IMG_3332_resized_20220726_105159894.JPG (82 KB)

Завршницу Фестивала фестивала и ове је године обиљежила изложба Фото – кино клуба Требиње, под називом „Фестивал у објективу“, којом су требињски фотографи умјетнички овјековјечили сваку од овогодишњих представа.

- Нас девет је фотографисало све представе Фестивала и изложили смо око 90 фотографија, што у црно – бијелој, што у колор техници, а прогласили смо и три најбоља аутора, гдје је прво мјесто заузео Радоје Елез, другопласирана је била Маријана Хајровић, а трећепласирани Небојша Буха, казао је Славенко Вукасовић, предсједник Фото – кино клуба Требиње.

Он је напоменуо да је трочлани жири радио у саставу: Душан Вуковић - фотограф, Слађана Скочајић као представник Града и др Зоран Ђерић као представник позоришне умјетности.

Напомињући да сви у Фото – кино клубу воле позоришну фотографију, Вукасовић додаје да је то и захтјевно, јер треба имати и добар апарат и добар објектив, а морају се знати и правила оваквог фотографисања.

- И позоришне представе је тешко, али изазовно пратити кроз објектив, јер смо обично сконцентрисани на кадар, па се не можемо истовремено баш уживити у представу, гледајући више сцену и како ће изгледати та фотографија, а онда мало изгубимо нит представе, додаје Вукасовић.

И првонаграђени Радоје Елез се слаже да сви у Фото – кино клубу Требиње воле позоришну фотографију и сви имају своје виђење елемената овакве фотографије.

- Награђен сам за фотографију са представе ’Српска драма’ и настала је негдје на самом почетку представе, са неком својом посебном атмосфером, неким димом и необичним амбијентом, а ја сам успио све то забиљежити.  Рачунао сам да је она једна од добрих фотографија, али се нисам надао да ће жири то препознати као најбољу, каже Елез.

Он ипак додаје да је, паралелно са изазовом, тешко радити позоришну фотографију, јер су свјетлосни услови доста сложени и самим тим се стварају потешкоће.

- Стварање фотографије је, у ствари, писање свјетлом, па ако нема довољно свјетла – нема ни технички добре фотографије, а ако је она технички добра, онда је заиста жестоки труд уложен, тако да и овдје има доста фотографија које су поприлично технички добре, а има и оних мање вриједних. Међутим, на свим представама су различити свјетлосни услови, сви имају своје различите сцене, од боје свјетла, боје намјештаја, позадине, подлога, до неких свјетлосних ефеката које они сами праве, тако да се некада на сцени та свјетла и брзо мијењају, па се јако тешко прилагодити, а да се направи добар сет фотографија, истиче на крају Елез.