Професора физичког васпитања у пензији Чедомира Чеда Шотру требињски ђаци памте као изузетног заљубљеника у спорт и свој позив коме је био предан од 1966. до 2004. године. Непуне четири деценије провео је у учионици, тачније у фискултурној сали, односно на полигону код Сјеверног логора, гдје су гимназијалци редовно имали наставу физичког. Памте га готово сви и као некога ко се никада није одвајао од бицикла, реквизита на којем ћете га и данас срести куда год да кренете.

Вицешампиони ФРЈ 1983.jpg (161 KB)

Из албума професора Шотре: Почеци тренерске каријере

Изузетно виталан, иако увелико гази девету деценију живота, овај професор још увијек је и тренер у ОКК „Леотар“. Тренинге не пропушта и  на сваки одлази са полетом и вјечитим спортским духом. 

Рођен је и одрастао у селу Козице, смјештеном између Мостара и Стоца, одакле Шотре и воде поријекло. Прича нам да је бицикл имао одувијек. Возио га најприје по ливадама свог родног краја, а затим свуда куда га је пут наносио.

„Прво бицикло добио сам од оца још 1948. године и од малих ногу сам уз њега растао. Имати бицикл у то вријеме словило је за право чудо. Било је као сад добар аутомобил да се купи. Возио сам по лединама, макадаму, до школе у Столац. Растављали смо се само зими кад је било баш хладно. И својим кћеркама сам врло рано купио бицикла и научио их да возе“, отпочиње са нама своју причу.

Помислили бисмо да је за толике године промијенио много бицикала, међутим, има два којима је одан. „Пони“ од прије више од 30 година, као и деценију стар женски бицикл из Холандије. Прије неких 40, 50 година у Требињу је био један од ријетких, можда боље рећи усамљен примјер бициклисте. Присјећа се да је било ситуација и да су га људи због тога исмијавали. Није се обазирао већ је бескрајно уживао. Ученици се сјећају и како је бицикл уносио чак и до зборнице у требињској гимназији.

Чедо Шотра 2.JPG (179 KB)

„Били су неки скептични што свуда идем бициклом и знали су да ми га сакрију. Мени је то било симпатично и нисам се љутио, али сам одлучио, да бицикл не бих стално тражио, и да им не дам да збијају шале са мном, да га носим са собом“, и сад кроз смијех прича професор Шотра.

Данас га радује што су се ствари промијениле, па свукуда по Требињу сусреће бициклисте. Оно што недостаје, истиче, су бициклистичке стазе.

„На бициклу сам сваки дан, али незгодно је возити улицама па често „заузмем“ тротоар, сигурније је. На неке даље релације углавном идем до Џивара, Дражин Дола до мале бране кроз Горицу. То ми је рекреација и омиљено превозно средство и кад сам идем угодније ми је бициклом, него да пјешачим. Сродио сам се с њим и дође ми као једна врста одјеће“, каже нам и додаје да иако се као мали озбиљно повриједио падом са бицикла и пропустио екскурзију, за чим и данас жали, ни то није могло да га одвоји од осјећаја слободе када би изнова закотрљао педале.

Устрајан у ономе што воли, упркос томе што, како више пута напомиње, није имао лагодан живот, свим биткама достојно се супротстављао. Рођен пред Други свјетски рат, уз све животне тешкоће, као најосновнијим истиче да никада није био ни гладан ни бос. Имао је релативно лијепо дјетињство, а за све што је у животу постигао сам се изборио, безрезервно радећи на себи, часно носећи име и презиме.

Чедо из млађих дана.jpg (110 KB)

Чедо из млађих дана

„До школе сам пјешачио сваки дан четири километра па исто толико натраг до куће. Пута није било, пречицама се ишло. Учио под лампом и фењером. Завршио сам четири разреда основне школе и као награду добио лопту, што је у оно вријеме било заиста нешто велико! Играјући на једној ледини лопта одлети право у драчу и пробуши се. Прошло је од тада и превише времена а и сада се, ето, тога сјећам“, емотивно евоцира успомену, из њему знаних разлога и сада веома живу.

Међутим, господин Шотра не би био то што јесте да се и за све наредне животне утакмице опет није сам изборио. Пјешачио је и сљедећих година свкодневно 24 км до Стоца и ниже реалне гимназије па назад у Козице, прелазећи ту раздаљину понекад и бициклом.

Због услова тадашњег начина живљења, прича нам да су га околности навеле да изучи и занат за лимара 1958. године у чувеној фабрици „Соко“ у Мостару, гдје се са 18 година први пут и запослио, као авио лимар. Стекавши могућности, неколико година касније уписао је студије, прво Педагошку школу за физичко васпитање у Приштини, двије године, а потом још двије ванредно на Факултету физичке културе у Сарајеву – ДИФ државни институт, катедра у Никшићу, гдје је и дипломирао.

Као неко ко је волио спорт, још у Мостару се укључио у Друштво за тјелесно васпитање „Партизан“ гдје је тренирао атлетику, гимнастику, бокс, рвање. Та вјечита љубав опредијелила га је и за професорски рад и кошаркашки ангажман који и данас траје.

Од 1966. године, када је почео је да предаје у Средњошколском центру, радио је у свим школама, пред рат је прешао у Гимназију „Јован Дучић“ у којој је остао до пензије. Извео је небројене генерације ђака и на многе од њих данас је, истиче, поносан. Једнако колико и на бројне спортисте, које је тренерским залагањем из малог Требиња послао у свијет.

Пионирски прваци БиХ, Вишеград 1983..jpg (185 KB)

Пионирски прваци БиХ, Вишеград 1983.

„Требиње је имало добрих спортиста, а тренирао сам неке који данас имају завидну каријеру. Аца Алексића некадашњег играча „Звезде“ и јуниорског репрезентативца бивше Југославије, који је каријеру наставио у Њемачкој, затим и некадашњег репрезентативца Љубишу Вујовића, али највише успјеха по мени у кошарци је имао Перо Алексић. Одавде је отишао у „Дубровник“ па у „Нови Загреб“, играо послије у Новом Саду у „Напу“, онда у „Железнику“ гдје је био капитен и освојио Куп у Нишу. Завршио је касније ДИФ и у Швајцарској водио њихову кошаркашку репрезентацију. Такође и Милину Мишељић, кошаркашицу „Звезде“. Било је доста те дјеце, поносан сам на све њих, али и на себе што ми никада није било тешко да радим с њима“.

Оно што је занимљиво, овај дугогодишњи кошаркашки тренер, који се махом бавио атлетиком и неким другим спортовима, кошарци се тек озбиљније посветио на факултету и по доласку у Требиње, а изњедрио је велике таленте. И ту испливава све оно што једног педагога чини посебним – посвећеност, жеља, рад и огромна љубав према ономе чиме се бави.

Прваци БиХ 2003, кадети..jpg (125 KB)

Прваци БиХ 2003, кадети

„Волим тренинге и идем са задовољством међу дјецу четири пута седмично. Ништа ми није тешко. С друге стране цијели живот сам у спорту. Почео сам у Стоцу, али много активније у Мостару. У екипи која је освојила прво мјесто у партизанском вишебоју у Нишу био сам најбољи у трчању, 100 м сам истрчао за 11 секунди. Бацао куглу, волио скок у даљ и скок у вис. У Требињу сам се повезао са Радом Алексићем 1977. године и тада сам се потпуно преоријентисао на кошарку“.

Са кошарком је имао и доста успјеха. 1983. године био је првак БиХ са пионирима, а 2002. првак РС. Тренерску каријеру наставио је у женском ОКК „Леотар“ и био пионирски првак у женској конкуренцији БиХ.

Пионирке 2011-2012, првакиње БиХ.jpg (206 KB)

Пионирке 2011-2012, првакиње БиХ

„Читав живот сам спортски активан и сад имам једну групу кошаркаша у Омладинском кошаркашком клубу „Леотар“. Тренинге не прескачем и волим да проводим вријеме са младима. Доста се нашалимо, а смијех и шала утичу и на здравље. Та дјеца подмлађују, а онда и бицикл доста возим. Волим друштво, посебно оне који знају да се шале на свој рачун, јер и ја сам један од тих. Као дијете са села кућа нам је вјечито била пуна, много смо се дружили у мојој породици и то сам задржао“.

Спортиста и духом и тијелом, а како то у животу бива оженио се умјетничком душом, Георгином (Гаћиновић) Шотром, наставником музичког васпитања, професором клавира и хармонике, са којом је, каже нам, у срећном браку 52 године. Обје кћерке, иако у неким другим професијама, од родитеља су покупиле и љубав према музици и спорту. Уз пливање и скијање, вјешто су уклапале клавир и нижу музичку школу. Поносан је на породицу и четворо унучади и да може вратити вријеме, са осмијехом нам рече све би исто прихватио.

Са супругом Георгином.jpg (107 KB)

Са супругом Георгином

Посматрајући га и слушајући са колико оптимизма се односи према животу јасно нам је како је и сада, непуних 20 година откад је у пензији, једнако физички активан и виталан. На то нам професор Шотра, у свом духовитом маниру рече да су за дуг и квалитетан живот заслужни ведар поглед на свијет и умјереност у свему, а ако нам још у прилог иду и гени онда за нас нема зиме!

Професоре, смијете ли обарање руке?

Šotrine slike_0010.jpg (159 KB)

 Чедо са једном од својих генерација средњошколаца

„Кад сам почео у Требињу да радим дошао сам у трећи разред Индустријске школе. Сачекали ме све одрасли момци, двометраши, спортисти. Један од њих, Шкеро, дизао тегове, а није долазио редовно на наставу и дам му јединицу. Улазим један дан у разред а они сви углас: – Смијете ли професоре са Шкером обарање руке? – Размишљам и ако прихватим и ако одбијем не ваља, он јачи и тежи од мене, имао метар преко леђа. Кажем: – Можемо, али само једном. – Већ сам преконтао да га могу преварити. Није ни ставио руку на сто, оборим га, искористим моменат док није био спреман, а ђаци урнебес направили. Од тада је стално долазио на часове. Био је то изузетан разред, момци са којима сам био и професор и друг!“

Ђаци и кошаркаши велико животно богатство

„Кошарка се прије у Требињу играла највише на Брекани, ту су кошеви били, онда на Ложиони и у Џивару. Е сад, морао си имати добру екипу да би играо баскет. Данас има доста терена, али нажалост слабо видим дјецу да играју. Некад је било другачије. Али, сад у Требињу има око 40 спортова па дјеца много тога тренирају. Све генерације дјеце и кроз школу и кроз кошарку и данас доживљавам великим животним богатством. Кад их видим да успију сунце ме огрије, све су то дивна дјеца била и дивни људи данас. Могли смо се шалити, али кад се радило волио сам ред и дисциплину. Дјеце је увијек било фине, добрих ђака а и оних лошијих. Ако сам неке и „провлачио кроз иглене уши“ извињавам им се. Мада такви ми се и сад увијек јаве и радо се о свему испричамо“.