Кукуруз, сјечани хљеб и Бог су били исти пред заклетвом за поповског сељака, кроз све прошле вијекове, откако се овај домаћин борио и отимао с природом. Некада су им биле жетве, у неким годинама, добре и берићетне, али исто тако понекад сиромашне и гладне. Овдје ће вам рећи да се ни у сто година нијесу запамтиле двије исте жетве. Вјерујем да је о сијерку и поповопољском кукурузу клеку записано, мање више, пуно, и могао бих тврдити са великом сигурношћу да је сваки и оскудно писмен Поповац желио негдје да забиљежи понешто о хљебу мрком и жутом кукурузном, али толико важном и значајном за вијековни опстанак на овом дијелу оскудне Херцеговине.
Неколико дана након што је у нашу редакцију стигао текст, бака Олга се упокојила у 86. години живота
Када би понекад чуо да неко, из шире околине општине, за неког поповског домаћина каже да је сијеркоња, то би дјеловало и тумачено је као понижавајуће и изругљиво. Али запамтио сам и потпуно супротна приповједања и мишљења старих поповских домаћина који су памтили много више oд менe, у било каквој причи, били су више поносни него понижени што су сијеркоње.
Обично би се рекло за тај црни сјечани хљеб да он није црн већ мрк, јер то му је много љепше име, а када у то брашно мрко дође шака кукуруза, то је права брашаница.
Некада сам давно чуо и једну изреку у мом крају, у којој се каже: “Турчин и бег нијесу за најам узимали метлаш и сијерак, али јесу кукуруз.“
Ова чињеница је остала да се препричава, а забиљежена је у многим записима.
Ово сазнање разоткрива низ одговора и порука које се тичу оскудице за хљебом и важности „жутог злата“ како се говорило за кукуруз узгајан у Попову.
Данас ће вам у Попову рећи: Како је у Попову нестало Турака и бегова убрзо затим, за неких седамдесет година, нестало је и сијерка, а са скоро истом временском дистанцом нестаје и поповског стоданца клека.
Да ово буде мало боље прецизирано: ова два златна жита са грахом пољаком, која су живот значила, у Попову, нестали су из широке употребе, али су на срећу сачувана њихова сјемена у Институтима при Министарству пољопривреде које је држава ангажовала.
Да би се подсјетили на дане госпојинске жетве и тражили саговорника за, можда, последњу причу о овом жутом поповском благу, дошли смо у село Величани и са осамдесетшестогодишњом Олгом Ћук разговарали о сјетви и жетви. Раније смо знали да ће жетву кукуруза одрадити млађи чланови породице, а да ће уз корубање и хрпу клипа на гувну Олга подсјетити нас на давне године и дане сјетве и жетве у Поповом пољу.
МИРИС ХЉЕБА КОЈИ СЕ ПАМТИ
- Причаћу вам причу, започела је Олга, коју ја најбоље знам о црној земљи и борби за кору хљеба, а то ми није нимало проблем ако вам кажем да сам рођена у Горњем пољу, а удала се у пола поља, у Величани. Још ћу вам рећи да су моји родитељи у рођеној дјевојачкој кући били породични сувласници млина Седларића старог и новог у селу Седларима. Када је отац Милан Луцанов Ковачина им`о ред у млину, тих дана се јео најслађи и најљепши хљеб који се може пожељети и пробати. Ујам за мљевење је био у житу, а отац је за дан и ноћ по петнаест коња жита мљео... Од сваког квинтала узимало се по шест кила ујма и када се то помножи са петнаест добије се добра дневница и помоћ породици... То брашно од ујма често би било помијешано и најчешће би било састављено од пет-шест жита: кокуруз, зоб, пшеница, просо, раж, сијерак. Кукуруз је чинио пола, а остала жита другу половину. Тако састављено брашно и уквашено на домаћи квас и испечено на огњишту, давало је мирис хљебу које је мирисало, када се пече, до у Главицу. Тачно је да нема љепшег мириса од мириса хљеба. Данас, дјеца се ни торти не радују, а ми смо к`о дјеца чучали око наше бабе Веле и чекали да хљеб избачен на дрвену љесу прво мало дахне...
То дјетиње чекање уз мирисе хљеба, била је посебна прича за малу дјецу...
Олга је својом причом за нас правила слике дјетињства које смо видјели као насликане. Само тај мирис хљеба нијесмо могли докучити ни изблиза, јер она тврди да више нема ни сјемена ни огњишта која могу такве хљебове дати.
- Вријеме слатке кукурузе, наставља причу старица, помијешане са шаком бијелог брашна и четвртином сјечаног брашна више нико никад испећи неће. Ми смо у нашој кући сачували сјерак и кокуруз стоданац поповски, али нијесмо сачували `шеницу јарицу и просо, и данас их више нико не би наш`о у Попову.
СЈЕТВА ДА СЕ СЈЕМЕ САЧУВА
- Да се нијесмо породично обавезали да сачувамо грах пољак, кокуруз и сјерак не би ни њих имали. Ове године су ђеца сијала озимо бијело жито и нешто кокуруза, више с намјером да се обнови сјеме. Посијали смо жито, не да би се прехранили, него да би сјемена сачували...
Година за жито неће бити никад роднија и берићетнија, а исто тако винска година к`о никад раније лошија. Ја свакако памтим осамдесет година. Рекли би некад домаћини у Попову: “Амбари пуни, а бачве празне“. Ова слика би била пожељна о Ђурђеву дану, а с јесени није пожељна.
КАД КЉУЧАРИ УГАСЕ СВЈЕТЛА...
Прича о Попову и прича о кукурузу клеку стоданцу поповском према евидентним тренутним приликама у Попову, могло би се рећи да је скоро испричана. Рекли би стари у овом крају: `пала књига на два слова`.
Узимајући све чињенице у обзир не треба бити пророк ни баба врачара па да се не види да овај мали зрачак свијетла од скоро угашене лампе само још тиња.
Редакција „Гласа Требиња“ као да је задужена да бдије и свједочи и записује о догађајима који остављају мало оптимизма и наде, када се негдје, у неком селу, примијети нешто мало животно, утјешно...
Нажалост, прије би се могло рећи да ми и одбројавамо и свједочимо о људима као последњим кључарима села који су остали да угасе свјетло и затворе врата села које више не живи.
Село Галичићи, одласком породице Њега Греда, је закључано и заузима неславно прво мјесто. Те ноћи, када иза било ког сеоског кућног прага не заноћи нико, за то село ће се рећи да је затворено и није више међу живим... Разлог за овај закључак потпуно је прост и једноставан: сељани чине село, а не камени зидови и куће...
Одласком људи нестаје дух живота села, обичаји, питомина, сеоске приче усмено казиване и преношене, називи локалитета и којекавих вјеровања и дуги низ препознатљивих сеоских посебности. То је све нестало у истом дану када га је напустио тај последњи становник коме ми дадосмо име Кључар.
Последњи свједоци који су страховали од глади
Зато можемо с правом рећи и за ову нашу данашњу причу са старицом Олгом Ћук у селу Величанима, да биљежимо нешто сликом и ријечи проријеђене истинске свједоке који су рођени, проживјели и дочекали последње дане живота у Поповом пољу. Ријетки су саговорници на простору Попова, који су сијали жито воловима, а који су, исто тако, са зебњом и страхом чекали јесење кише, да се жито спаси и напуне амбари. Можда би такве саговорнике на прсте једне руке избројали.
Неизбјежан је утисак када се год причало о љетини, жетвама у родном Поповом пољу, да саговорници нијесу истицали стално присутан страх од глади, и да уз све лијепо родног Поповог поља није истицана суровост и неизвијесност живота на овом варљивом простору. Такав један животни закључак на вријеме запамћено за осамдесет година живота у Попову, Олга нам је истакла:
- Никад ође није било лагодна живота. Попово је само давало да се не крепа од глади... Имали смо `љеба и ништа више`... Можда се одговор на ову данашњу пустињу крије баш ту, када сагледамо да се овај простор исељава кроз вијекове, без престанка. Разлог једноставан, све су ово лоше прилике за живот ође, до данашњег самоуништења... Да је било лагодна живота данас би све врвило од народа...
`Љеб, овај што га једемо престао је да буде једини и најважнији фактор опстанка, за врло кратко вријеме. Мени су моји родитељи рекли како су дошли у ћаћину кућу просци да ме питају би ли се удала: `Немаш шта да мислиш `оћеш ли се удати у Величани у кућу Трипа Ћука. У тој кући и на том имању су увијек имали кору хљеба.` Одлучих тако, и удала се... А само мало касније, за двадесетак година, ја сам мојој дјеци рекла: “Идите што даље одавде. Бјежите на четири стране свијета... На овој земљи и нашем имању можете имати само хљеба са црне земље, да не крепате од глади... Све ово што видите нашег поља од Пољица до Орашја, један добар домаћин у Зрењанину ради и обрађује, а мени вели тај домаћин да није богат човјек!
Ово је све!
Све вам је речено!“, закључила је старица.
- Још ћу да вам кажем једну ствар врло битну што сам запамтила са црне земље и начина живота. Поповци су тешко живјели, али су својим тешким радом и трудом имали кору хљеба и зато нас, вјерујем, комшије нијесу ни вољеле.
Попово је било житница херцеговачка, народ српски у Попову заклињ`о се у хљеб, не спомињући ни Бога, ни свеца... Светог Василија смо славили и од њега милост тражили; њему се молили: „Слава му и милост“. Све што сам сабрала за мојих осамдесет година је стало међу ова два брда: Сиљевац и Брековац... Све се добро и лоше смјењивало и памтило, а највише лоше. Нијесмо запамтили ни једну годину да смо лагодно сијали и да је било рода како смо планирали.
Попово је увијек било к`о у Божијим рукама. Кокуруз и прва сјетва се прилагођавала водама, а не температурама прољећа к`о у сваком другом нормалном свијету ђе се земља ради. Памтила сам почетак сјетве кокуруза, како нас пушти блато, од 20. априла до 20. јуна; а то су два мјесеца... Како се помјерала сјетва, тако су нам помјерене и жетве када урачунате деведесет – сто дана вегетације. У кладње кокуруз се воловима вукао обноћ. А даном жело на њиви од Мале Госпојине... А остало је запамћено да су лучиндански пићари у Милића иза софре ишли и помагали прегонити гувниште увише да кокуруз и сјерак вода не потплије...
Ђецу су бабе доносиле младим мајкама на поље, да их подоје, да се не би жетва обноћ прекидала. То вам је Попово о ком ништа моји Трифун и Бојана не знају... А то је много боље. Срећа генерацијама које живе лагоднији живот.
Са мало разлика ову причу о животу села, породице, једног човјека, тежака поповског, у вријеме када се шпиритњачом и фењером освјетљавало, а све ручно и воловима обрађивало, испричао би вам сваки Поповац који је рођен до Другог свјетског рата.
Данас, таквих, да живе у Попову остало је пребројат на прсте једне руке... Исто толики је број посијаних њива кукуруза и пшенице на простору четири сеоске границе које по површној процјени обухватају близу пет стотина хектара.
Рачунајући на све чињенице познате ова прича старице у хрпи кукуруза открила нам је много више него што смо сазнали о пољопривредним културама које нестају, о љетини и жутом поповском злату, како овдје зову свој кукуруз.
Наставак ове приче смо снимили, а једног дана, надамо се, објавићемо у цјелости у нашем „Гласу“.
.jpg)
