„Одбојка је, по мени, најљепши спорт за дјевојке у ком се на јединствен начин комбинују физичка снага, елеганција и тимски дух. Дуго сам тражила себе тренирајући разне спортове, али већ на првом тренингу одбојке знала сам да је то спорт који је усађен у моје биће и да ћу сигурно бити одлична у њему“, започиње своју причу Јелена Козић.
Јелена Козић, са додјеле признања најбољим спортистима и спортским колективима града Требиња
Јелена је одбојку почела да тренира са 14 година и од тада су се низали успјеси – од уласка у Премијер лигу, играња финала купа, проглашења за најбољег играча утакмице, па до признања за развој и допринос ЖОК Леотар. Поносна је на сваки свој успјех и клуб, на саиграчице које су увијек давале свој максимум, али и на себе, мајку троје дјеце, која није допустила да мајчинство буде разлог за напуштање љубави из дјетињства. Тако данас успјешно балансира између својих обавеза и одговара на сваки изазов показујући да се истрајност и љубав према спорту увијек исплате.
„Одбојку сам почела да тренирам у школској дворани на Сокоцу, одакле сам родом. Заједно са другарицама из разреда сам кренула на тренинге, где је мој први тренер, Марко Обреновић, препознао мој таленат. Његова посвећеност помогла је да развијем љубав према одбојци и усавршим технику. Током средње школе сам тренирала на Сокоцу, где сам прошла све категорије: пионирке, кадеткиње, јуниорке и сениорке. У једном тренутку, мој разредни старешина, професор Физичког васпитања Данило Тадић, основао је клуб у Хан Пијеску. Неколико нас из разреда и мојих саиграчица се придружило клубу како бисмо подржале промоцију одбојке и спорта у том граду. Тамо сам играла сезону и по. Затим сам се, по упису на факултет на Палама, прикључила рогатичкој Младости. Играла сам двије сезоне и са саиграчицама помогла да се клуб пласира у Прву лигу Републике Српске, што је тада био знатно тежи задатак с обзиром да је лига била јача него данас. На позив тренера Синише Руља, прешла сам у ОК Фамос на Палама, који је био у нижем рангу од Младости но интензивним радом и истрајношћу, успјели смо да уђемо у Прву лигу без пораза. Тренер је успио да извуче из мене све најбоље и да ме мотивише да дам свој максимум. Уједно је и он био потпуно посвећен нама и нашем циљу и увео нас је у Прву лигу, а из ње и у Премијер лигу. Тај период је био један од најузбудљивијих у мојој каријери и увијек ћу га памтити са осмјехом“, прича нам Јелена која је по струци професор Филозофије и социологије.
Улазак у Премијер лигу и Прву лигу РС, присјећа се Јелена, било је нешто о чему су сањале, и осјећај је био фантастичан када су схватиле шта су успјеле да постигну.
„Дуго смо се спремале, некада смо тренирале и три пута на дан, али смо успјеле да уклопимо све своје обавезе. Читав тим нам је био одличан, имали смо заједнички циљ, једни друге смо бодрили и резултати су долазили. Са лакоћом смо побиједили све у лиги“.
Из спортског фото албума Јелене Козић
Након Синише Руље, евоцира успомене, на мјесто тренера долази Душан Бенић. Но, играчице су незадовољне том промјеном и то се одражава на игру тима који одлучује да одигра плеј-аут.
„Тада је Управа клуба позвала Данила Тадића, мог бившег разредног и тренера који је већ био афирмисан. Са екипом ОК Планинско из Хан Пијеска постигао је значајне резултате, што му је донијело позив у Премијер лигу да покуша да нас задржи ту. Био је млад тренер и практично смо заједно одрастали. Унио је позитивну енергију у тим и примјенио разне тактике, што нам је омогућило да опстанемо. Те утакмице су ми најзанимљивије и најзначајније које памтим јер смо наредних сезона били у самом врху“, прича нам Јелена.
Када изађе на терен, наглашава, осјећа само узбуђење и еуфорију. За њу, утакмица представља посебан тренутак испуњен адреналином и потпуном посвећеношћу игри. Трема никада није имала мјеста у њеном приступу спорту и увијек је потпуно фокусирана на циљ. Овај став је њена највећа снага, јер јој омогућава да игра са самопоуздањем и енергијом која инспирише и њене саиграче. Емоције које доживљава на терену често описује као непоновљиве и сматра их кључним за свој успјех и љубав према спорту.
„По природи сам хладнокрван тип, неко ко смирује ситуацију и саиграче и у свакој екипи постоји један такав играч. Посједујем велику жељу и жар за побједом, што сматрам кључним за постизање резултата. Ни данас ми није тешко да се бацим за лоптом, у игри сам максимално. Када изађем на терен, све остало пада у други план, ту су само лопта, екипа и заједнички циљ. Одбојка је моја страст. Уживам у свакој утакмици, а посебну мотивацију налазим у публици која громогласно навија. Немогуће је остати равнодушан пред таквом подршком. Публика нас све покрене са нулте тачке и инспирише да дамо свој максимум“.
Јелена је у ЖОК Леотар почела да тренира 2020. године, на позив тренера Миша Пешића.
„Када сам први пут дошла на тренинг у требињски клуб имала сам вишак килограма због порођаја, кондиција је била на јако лошем нивоу и тај тренинг је за мој појам прошао заиста лоше. Иако сам тада размишљала хоћу ли се икада вратити у форму, током припрема схватам да су ме дјевојчице лијепо прихватиле и да им значи моје присуство у тиму. Када смо завршиле припреме примјећујем да осјећај није потпуно ишчезао, да је још ту и да је одбојка и даље моја љубав коју сам на неки период ставила на чекање. Иако су све дјевојчице одличне, споменула бих Јелену Руњевац, Ивану Вујовић, Ирину Домазет, Софију Медан и Ању Берак које су изузетно талентоване и јако ми је жао што нису успјеле да ускладе своје обавезе на факултету са спортским“.
ПРИЗНАЊЕ ЗА ДОПРИНОС И РАЗВОЈ ЖОК ЛЕОТАР
„Мислим да сам својим доласком у клуб унијела свјежину и помогла да се сагледају неке ствари из другачије перспективе. У правом тренутку сам била подршка тим дјевојчицама које су тада биле дио релативно младог клуба. Пратила сам њихово понашање, залагање и однос према другима, и настојала да им покажем како се тренира, како треба да изгледа однос у свлачионици, на терену, као и према тренеру. Оно што је најважније, моји савјети су прихваћени са одушевљењем. Оне су мене подмладиле, а ја сам им, надам се, била велика подршка. Ипак, била сам изненађена, одушевљена и дубоко почаствована што су мој труд и залагање препознати те сам добила признање за допринос и развој ЖОК Леотар на предлог тренера Миша Пешића. Послије три порођаја, уложила сам велики напор да се вратим на терен и у форму, да помогнем и допринесем свом клубу и ово признање ми јако значи. Веома сам захвална и граду што цијени спорт и улаже у њега“, ријечи су Јелене Козић.
Јелена је током ових 25 година колико се бави одбојком изашла много пута на терен, одиграла неке од најзначајнијих утакмица и постигла многе успјехе. Ипак, издваја неке као најупечатљивије и оне које ће памтити читав живот.
„Када сам почела да тренирам били смо у свим финалима, освојили смо јуниорско и то нам је била одскочна даска и успомена из дјетињства. Прије него него што ће се оформити Премијер лига била је РС и Федерација и ми смо увијек били први или други. Сјећам се, тек сам приступила сениорском тиму, играм у Брчком финале купа РС, тренер ме је увео јер се повредила једна играчица и ушла сам да одсервирам на 24:23. Не сјећам се ничега, али сам успјела пребацити лопту преко мреже и освојили смо друго мјесто. Затим смо са ОК Јахорина ушли у Премијер лигу без иједног пораза. Сјећам се утакмице против Брезе и страха који смо осјећале, јер је била борба за опстанак, али и да смо заиста имали карактер. Те утакмице ћу памтити до краја живота. Наравно, и касније је било значајних утакмица, играле смо финала купова, освајале смо купове, па међународни турнири са ОК Јахорином, у Макарској сам била проглашена за најбољег играча и одбојкашицу и све то има своју чар. Међутим, плеј аут који смо одиграле бих истакла као нешто што нас је надоградило и натјерало да сазремо као играчи“, прича нам Јелена.
НАЈБИТНИЈА ЈЕ ПОДРШКА ПОРОДИЦЕ
Мој супруг Мирко је такође спортиста и игра за ОК Љубиње Банком, а уједно је и тренер девојчица које се тренутно боре за улазак у Прву лигу. Имам његову огромну подршку, као и подршку моје породице са Сокоца и његове из Љубиња. Кад год ми је потребна помоћ, сви прискоче, што ми много значи. Без њихове подршке, не бих се вратила спорту ниједном, а камоли три пута. Заиста волим одбојку цијелом својим бићем и уживам да будем на терену, гдје могу да балансирам између тренера и играчица.
Јелена је два пута била најбољи играч на међународним турнирима, била је међу 10 најбољих спортиста и на Палама и на Сокоцу. Тежи да кроз лични примјер да новим нараштајима мотивацију и жељу да се укључе у неки спортски колектив јер, наглашава, спорт није рад само на физичком аспекту нашег бића него нешто много дубље што треба свако дијете да доживи.
„Жељела бих да се што више дјеце окреће спорту. Имам троје дјеце и не очекујем од њих да буду врхунски таленти, али бих вољела осјете шта значи бити дио екипе и колико је спорт важан за социјализацију дјетета. Уједно мислим да је оно што научимо у тиму од великог значаја и у каснијем животу јер, у који год колектив да дођете, знаћете да се понашате као тимски играч“, закључује Јелена.
.jpg)
