажу требињским ендокринолозима да све постигну, да нема дужих листа чекања док не дођу колеге са субспецијализације.
„Поред доласка љекара консултаната, од великог значаја нам је и сарадња са Универзитетским клиничким центром Бања Лука и њиховом ендокринологијом, као и са Заводом за нуклеарну медицину који се такође налази у КЦ. Њихови доктори и професори нам увијек изађу у сусрет када морамо да урадимо неке додатне дијагностичке анализе и процедуре, као и за наставак лијечења на терцијалном нивоу“.
Докторица Славица Турањанин подвлачи да је највећа вриједност, која у медицини нема премца, тимски рад и колегијалност, а све у корист пацијента, и на томе увијек инсистира и код млађих колега јер, напослијетку, бити човек је најбитније.
Доктор МАРКО БАКМАЗ, специјалиста нефрологије
„Нефрологија је грана медицине која се бави проучавањем рада, функције и болести бубрега и других органа уринарног система. Можемо рећи да је нефрологија најмлађа грана у оквиру интерне медицине која, у посљедње вријеме, долази у жижу интересовања због све већег броја пацијената са хроничним болестима бубрега, али и старости наше популације. У посљедње двије деценије постоји, на неки начин, епидемија болести бубрега, а главни узрок је дијабетес мелитус и повишен крвни притисак, док су примарне болести бубрега тек на трећем мјесту“, започиње причу доктор Бакмаз.
Доктор Бакмаз сматра да су нефролози на неки начин привилеговани љекари јер и након потпуног отказивања функције бубрега имају на располагању три методе за замјену његове функције - хемодијализа, перитонеумска дијализа и трансплантација. То су, каже, методе које омогућавају да, након потпуног престанка функције бубрега, човјек настави свој живот без обзира што његов квалитет није исти. Како болести бубрега углавном нису примарне, за лијечење нефролошких пацијената неопходан је мултидисциплинарни приступ и сарадња са другим докторима како би заједно нашли рјешење.
„У нашој болници лијечимо пацијенте и са акутним и са хроничним оштећењима бубрега. За потребе дијализе и перитонеумске дијализе имамо сву потребну опрему тако да ове услуге пружамо свим пацијентима из Херцеговине. Тренутно је на хроничном програму хемодијализе у Требињу 25 пацијената што је велики број. Поред пацијената из Херцеговине у нашој болници се ради и такозвана туристичка дијализа односно дијализа за пацијенте са терминалном бубрежном слабошћу које пут доведе у Требиње“, објашњава доктор Бакмаз.
Доктор Бакмаз посебно истиче значај нефролошких едукација и конгреса које редовно посјећује. Знања стечена на конгресима могуће је примјенити у требињској болници, појашњава доктор, уколико се она односе на опрему и лијекове доступне и у нашој држави. Међутим, на конгресима се говори и о новим техничким достигнућима која се тичу апаратуре, а то је, прича доктор, немогуће увести код нас, прије свега што се то примјењује за посебна и ријетка стања и компликације у нефрологији, а не у свакодневном раду.
„Највећи проблем код болести бубрега је што бубрег не боли па се људи релативно касно јаве са знацима бубрежне слабости. Сходно томе, посљедњих неколико година радимо на едукацији колега из примарне здравствене заштите да препознају пацијенте које треба упутити на преглед код нефролога. Не треба чекати да се развију симптоми и знаци јер је то већ поодмакло стање и ту су могућности нефролога мале“, каже нам нефролог требињске болнице.
Доктор Бакмаз је тренутно једини нефролог у требињској болници, а једна докторица је на специјализацији. Доктор Бакмаз посебно истиче сарадњу са КЦ у Бањалуци и њиховим начелником професором Влатковићем, гдје су увијек спремни да им изађу у сусрет када је потребна додатна дијагностика.
Доктор ДРАГАН ЧИЧКОВИЋ, интерниста гастроентерохепатолог
Гастроентерохепатологија је грана медицине која подразумијева амбулантне прегледе везане за болести дигестивног тракта, ендоскопске прегледе који подразумијевају гастроскопију односно преглед горњих партија гастроинтестиналног тракта и колоноскопију односно преглед дебелог цријева. Ови прегледи се раде ендоскопском сондом којом се, појашњава доктор Чичковић, директно визуализују све евентуалне патолошке промјене у тим сегментима.
„У требињској болници je најчешћe обољењe хронични гастритис, везан за горњи гастроинтестинални тракт, док се у доњем гастроинтестиналном тракту најчешће јављају хроничне инфламанторне болести цријева. Прошле године смо почели да примјењујемо и најмодернију биолошку терапију за улцерозни колитис и Кронову болест и искуства са овом терапијом су позитивна, а пацијенти стабилни“, каже доктор Чичковић и истиче да поред наше болнице ову терапију пружају само Универзитетски клинички центар Бања Лука и Универзитетска болница Фоча.
С обзиром на број пацијената који се константно повећава, кадра је, каже доктор, увијек потребно. Највећи проблем је, истиче, недостатак средњег медицинског кадра, тачније ендоскопских сестара па зато настоје да континуирано едукују постојећи како би их опремили за рад у ендоскопској сали.
„У оквиру нашег одјељења, гастроентерологијом се баве и докторица Сања Ћапин и докторица Александра Љубибратић која је на специјализацији и ми чинимо гастроентеролошки тим. Поред нас троје, имамо и спољног сарадника, др Милана Шпурана из Београда, који долази једном мјесечно. Његов долазак нам је веома значајан, прије свега због континуиране едукације, али и због заједничког увођења савремених метода и техника чиме идемо у корак са напретком свјетске гастроентерологије“, прича доктор Чичковић.
Доктор Чичковић вјерује да ће изградња нове болнице значајно унаприједити њихов рад и повећати могућности те да ће добијањем нових апарата односно савремених дијагностичких и терапијских наставака за те апарате моћи да уведу и неке нове процедуре које досад нису рађене у Болници Требиње. То би за посљедицу имало да наши пацијенти не морају да иду у друге регионалне центре.
Доктор Чичковић истиче значај како конгреса у организацији гастроентеролошких друштава БиХ тако и региона, најчешће Србије, Црне Горе и Хрватске, али и европских конгреса на које одлазе једном годишње.
„У пракси нам највише помажу такозванe практичне радионице на којима можемо сами да се едукујемо на неким новим апаратима, али и да вјежбамо неке нове вјештине које би нам у пракси олакшале посао“, закључује доктор Драган Чичковић, интерниста гастроентерохепатолог.
Докторе интерног одјељења сасвим сигурно красе пожртвованост, љубав према медицини, жеља и потреба да помогну својим пацијентима. Неријетко се осјећају поражено када су потребе пацијената веће од њихових могућности. Ипак, све своје наде полажу у нову болницу, а ми вјерујемо да ће се на тај начин значајно побољшати квалитет медицинске помоћи. Јер, чини се, љекари интерног одјељења једва чекају да им се пружи могућност за увођење новитета у требињској болници.
.jpg)
