Угасите телевизију, макар на годину-двије. Угасите је да би опет све било како треба и како и Бог драги заповиједа. Да свијет прогледа очима, дахне душом и почне размишљати својом а не телевизијском главом. И да опет буде оно што јесте, а не оно што хоће велики и моћни.
Угасите телевизију како би Херцеговина могла да почине од силних свакодневних вијести, које овамо стижу из свих дијелова свијета. А све су већином ружне и наопаке. Или у овом свијету стварно нема ништа лијепо, или они који управљају телевизијом мисле да су праве једино оне вијести које су наопаке и ружне. Угасите је да би Херцеговина поново говорила својим језиком, а не телевизјским као сада. Био сам лани на сајму књига у Београду и тамо сусрео многе београдске Херцеговце и француског хуманитарца Арно Гујона. На моје велико изненађење говорио је изворним и чистим српским језиком, са херцеговачким нагласком. Којим би другим и говорио кад је Херцеговина мајка и завичај српског књижевног језика. Говорио је изворније и чистије од многих наших веома образованих београдских Херцеговаца. Очигледно, српски језик није учио на улици, у кафани и друштву, а ни на телевизији, него је знање стицао тамо гдје се предава и учи књижевни језик. Тако у његовом српском рјечнику нема мјеста за све оне силне стране телевизијске ријечи, које свако од нас, непрестално гледајући телевизију, несвјесно усваја. И не само да усваја, него се свим силама труди да их запамти и употријеби, како би свима доказао да нешто зна и може. А телевизија је одавно постала мјерило знања и моћи. И не само то, него навалила да буде још моћнија и још мјеродавнија. А давно је то све почело.
Давно је Ристо Ивковић са Крстаче, велики шалџија и разговорџија, уочио шта то стварно хоће телевизија. Он је имао обичај да каже:
-Преварих се ко нико мој, па набавих и у кућу унесох овога ђавола. А откако ми је овај зликовац стигао у дом, у њему је нестало људског разговора и приче. Ко год ми дође, назове „добарвече“, а кад пође „лаку ноћ“ и то му је сва прича и разговор. А ја би да причам с људима шта је мени и њима драго, а не оно што ми казује овај лопов кога сам скупо платио. Али шта ћеш, постала мода, па свак искекетио у њега два ока ко да је светиња, а не обична лажива кутија.
Прича ми недавно једна наша Херцеговка како има комшиницу са којом свакодневно пије поподневну кафу. И свакога дана та њена комшиница и другарица започиње причу на исти начин и истом реченицом.
-Да ти причам, мила моја, синоћ ја гледала на телевизији...
Досадила јој одавно са истом уводном реченицом и телевизијом, али не може да јој каже јер се боји да се не наљути. Жао би јој било да се више не друже и да не пију скупа поподневну кафу јер би јој то обоје недостајало. Ријеч је о доброј жени, која има и срце и душу, умије да разумије и хоће да помогне, па мора да буде опрезна. А тако је скромна, људска, савјесна и вриједна. Није превише ни трачава као друге. Никога од ње још није забољела глава. И све остало јој је како треба и како и Бог заповиједа, само да није те проклете телевизије, приче о њој и ономе што је на њој гледала.
Угасите телевизију како би свијет коначно схватио да она није закон и свето писмо и да је на њој највише лажи и онога што се зове полулаж. Нека му постане јасно да и телевизија гријеши, и то укрупно и свакодневно. Био је, у оно некадашње униформно вријеме, ту један наш Херцеговац коме су смекшали кости на Голом отоку, па се послије бојао свега и био опрезнији од срне, и то све до краја живота. Кад је умро Леонид Брежњев, иде он улицом, зауставља људе и свакога пита:
-А шта јавља телевизија?
Људи застану на тренутак, одмахну руком, па продуже даље. Чуј шта јавља телевизија, шта и сваки дан. Телевизија ко телевизија, јавља свашта. Да шта ће него јављати, то им је посао. Оне који застану на дуже, па прихвате разговор, одмах послије тога приупита:
-А која је данас главна вијест?
Једни кажу да је почео конгрес Савеза синдиката Југославије, други да је амерички предсједник саопштио то и то, а тећи да ће сутра падати киша, што за њих и јесте најважнија вијест. Херцеговини је киша увијек потребна, у прољеће и љети да би напојила жедну земљу, а у јесен и зими напунила језера која служе за производњу електричне енергије. Нико никако да убоде у оно мјесто гдје бившег информбировца највише и сврби. Зато он, максимално опрезан и обазрив, поставља ново питање:
-А, може ли телевизија да фали?
Једни веле да наша народна не може, други да може кад преноси оно што јављају друге капиталистичке телевизије, а трећи се чешу по глави ни сами не знајући шта да кажу. Поново незадовољан, информбировац тада каже:
-Ја мислим да се у мене телевизор нешто покварио, па саопштава нетачне вијести.
Људи га гледају чудно, испитивачки и знатижељно јер им, послије тих његових ријечи, ништа више није јасно. А он продужава, и то скоро шапатом:
-Па ево, да ти кажем, а бива од ријечи неће бити ништа, у мене телевизор саопштио да је умро друг Брежњев, па сад не знам може ли то бит тачно и је ли и на твом телевизору било то исто?
Угасите телевизију да би дјеца опет слушала родитеље, а не телевизијске водитеље. Једном нашем овдашњем Херцеговцу дошла у посјету унучица из Београда, па почела да скаче по кући и прави русвај. Испочетка му је било драго што је дијете живахно, али кад је већ кренула у штету и тако превршила сваку мјеру, мало је повисио глас, а потом узео и шипку у руку. А дијете, пет ни шест, него му вели:
-Ја имам своја дечија права. Само ме дотакни, па ћеш видети. Гледате ли ви овде телевизију и знате ли ишта о деци?
А тек јој девета година.
Угасите телевизију, па ће одмах нестати корона вируса и силног страха који он изазива. Народ просто ухватио плашак од вируса, па ни о чему другом и не прича сем о томе.
Угасите телевизију како би Херцеговина поново почела да прича своје изворне, а не телевизијске приче. Нигдје љепше приче као у Херцеговини. Али, ако се овако настави, заборавиће се све оне лијепе херцеговачке приче, па ће се причати само телевизијске, огољене и без душе.
Угасите телевизију, макар на годину-двије, како би човјек човјеку опет био друг, а не вук. То вас не молим ја, мали и ништавни, у овом писму, моли вас цијела Херцеговина. Она је, такође, мала и слабо ко за њу зна а не да слуша њене поруке и молбе, али упркос томе, зна шта говори. И јасно јој је, боље него иједној другој земљи, одакле цури отров, откуд долази пожар и ко мрси конце и просипа плетиво.
Али, ко и како да је угаси, кад је она одавно постала закон и правило, а у доба вируса корона кад нико ни код кога не иде, још и сједник, сијело, вртић, школа и факултет и кад ће ускоро бити и молитва.
