pisma-iz-hercegovine-scepan-aleksic.jpg (134 KB)

Сељак је мука голема, поготово овај наш хереговачки. Како не би био кад је овдје одувијек било: грани-плани, лини-поплини. И биће тако док не изумре и посљедњи херцеговачки сељак. А неће се задуго на то чекати. Како је кренуло, можда већ за пар десетљећа. Треба се само присјетити колико је у Херцеговини било сељака прије тридесетак година, а колико их има данас, па ће одмах бити јасно колико ће их бити средином 21. вијека.

На Балкану је још увијек привилигија живјети у граду. Зато су они који живе на селу мање вриједни. И не само то него су често изложени подсмијеху, спрдњи, подругивању, превари и подвали. У Америци, међутим, привилегија је живјети на селу (то се код њих зове ранч), а тамо живе набогатији. Град је резервисан за средњу класу и сиромашне. Нисам баш неки велики поборник Америке и америчког, али једва чекам да та мода стигне и овамо. А стићи ће, као што је уосталом и све друго америчко овамо дошло. Невоља је само што из Америке најбрже и најлакше стигне оно што није добро, а вриједно и добро треба мало сачекати.

А кад коначно и тај обичај из Америке стигне овамо, онда више нико неће моћи да, као и до сада, каже оно по градски:

- Реновирали смо стан и поновили се, а стари намјештај дали на село.

- Све сам покупила што је било старе робе, дјечије и наше, па лијепо однијела на село.

Као да је село одлагалиште свега што у граду више није потребно.

Крај путева који воде кроз Херцеговину, а тиме и херцеговачка села, на све стране су дивље депоније смећа. Ружна слика која квари лице Херцеговине. То градови одбацују и избацују све што им није потребно. Чине то често они који су на селу расли и којима се још увијек чини да село никада не може да нестане. А за то вријеме херцеговачко село ништи, нестаје и мре. Данас га има мање него јуче, а сутра ће га бити још и мање. О томе нико не води рачуна нити га то интересује.

А ко ће тебе, земљо, бранити, кад нестане сељака? Сељак је одувијек бранио земљу, јер кад је и гдје господа ратовала. Кад су богати ишли у рат и на фронт?

И ко ће те, земљо и народе мој, хранити, кад нестане села и сељака? Шта ћеш онда јести и пити? О томе нико не води рачуна. Додуше, покушавају ови с телевизије да представе народу како је добро и лијепо живјети на селу. А они први би се радије и објесили него пристали да живе на селу. Шта ће на селу кад је оно потцијењено на сваки начин и кад сви који живе у граду још увијек покушавају и успијевају да отуда што отму и добију за багателу. Ваљда због тога сељак и мора да обезбиједи пет литара млијека, дванаест јаја, или седам килограма пшенице да би купио литар бензина. За литар и по обичне воде у трговини мора да прода више од два литра млијека, а за флашу квалитетног требињског вина од 0,75 литара, такозвану „трофртаљку“, треба му цијелих 40 литара млијека, или исто толико килограма кромпира. Па ти живи на селу. Сељаку нема друге него да набави краву која дневно даје барем по двјеста литара млијека. Уосталом, одувијек се код нас говорило: село хвали, а у граду живи. Зато ваљда размажена градска дјеца, кад уријетко дођу код рођака на село па их тамо почасте најљепшим и најбољим што имају, умију да ускликну:

- И јао, што ја волим ову сељачку храну!

Једна што је из Београда, док је била млађа, сваког љета долазила овамо на село, знала је често да каже:

- Пожелела сам се сељачке чорбе са јагњетином и пите од целог сира.

И заиста, није лоша чорба на јањетини ни пита од младог сира.

Додуше, покушава власт понешто да помогне сељаку, ваљда им тако наређено са Запада, а то се модерно зове подстицај, али је све на кашичицу. „Она цркавица која не да крепат“, кажу Херцеговци.

Прича ми један наш Херцеговац да је ово данас милина како је било некад. Кад је он био гимназијалац купили су му кишобран, нека више не кисне кад иде са села пјешице у школу, а дали су за њега јање. Додуше, није трајао петнаест дана као данашњи кишобрани него цијелих петнаест година. А кад је 1962. године пошао на факултет, продали су краву и све те паре дали за дуги капут, без кога није могао на оштрој сарајевској зими. Било је то у оној некадашњој земљи радника и сељака у које се клела ондашња власт, говорећи да и сама припада радничкој и сељачкој класи, па су зато чекић и срп свуда усликавали и приказивали.

Они који су отишли у град, бар кад је ријеч о Херцеговини, више се отуда не враћају, а од села, и при самом помену те ријечи, бјеже као ђаво од крста. Они који су рођени у граду, још и мање желе на село. Али, ето, и то чудо се догодило.

Ту једна наша Херцеговка, још увијек млада, рођена и одрасла у граду, па се онда удала на село. И да не буде мало, кренула озбиљно да се бави сељачким пословима. Закрдила говеда, музе краве, подгаја телад и јунад, стриже и јагњи овце, тови ћуране... Изабрали су је и за предсједницу свих херцеговачких сељака. Ко год чује за то, застане па запита: шта јој би? Уз све то, научила и дјецу, која већ прирастају, да раде те исте сељачке послове. Нема то нигдје у свијету. Херцеговина је земља чуда, па се и то чудо није имало гдје друго догодити сем овдје.

И један познати и признати доктор узгаја говеда. А један наш Херцеговац који живи у граду, гдје је и рођен, држи краве. Музе их, тимари, храни, чисти шталу... Свакога дана устаје рано, одлази на то своје сеоско имање, музе, храни, чисти, а онда се враћа у град на посао. Поподне, чим руча, ето га опет на село. Причају да је поштен човјек и велики домаћин и радник. И уз све то био се и кандидовао. Е, по томе се и види да баш не сагледава јасно данашње вријеме ни херцеговачку психологију. Ко да гласа за сељака и ко да пристане да му он буде вођа и власт. Власт је у нас, а и свуда другдје по свијету, одувијек била резервисана за господу, и то претежно ону којој рад и поштење нису боља страна нити су им у првом плану. И наравно, тај је изгубио на изборима.

И тако, док је било оно бивше једнопартијско и једноумно, у коме је власт сама себе и бирала, тајно се шапутало да ти и такви никада не би били изабрани кад би постојала могућност избора. Народ би, наводно, бирао најбоље и најпоштеније из својих редова - сељаке, раднике, стручњаке... Сад ево дошло вријеме да народ сам и бира, па опет сваки пут изабере причала, маглетала, обећавала, мазала...   

Један наш херцеговачки партизан, негдје при завршетку Другог свјетског рата, обећао извањем стрицу и осталим сељанима да ће они, чим дођу на власт, производити вјештачку кишу. А шта је херцеговачком сељаку потребније од тога. Тешко је било у то повјеровати, али гдје стриц да не вјерује кад му је и син погинуо с партизанима, газећи негдје тамо преко Босне. Повјеровао је и силно се обрадовао, не би боље и више ни да су му казали како ће му сина подићи из гроба и оживјети га. Онај наш партизан је, чим се рат завршио, отишао за Београд. Стигао је само још да објасни како ће они одврнути небеску чесму и киша ће одмах почети да пада изобила. А у Херцеговини, тих поратних година, засушило и прижарило, па све плануло као да је шибицом запаљено. Након неколико година, ето ти онога нашега партизана, пожелио се ваљда села и сеоске чорбе са јањетине. У међувремену утврдио власт и порастао у очима обичног свијета до неслућених висина, па му више нико не смије ријеч да проговори ни уз длаку да оварише, него свак глади, милује и хвали. Једино онај извањи му стриц, чим га угледа, завика:

-А ђе ти је сад она небеска чесма!

-Покварила се, поправљају је, ускоро ће прорадит.

-Покварила се? Ма, покварило се теби нешто у глави.

И тако, од села до села и од сељака до сељака, па ваља стићи и до самог себе.

Пролазим оскоро улицом, па чујем како нека омладина гласно разговара, успут помињући и моје име.

-Он ми некакав писац, а музе краве и чисти шталу. Кажу да су га прозвали Кравар, а могли су и Кравосац, по оној змији што сиса краве. Да је што могао и умио не би се бавио послом од кога свак бјежи. А ти ми предлажеш да прочитам његову књигу.

Пролазим без ријечи, а у глави ми се зачиње мисао: омладина увијек говори истину, чак и онда када се само шали. Јесу ли ме препознали или нису, да ли су се шалили или заиста причали озбиљно? Шта год од тога да је, у праву су. Омладини је вазда све јасно, све зна најбоље и увијек је у праву.