Након битке на Граховцу, у знак захвалности за јунаштво у борбама против турака, црногорски књаз Данило је, Гаврила Попова Кујачића, који је тада имао тек 31 годину, произвео за капетана од Корјенића. Обећао му је књаз тада  војводство до Гацка, даровао му сребром оковани ханџар, двије леденице и велико имање у Аранђелову, земљу Жугљаје и Бабину Гору, затим млине у Жугљајима и у Красној...

Прошло је од тада нешто више од 160 година, а имање Кујачића изнад цркве у Аранђелову је и дан данас недјељиво. Баш онако како је то у аманет оставио чувени јунак Гаврило. Његови потомци, Слободан, Срђан и Стојан, тројица браће, који, иако су одрасли у граду, у Мокрим доловима, иако су прошле године и године, иако је дошло неко ново вријеме, настављају одржавати имање свог чукунђеда.

За сада у томе предњачи најстарији Слободан, који са супругом Николином и дјецом Рајком, Теодором и Ђорђем, скоро свакодневно, одлази на имање, које се налази између двије планине – Бијела гора и Велица и старог града Клобука, окружено ријекама Сушицом и Заслапницом и два потока Кунска и Миротињ.

Кујачићи, даноноћним радом, покушавају удахнути живот огњишту својих предака. Признају није лако, јер на имању нико не живи од 1979. године па је доста тога зарасло, а и данашња кућа је заправо кула из 19. вијека.

„Кула је некад имала четири спрата. Више пута је рушена и обнављана па су данас остала само два. У кули је био  бунар и на сва четири ћошка - отвори за пчеле. Пчеле су служиле за одбрану, али и за храну. Ако би неко напао на кућу, Гаврило био 'џарнуо' изнутра и пчеле би напале непријатеља. Крајем 19. вијека, моји преци су, земљаним каналом, дугим два километра, довели воду из потока Кунска право пред кућу. У то вријеме, то учинити, био је подвиг. Просто, за неповјеровати! Нудољани су тим каналом, много деценија касније, положили цријево па сад и они имају воду“, прича нам, не без поноса у гласу, Слободан, који са неком посебном емоцијом и искром у оку, помиње и покојног ђеда Рајка. Колико га је волио и колики је печат оставио у његовом животу, говори податак и да је прворођеном сину дао име Рајко. Баш по ђеду. Кад евоцира успомене, осмијех му се разлије лицем па у недоглед тече прича о човјеку, чији је Опел Олимпија из 1950. године још увијек паркиран пред породичном кућом. Слободан поносно набраја шта је све научио од ђеда Рајка и оца Драгана, нажалост, обојице покојних.

„Памтим, био сам баш мали. Ђед Рајко би ме узео за руку и на аутобус за Аранђелово. Тада је саобраћала 'хармоника'. Та линија је возила фабричке раднике и ђаке. Он ми је причао о свом родном крају и уз њега сам учио сеоске послове. Уз ђеда и оца сам научио правити и сирће од дивљих јабука, јер Бабина гора обилује самониклим стаблима дивљаке. Правили смо за своје потребе два три бидончића – демижана (стаклена боца од пет литара оплетена врбовим прућем, прим. аут.). Подразумијевало се да имамо сирћета у кући, али нисмо никад правили на велико. Међутим, једном док сам нешто куповао на пијаци, отприлике прије пет година, видјех на тезги и јабуково сирће. Питам: „Пошто је?“, а жена каже: „Шест марака“. У исти мах сам остао затечен и запитао се што ми пуштамо онолике јабуке да пропадају.

Рецепт за сирће од дивљих јабука се преноси са генерације на генерацију

И тако је почело. Слободан је започео уређење имања, поткресивање старих и нових стабала, усмјеравање младица... По његовим ријечима, данас беру дивље јабуке са око стотину стабала и ево, већ, четири године производе и продају домаће јабуково сирће.

  „Наши стари су ту дивљу јабуку или дивљаку, како је ми зовемо, користили за калемљење. Ми не калемимо воћке него правимо сирће по породичном рецепту. Продајемо, на велико, пет марака по литру. Сматрам да наш народ није у потпуности свјестан љековитости јабуковог сирћета. Много вишебисмо га требали користити. Домаће јабуково сирће је неупоредиво са индустријски добијеним. И укус и мирис су интензивнији. Свима препоручујем да дневно пије по два деца топле воде помијешане са ракијском чашицом сирћета и кашиком меда. То је еликсир. Тако брзо освјежава тијело. Еликсир из Бабине горе“, истиче Слободан важност здраве исхране и додаје да јабуково сирће највише продају на кућној адреси и у „Херцеговачкој кући“. Посебно је задовољан сарадњом са Аграрним фондом на чији је позив своје производе изложио и на недавно одржаном „Херцег фесту“ у Дучићевој улици.

Слободана и његову супругу Николину посебно радује што и њихова дјеца једва чекају кад ће у Аранђелово. Још кад дођу Слађан и Никола, синови најмлађег брата Стојана и његове супруге Марине, угођај је потпун.

 Кујачићи су посадили и велики број стабала ораха, чокота винове лозе, дуња, трешања, шљива, кајсија, шипака па чак и маслина. Зато, осим сирћета од дивљих јабука, на „Херцег фесту“ смо на њиховом столу видјели и суве шљиве, сок од дрењина, ликер од ораха..., али и проспекте „За идеалан одмор у природи“. Нуде: од преноћишта у кући на Бабиној гори до домаћих органских производа и купања на ријеци Заслапници, чију плажу уређују ових дана.

Планова је, очигледно, много, али Слободан не жели да их открије, као што нам није, колико се год трудили да га испитамо, открио рецепт по коме праве јабуково сирће. И нека није. Нека то остане тајна коју ће брижљиво чувати сљедеће генерације Кујачића из Аранђелова и сачувати аманет Гаврила Попова Кујачића да се имање не дијели него одржава и проширује.

Лијек за холестерол и триглицериде

Од Слободана сазнајемо народни лијек за масноће.

„Три суве смокве се избуше чачкалицом увече и потопе у јабуково сирће. Отприлике дец сирћета или колико треба да прекрије смокве. Ујутро се поједу и након 15 дана нестаје масноћа“.

Пчела је дошла сама!

Рој је дошао сам

„Покојни стриц је имао једну кошницу и један нуклеус. Кад се разболио и умро, за њим је и пчела умрла или отишла. Пожелио сам и то да обновим. Њушкао сам по часописима, по интернету, ... како се пчелари. Купио сам сатне основе. Припремио коцку и рамове и оставио их испред куће, јер сам планирао тих дана да купим један рој. Дођем послије десетак дана у Аранђелово, кад ми пчела сама дошла у кошницу. И од тада, било је то 2007. године имамо пчелињак. Од кад сам добио стални посао, од плате улажем мало по мало и за сад имамо 15-ак друштава. Пчелињак ми је испред куће и ако ништа не радим у њима, сједнем и само их гледам. Ако, Бог  да, догодине ће их бити дупло више.