Бојали се њиховог зујања или не, стрепили од њиховог уједа или не, морамо признати да су пчеле фасцинантна бића. Тврде то сви пчелари са којима смо до сад разговарали па и Никола Барзут, двадесетосмогодишњак са Иванице.

Млад по годинама живота, али већ искусан у пчеларству. Тако бисмо могли описати овог црнокосог младића који се свакодневно дружи са осамдесетак пчелињих друштава. На питање откад пчелари, Никола каже: „Одавно!“

„У основној школи, са неких 12, 13 година, већ сам био 'прави' пчелар јер сам већ тада имао своје кошнице. За све је 'крив' мој комшија Неђо Башић. Комшија Неђо је, кад смо мој друг и ја имали шест-седам година, донио један нуклеус и поклонио нам га. Нама, дјеци, је то било занимљиво па смо се стално врзмали око те мале кошнице, играли се, нисмо бјежали од пчела... и ваљда сам тако и заволио пчеларство“, започиње наш разговор Никола Барзут тврдећи да га је један доктор у требињској Хитној помоћи подстакао да постане пчелар.

Прича нам како је, док је био још у основној школи, доживио да га уједе пчела у унутрашност уста, за непце. Мајка га је одвела доктору, а доктор је рекао: „Може ти слободно бити пчелар! Није му ништа! Ништа му не треба сем мало леда“.

И тако је већ са 12 година купио прва три роја. Занимао се око њих. Учио. Радио. Напредовао из дана у дан, а онда са 17 година уписао курс пчеларства.

„Предавао нам је Радивоје Максимовић уз помоћ браће Кажовић. Имали смо теоријски дио, али и практичну наставу у селу Дубочани, на пчелињаку браће Кажовић. Нас три друга смо завршили тај курс и послије тога сам озбиљније почео да се бавим пчеларством. Достигао сам број од  80 пчелињих друштава и намјера ми је да већ ове године проширим пчелињак“.

Никола се спрема за нову сезону[/caption]

Нису Николини директни преци имали велике пчелињаке, али памти он да је увијек уз кућу на Бобанима била по која кошница. Кроз широк осмијех, прича нам да постоји изрека: „Чим си са Бобана, мораш бити пчелар!“ Па је, каже, ваљда, и он морао наставити ту спрегу пчела и Бобанаца. Прије пет шест година је купио властити камион па сад и он сели пчеле од Бобана, преко Поповог поља, до ујака у село Морче, па на Корита.

„Помогну ми рођаци и другови. Увијек ми изађу у сусрет. Иако се остали пчелари жале да нуде силне паре, али не могу наћи физичке раднике за утовар и истовар кошница, ја с тим немам проблема. Имам сјајну екипу. Чак имам и пар момака које сам молио да ми помажу око селења и врцања меда, а који су уз мене завољели пчеле и ја сам им дао прве ројеве. Послије су они још докупили и хвала Богу одлично напредују“, видно задовољан што му и другари постају 'озбиљни' пчелари, млади пчелар прича бројне заједничке анегдоте.

Никола Барзут је незапослен. Стрпљиво тражи посао, али није клонуо духом. Пчеларство му је тренутно једини извор прихода. Посљедње двије године су биле, и те како, медоносне па је успио да набави доста нове амабалаже и да прошити пчелињак. Захвалан је мајки Биљани и сестрама Драгослави и Милици које му помажу приликом врцања, прања тегла, лијепљења етикета.

Мед се може добро продати, тврди Никола.

„Сарађујем са 'Херцеговачком кућом' од првог дана, а продајем мед и у приватној режији. Презадовољан сам сарадњом са Аграрним фондом и 'Херцеговачком кућом'. Испоштовали су све договоре. Године 2017. добио сам мини грант у износу од 1.000 марака од Аграрног фонда. Да се разумијемо, добио сам тај новац у материјалу, у кошницама. И то ми је баш ваљало“, рекао нам је Никола и признао да би, не само њему, него и многим пчеларима добро дошла слична помоћ.

Сазнајемо и да је Никола прије пар година почео да учествује на сајмовима пчелињих производа. До сад је учествовао у Требињу, Равном и Сарајеву. Искуства су му позитивна и већ се распитује гдје је сљедећи сајам иако се највише орјентисао на производњу чистог меда, те у мањим количинама меда у саћу и прополиса.

Запечаћен рам је увијек разлог за осмијех[/caption]

Николу смо затекли у радионици. Припрема се за нову сезону. Склапа и кује рамове, увлачи жицу, фарба коцке и подњаче да све то буде спремно, јер планира проширење пчелињака.

„Планирам да произведем још ројева. Већ имам искуства у томе. Доста сам разројавао са мојим комшијом Неђом Башићем и сад доста радим с тетком Душаном Драпићем. Нашли смо неки наш систем за разројавање. Такође, матице своје производимо. Одабирамо најбоља друштва. Водим се савјетима старих пчелара да од најбољих друштава треба правити ројеве као и производити матице“, рекао нам је Никола признавши да се ипак за нијансу више ослања на сопствено искуство и савјете искусних пчелара, а мало мање на интернет и остале модерне технологије.

Нисмо хтјели да му сметамо. Били смо тек толико да сазнамо какви су планови једног озбиљног младог човјека, а он је увјерљиво рекао: „Не прекидам. Не смањујем. Надам се запослењу, чини ми се да бих растерећеније улазио у пчелињак. Овако, тренутно, улагања су велика. Посљедње двије године је фино медило, али исто тако може да се деси лоша година па треба премостити, али надамо се – биће добро“.

Матица „ТИХЕ СМЈЕНЕ“

Никад нећу заборавити два савјета. Први је покојног Сава Башића који ми је рекао: „Запамти Никола, само јако друштво може донијети мед! Ако је слабо друштво, џаба да поред тече меда ријека, она то не може донијети“. И то је стварно тако!

Други савјет ми је дао човјек од кога сам купио прве ројеве. То је Неђо Башић. Он ми је савјетовао да је најбоља матица „тихе смјене“ односно кад пчеле саме промијене матицу и код мене се показало да је Неђо био потпуно у праву. Просто сачекам да пчеле саме промијене матицу. Јест да једну годину та матица можда каска док оне не примијете да је она више стара, али кад се добије матица „тихе смјене“ она је стварно квалитетна.

На самоћу не могу да се навикнем!

„У овом послу не волим ако сам сам, а имам читав дан посла у пчелама. Све остало могу поднијети па чак и топљење воска, које је, знају сви пчелари, један од најружнијих дијелова пчеларења. Испочетка нисам волио ни убоде, али сам се у међувремену навикао. Било је у једном дану и по стотину убода.. Не смета ми ни то. На самоћу у пчелињаку једино не могу да се навикнем“.

Јелена ДАНИЛОВИЋ/ Глас Требињa