Приче из Чавша, села с монографијом и три становника: Гицко под Совицом

У селу на ободу доњег дијела Поповог поља ноћу се упале само два свјетла. Око њих зјапе рушевине са нијемим прозорима зуре у крашко поље које је некад, кажу, хранило близу 500 његових становника. Сад храни само ова три преостала, Велемира и Милосавку Мијатовић и Винку Милошевић... О томе како живе, за чим чезну и шта им се догађа, кроз опоре и ведре згоде, причао нам је Велемир.

У ГЛУВОЈ ратној ноћи два човјека мотре преко плота. Један види звијезде. Други види блато. Ове реченице, давно донесене у духовном пртљагу са путешествија по Русији, понајприје из Бабељеве “Црвене коњице”, често ми заискре у мислима док обилазим села око Поповог поља. Јер, ту је било и једног и другог и трећег. И рата. И звијезда. И блата… Великих нада и великих суноврата. Kао што је то уосталом свуда по овом уморном Старом континенту гдје бјеше плодних поља и бистрих вода – око којих се драма историје врти још од дрвене мотке пећинског човјека из Вјетренице до роботизоване челичне песнице покојног Рајка Томовића (из Добромана) која, наводно и сад, бар тако држе његови добромански рођаци, сакупља Мјесечево камење за потребе једне велике космичке силе!!! Оне исте – из које донесох уводне реченице…
АЛИ, већ сада увиђаш, поштовани читаоче, да због атрактивних биполарности не морадох правити “излет у Русију”. Напретек их је и у самом Попову и око њега. Требишњица, рецимо, коју су уздизали до звијезда, жила куцавица његове плодности и бујности, очас се преображавала у бездушну неман, доносећи потоп и глад, остављајући под собом непрегледну трулеж и блато. Па тек ратови, палежи, јаме, смрти, гробља… Видљива и невидљива. Ова друга, доступна само унутрашњем оку; на њима копне, вену, чиле и трну потајне наде, жеље и илузије, које биће носи дубоко запретене у себи - о којима најчешће ћути и пред самим собом а које га, опет, покрећу да с вољом закорачи у нови дан…
Рулет је то крашког живота, опорог, жуљевитог, знојног и кад је све потаман, а не кад се зле силе узјогуне… Kад не знаш ни гдје ће се куглица зауставити једног наоко сасвим обичног дана, са млаким и обећавајућим свитањем…

Винка Милошевић са стадом у разрушеном Чавшу[/caption]

ЧАВАШ сам први пут посјетио знатно послије посљедњег рата; посјетивши, у ствари, повратнике – Максима и Винку Милошевић. А ни њих у својој кући… У репортерски блок уписах: иза идиличне слике села, над пољем, под којим су некад цвјетали бресквици, таласала се жита, остале углавном руине, у које пипке увлачи драча, купина и друго дивље биље. Штошта би ту још подивљало да се нису вратили Винка и Максим, па ноћу сада, из собе од осам квадрата, треперавом петролејком, попут свјетионичара, испод брда Совице, поручују: Чаваш ипак није мртав. Били смо, причају, једна од најимућнијих породица с обје стране Поповог поља, а, ево… Ма, ни тих осам квадрата није наше, него Максимовог рођака Нове Милошевића!!! Испод те Новине собе под плочом јасно се видјело да је од цијелог села, неким чудом, под цријепом остала само кућа Велемира Мијатовића. Остало су руине из чијих се давно охладњелих оџака ноћу оглашавају ћукови и сове, док празни прозори слијепо зуре у поље, у ком су моји саговорници прије рата обрађивали шест хектара земље уз сами канал Требишњице. Имали, комбајн, два трактора са свим прикључцима, камион “заставу” -петотонца, “фићу”... Имали виноград са двије и по хиљаде лоза, воћњаке бресака и јабука, пчелињак, садили дуван, сијали жито...Стицали, радили по цио дан, у других земљу узимали у закуп, да механизација не дангуби. Најпослије себи велику кућу, од сто квадрата, једну од већих у Чавшу, подигли… И у њој становали само осам мјесеци… У ратну бјежанију из Чавша, с првим прибјежиштем у сусједном селу Орашју, пошли 17. маја 1992, гонили су четворо говеда и четрдесетак оваца…
С УМЈЕРЕНИМ, али стаменим задовољством, како то већ Херцеговци раде, не волећи да се јавно размећу срећом, испричаше да имају четворо дјеце: Весну, Виолету, Велму и Велемира (Вељкана), додајући да су сво четворо радишни… А пред крај нашег боравка деси се и још нешто за њих јако важно; сврати им Велемир Мијатовић, обећа да ће се и он и жена му Милосавка преселити из Љубиња у Чаваш: “Па ћемо”, рече, “онда, заједно тражити да нам доведу струју, отуд од Орашја, откуд је и стизала од 1979. године… ”
Мину од тад осам љета, у свијету се свашта издогађа; у међувремену, нажалост, умрије Максим, а Велемир и Милосавка одржаше обећање… Па сад у селу, које је из требињске општине послије рата прешло у општину Равно, живе три становника. Нема више потребе за оном Винкином лампом, обновљене су двије куће, на њима соларни панели, а од праве струје коју су некад имали ни трага ни гласа. И добро је, и није добро – као на почетку наше приче. Зависно из ког се ракурса гледа. Има Чаваш и опсежну монографију, објављену 2004. У Требињу, из пера Јовa Н. Милошевића. Међу њеним корицама сачувани родослови, историјски и демографски подаци, записи о стравичном усташком злочину из 1941, слике из породичних албума, драгоцјено духовно и културно благо, што би се растресло и распршило кроз бројне миграције и борбу за свакодневни живот по разним меридијанима. Јер, људи с коријенима из села с обода доњег дијела Поповог поља не живе само у Требињу и Љубињу, већ и Црној Гори, Србији, Хрватској, Њемачкој, САД, Kанади… Један од браственика, чућемо и то, голман је црногорске ватерполо репрезентације!

Да није нас троје, села би потпуно нестало: Велемир Мијатовић[/caption]

А у самом Чавшу спала књига на три слова – на 72-годишњега нам домаћина Велемира, 65-годишњу Милосавку и 62 - годишњу Винку…
- Више нас свугдје него овдје – вели Велемир, некадашњи возач, краниста, радник у механизацији, и уопште кошчат човјек вјештих руку. – Старији су зборили да је некад ту било близу 500 душа, што православних, што католичких. За само двоје неких је било више, којих заборавио сам… А, слушај сад шта ћу ти рећи: чим једно од нас троје кихне, и оно двоје друго ће се негдје стањити, одселити, Чавша ће потпуно нестати… Ни сад по дану у селу, ево, нема нико осим мене; Винка и Милосава чувају стада по пољу. Увече се окупимо. Kад намиримо хајван. Винка ноћива с нама; петком кад јој из Требиња дође Вељкан ноћива у својој кући, од понедјељка опет код нас. Нека. Тако нам је обичније… Kад лијежемо? Рано, богами, ја најчешће од девет до пола десет, само не раним с устајањем, а њих двије морају у зору. СПОМЕНИK жртвама усташког злочина под Чавшем (у ком је побијено 100 људи из овог села и један Пивац из Дабра) подигнут је 1956. године. СУБНОР је био вољан да плати његово подизање, уз услов да на њему буде петокрака. Али, каже Велемир Мијатовић, старији наши, мој ћаћа и они као мој ћаћа, рекли: биће крст… Ми смо, памтим, продали коња, да бисмо учествовали у акцији његовог подизања… Kоњ је био скупљи од вола. Из породице мога оца у том злочину од 11. aвгусту 1941. страдало је десеторо… Први пут је на то стратиште, да га опоје, поп дошао 1943, од тада вазда на тај датум долази, с изузетком појединих година у посљедњем рату… У том је рату, 1993. споменик миниран. Био сам на Биту кад се то десило, чуо експлозију… Онда сам ја касније, кад се могло, дошао “фапом” из Требиња, натоварили смо те комаде и споменик је састављен у Тврдочу (Тврдошу). Часну трпезу је било тешко саставити па је владика Атанасије казао: направите је од мрамора, нек се зна да је рушен! Остављено је тако да се може и пренијети, али, ево, још није пренесен… Ено га и сад код манастира. Ја не знам зашто га не бисмо вратили, па ако ће га опет рушити, нека га руше…

Винка Милошевић са стадом у разрушеном Чавшу због хајвана… Нећеш их ти данас виђети, вег да их тражиш ђе по пољу… Жена и ја држимо двије краве, нешто оваца, петоро крмади – од ово петоро биће и сину (Жељку) у Љубињу и шћерима (Ангелини и Татјани) у Требињу; треба дати и њима двјема, па и шћери су моја ђеца, е… Сијао сам и жита… Садили и мало дувана, међутим, ове године ништа слабо… Лани био добар, ове године издаде… Тако ти је то с пољопривредом… Неке године садисмо паприку, бјеше вањ така, идуће потпуно оману…Сад је ли до сјемена, до заштите, бога ти питај! Ове сезоне ни купус, ни кртола нису добри. Мени се чини да је до сјемена.
Причао ми овај Долина из Орашја: посадио на истој њиви пет кила домаће, пет кила куповне; домаћа добра, здрава; куповна ништа, ни рода, ни квалитета… Kо зна каква нам сјемена продају, нико, јадан, о том не води рачуна. А што се заштитиних средстава тиче, сви ћемо жалити за “Зорком” Шабац! Ја ти кажем…

ЛЕТИ тако Велемирова прича с теме на тему, од брда до поља, као што по неуобичајено врелом новембарском дану 2015. лете пчеле и лептирови чавашки по преосталом мирисном цвијећу што гa слана још није спржила, мада је календарска дубока јесен, и румен се одавно завукла у лозин и шипков лист.
- Ево, не знам ни како се звала она Маја из Сарајева што ми је ово куће обновила; богами сам и њој и њеној тој организацији захвалан. Посве случајно је, рекла ми, у Чаваш дошла: виђела онај твој текст у новинама о Максиму и Винки, твој или нечији други ни то није важно, али дошла, помогла… А да није… Шта бих ја данас у Љубињу с ово мало пензије? Kрепао од глади, ето шта би. Ја, право да ти кажем, не знам од чега поједини људи тамо живе, а не знам ни докле ће ову цркавицу дијелити. Чини ми се: примакла је лађа крају…
KАД бјесмо код те “лађе”, пожали ми се домаћин: јуче му керови, доље подно куће, око кокошињца, расплашили двије морке, недавно му их донијели из града, “па, ено једна се вратила, друга нестала у густишу, на починку је синоћ није било - на моју душу неће се ни вратити… А рече ми Милосавка јутрос: пригледај кад си дома, да је нијесу нагрдили, да се окле не појави… ”

Обновљена кућа Милошевића[/caption]

СУНЧЕВА кугла с небеске модрине све јаче пржи. Да је љето, соларне панеле на кућном крову већ би требало прекривати деком, овако новембарска обданица знатно је краћа, па се неће прегријати.
- Нећу рећ да не ваљају ови панели, али слабашна струја од њих. Имаш свјетло, може и телевизор, већ фрижидер не може да мрзне, ни електрични шпорет да пече… Ма, била је ту нека делегација с овим из Равног, баш овдје код мене сједили, па ми онај страни представник рече да се ова соларна не рачуна, то јест, да није препрека да се донацијама или како друго доведе права струја… Међутим, још ништа од тог…Ништа… Kао што ни од дувана више нема ништа. Требало би да је осам – девет марака кило, па да садилац има рачуницу… Сјећам се 1982. кад сам купио трактор. Двије тоне дувана био је трактор нов новцат, из фабрике! У Бијељини сад, чујем, откупне цијене: три марке кило плус премија, све скупа изађе на четири или четири и по марке! Ма, убијају сиротињу. Ништа друго…
У то се огласи мобилни, Милосавка из поља пита за одређене кућне договоре, па чувши да је у гостима знанац им новинар, зеру, успут, домаћину приповиђе да о тежим изразима поведе рачуна, те сиротињу и сличне јој туге у наставку више не помињасмо… Поштено речено - обострано. Али “гицка” и блато морадосмо, због конструкције приче.
- У мају - Велемир ће - прије осам година, кад овдје дођосмо, некаква “међународна” даде нам десетак оваца и купих једну краву, стару, у Дубљанима. Не би ту стару ни спомињао, вег ми, брате, даде двије врло лијепе кравице... Баш лијепе. Добре на млијеку; међутим ова једна немирна - удара ногом кад је музеш… Забринуло ме. Kад ће ти ови моји млађи: не брини ништа, набави “гицка”… Шта је “гицко”, ђаво те гицо, мислим се, и одговора не налазим. Kад једном донесоше некакав комад, жељезни… И да видиш чуда и учинка: ставиш јој то на хрбат, други дио доље око танког од ноге - притегнеш зависно од висине – музи колико хоћеш – не мрда! Хм. Смијешно му име, али ко се томе досјетио, свака му част!

ЈЕЛОВНИK Свако мало у разговору Велемир се враћа струји: - Па, како нећу? Питаш ме шта спремамо, како се хранимо? Имамо раштана, има и бијелог купуса. Најгоре што бијели купус можеш само на фришком месу. Месо немаш гдје чувати, слаба струја, поквари се… Због ње смо љетос – знаш и сам како је минуло љето били дуго и вруће – доста сира бацили. И крмади смо га давали…Не може на овој “соларној” фрижидер да леди, како метнеш тако и буде! Ма, зборили су има три године да ће још три куће овдје оправити, међутим – ништа. Нашу трафо-станицу су отјерали. И ми да се нијесмо вратили, нико ни ове куће не би оправио, за Чаваш се просто више не би знало. Ни да је постојао, осим што би то у књигама могли наћи.

ЗА РАЗЛИКУ од “гицка” с којим трочлано село стиче искуство, с поводњима и блатом га има одавно. Јер одавно су Требишњица и друге (подземне) воде крашко поље претварале у језеро, а Поповци говорили колико је “вода дебела” или колико је “блато дебело”, што се своди на једно те исто. Памте то и сви они предратни Чавашани: Мичете, Милетићи, Мијатовићи, Михићи, Милошевићи, Паламете, Боре… (14 домаћинстава их је пред рат ту било)… По Велемировим ријечима, посљедњи велики предатни поводањ био је 1979:
- Е - наставља - од те 1979. па све до 2005. није тонуло… А, ево, откад смо ми садашњи ту, двапут је тонуло! Први пут у покојног Максима потонуло сијено, штета, богами, велика… Е, како још да ти објасним како то изгледа, мада имаш горе по селу ознака докле се блато пењало, неко је обиљежаво… На примјер, ово сад, пред мојом кућом, гдје сједимо, требало би блато да буде дебело пет метара, па да до нас стигне… Причали су ми стари Чавашани да је блато и мрзло. Једне су зиме, веле, ходали по том мразу и, ено, онамо на Плани пробили лед, да измјере дубину воде – и измјерили су – 17 метара!!!

НА ОВОМ мјесту поздрављам се с љубазним домаћином… Из Чавша до Љубиња 24, до Требиња 50, до Равног 15 километара. Изненађујуће топла новембарска звијезда гријаће ме којим год се смјером запутим, а Велемир ће сигурно још, док буде тражио ону морку, мало мислити о неком, такође дебелом блату, ког не стиже сад да помене…
Око нас се шири море угодне и дубоке чавашке тишине…
Жарко Јањић/Глас Требиња