Оскоро, спремајући још једну причу за „Писмо из Херцеговине“, одједном ми понестаде приче. Пресуши и утече некуд далеко од мене, као да је ни Бог драги никада давао није. Од милијарду прича овога свијета, ниједна да ми падне на ум.
Зинуо у ме празан папир, па иште нову причу, а нити знам шта да испричам нити имам чиме да га попуним. А свакоме ко пише, макар то било и једно обично писмо неком драгом и блиском као што је ово моје, нема ништа горе него кад приче понестане. Тада, онога ко намјерава да пише најприје ухвати некакав необичан страх, а потом стигне нервоза и на крају немоћ, која је гора од свега. Ништа теже од сазнања да човјек није у стању да снити ни једно обично писмо најдражим и најближим. Тек тада и схвати колико је писање тежак, напоран и одговоран посао. Све сам то доживио по стотину пута и све ми је то било добро познато па ипак, и сто први пут, осјећао сам и преживљавао оно исто што и онога дана када сам се по први пут у животу прихватио папира и оловке. Знао сам само да ми је то посао и да морам, а то сазнање је и повећавало страх и нервозу.
Таман сам хтио да бацим и оловку и папир и да се прихватим каквог паметнијег посла, кад однекуд бану кум Симо. Сами га је Бог послао да ми припомогне, други није имао ко. А у кума Сима није фалило приче.
Сад више не знам откуд бану кум Симо, је ли то била јава или сан, да ли је стварно причао са мном или ми се то само причинило, као што се и причињава свакоме ко пише па му приче понестане, а онда почне да дозива упомоћ оне који одавно више нису ту. Ни кум Симо није ту више од пола стољећа, али му то ништа није сметало да исприча још једну причу. Још једну сличну оним из раног дјетињства, од којих се уста отварају, зјенице шире и машта расте до на сами крај свијета. И која се памти за сва времена.
И тако, у касну јесен, док напољу ромиња ситна киша и негдје високо у планинама већ пада густ и мокар снијег, сједимо нас двојица у колиби крај огњишта, на коме пуцкета ватра и изнад кога се суши тек објешено свињско и бравље месо. Запалили по цигар шкије, сједимо и људујемо. А кум Симо вели:
- Да ти је само знати, кумићу, каква је и колика небеска прича, никад више не би пожелио да испричаш ни да напишеш ниједну земаљску.
- Шта то кажеш, куме Симо, кумим те великијем Богом.
- Ето то што чујеш, кумићу. И да ти је само појмити колико је велико оно тамо, а колико мало и јадно ово вамо. Земља и све на њој да је само обично зрно проса и пијеска а оно тамо море, па опет да буде мало и премало. А у то само једно зрно проса стале су све земаљске свађе, неспоразуми, ратови, буне, устанци, крађе, отимачине, пљачке, убиства, кривоклетства, лажи... Има неки немирни црв у људима који им не дозвољава да живе с миром и у миру. И све што има овамо, да им је дати, било би им мало, па би тражили да им се да и оно што има на оном свијету. И још да није божије правде која, полако али сугурно, све поравнава, шта би све људи и докле би. Има тамо једна ћуприја, бива преко ње се прелази на онај свијет. Тања је од длаке и оштрија од најнаређеније бријаће бритве, па опет добри и скромни лако и боси пређу преко ње, а грамзиви, гладни и хилави не могу ни у најтврђим кундурама него се, прелазећи, исијеку и нагрде. И само да ти их је видјети тако исјечене и нагрђене. Испод те ћуприје, до половине, је све само ситно зрње злата, а од половине драго камење. Добри и скромни, кад туда наиђе, најчешће се и не осврне на све то, шта би с тим на оном кад га није имао ни на овом свијету, а гладни и грамзиви се одмах сагне да прихвати бар једну шаку онога што му, по његовом чврстом увјерењу и припада јер је то посједовао и на овом свијету. И како се сагне да узме, тако се и омакне па се зачас обре у оном златном зрњу и драгом камењу. А онда, почне да тоне у златном зрњу и драгом камењу као и у живом пијеску. И што се више отима, копрца и грана рукама и ногама у покушају да се ишчупа, тоне све више и све дубље, док коначно сав не замакне у оно божије давање. Тада, све би дао само да се избави, али отуда задуго изласка нема јер је на оном свијету једна секунда равна овдашњим стољећима. И тако се дави непрекидно у ономе злату и по цијели тамошњи минут, а можеш замислит колико је то кад се прерачуна у овдашње вријеме, а никако да се удави. Али, како је Бог добар и предобар, једнога дана се смилује и таквом па га ипак ослободи златних окова и припусти на онај свијет. И тек тада, такви и схвате колико су гријешили и покају се због свега што су чинили док су на овом свијету боравили.
- Шта то кажеш, куме Симо, кумим те великијем и јединијем Богом.
- Ето то што чујеш. Него, дану, кумићу, пишеш ти то и нитиш, па напиши и нешто од овога што ти причам. Можда се они који то прочитају ипак промијене и крену набоље. Неће сви, али заувар је барем и један једини. Напиши, заувар је да убере у главу један, па се од тога промијени макар и за јоту набоље. И кад бих ти само, кумићу, испричао не више него милионити дио онога што је на оном свијету, ти би се толико препао да више никад не би ни узео оловку и папир у руке.
Тако сам са кумом Симом сједио уз ону ватру на огњишту и људовао све до иза подне. Бијаше неко тумоло вријеме препуно југовине и ниских оловних облака. А онда је киша стала и почело да се подведрава тамо негдје са западне стране. С кишом и облацима полако је почело да нестаје и кума Сима. И бивало га је, из тренутка у тренутак, све мање и мање, док коначно није потпуно нестао негдје у оном комадићу ведрине на западној страни, гдје све и одлази и нестаје и одакле је мрак одувијек долазио. А онда је јесење, шкрто и слабашно, сунце провирило иза облака, па се опет сакрило иза једног који је наилазио однекуд одоздо с мора. Тако је то било тога дана са кумом Симом. Како дошао, тако и отишао.
Свашта ми је још, тога каснојесењег и кишног дана крај распаљеног огњишта, причао кум Симо. Да сам био кадар запамтити само стоти дио од тога свега, имао бих шта да испричам и напишем у овом писму. Али како је овај свијет премали и људски мозак преслаб за све то, ово је само кап воде из океана који се зове онај свијет.
Још сам неколико тренутака сједио крај оне ватре на огњишту, а онда се, са страшћу и задовољством, прихватио оловке и папира, које сам био одбацио још и прије него је стигао кум Симо. И одмах сам, од оне цркавице коју сам запамтио, с лакоћом и предано, почео да исписујем још једно „Писмо из Херцеговине“. Ријечи и реченице су се редале саме од себе, баш све онако како је и причао кум Симо. Кад прича пресахне, писцу ништа теже од писања, а ништа лакше од тога кад она надође и крене да одмотава своје клупко. Овога пута за све је заслужан кум Симо.
Нема више данас таквих људи какав је био кум Симо. Замакли су давно на онај свијет и отуда се више не враћају овамо. Тамо је много боље него овамо, јер да је лошије вратио би се макар један да опет живи овдје са нама. У савременом добу све се промијенило, па и људи. И све је мање оних којима, попут кума Сима, не треба ништа сем хљеба, воде и ваздуха, а све више гладних, којима је потребно ама баш све. И не само да су се истражили такви људи, него је скоро сасвим нестало и име Симо. Нико га више не надијева новорођеним, па се на прсте једне руке могу избројати Херцеговци који га још увијек носе. Они који се рађају у 21. обећаном вијеку, добијају нека друга савремена имена. Тако све остаје само у причи, коју сам вам управо и испричао.
