Da se nisam bavio odbojkom, promašio bih život!

Rajko-Kijac Ako je po nešto neispričano ili pak, bezbroj puta opričan život i delo Rajka Petrova Kijca, od sada su to istorija i legende o dugom i sadržajnom putu kojim je hodio. Onima koji žele da stvaraju, da budu uspešni, da osete avanturu, da se suoče sa iskušenjima, da se bore, pobeđuju i iz svega izađu zadovolјni i srećni, kao inspiracija mogu poslužiti Rajkovi životni i radni rezultati. Na svim polјima. U sportu, odbojci ponad svega. U njegovom odnosu prema Hecegovačkom kamenitom rodnom Ljubomiru podno Trebinja u kome je proveo prvu životnu dekadu i započeo školske osnove, doživeo strast takmičenja i duh sporta u tradicionalnim igrama kao što su rvanje, bacanje kamena s ramena, skakanje u dalј, a od kojih se posebno sećao, kako reče složenijih, koje su se zvale Klis i Krmak, izviralo je poštovanje prema surovim, ali zato duboko poučnim uslovima života koji su uticali na usađivanje najkvalitetnijih lјudskih osobina. Biti vaspitan, radan, disciplinovan,uporan, istrajan, pošten, nepokoleblјiv u cilјevima, znati se ponašati, druželјubiv, solidaran… To su najupečatlјivije i česte karakteristike lјudi formiranih u teškim uslovima života. Bilo da je reč o kršu, prašini, pučini, pustinji...
Ljubav i poštovanje prema dalekim precima, među njima Krstu Nikoliću po čijem nadimku je nastalo prezime Kijac, đedu Mitru i babi Anici, ocu Petru i materi Stani, stricu Radovanu, svojim rođacima bliskim i dalekim su ostavlјali snažan utisak o čoveku koji do Božanstva čuva porodične vrednosti i tradicionalne zakonitosti. Tome je ostao posvećen do kraja života, često okuplјajući pleme Kijaca na koje je bio beskrajno ponosan i neumoran u traganju za novim detalјima iz mnogobrojnog sastava svojih rođaka i prezimenjaka. Sa usađenim liderskim i patrijarhalnim karakteristikama, smatrao je ličnom odgovornošću da veliku porodicu čuva pod svojim okrilјem, da njegova bude poslednja, da odlučuje u svim značajnijim, posebno delikatnim prilikama, da brine i stara se i o onima o kojima su trebali bliži srodnici da brinu.
Kao što se sa ponosom vraćao Hercegovini, glavnom prebivalištu kući u Rosulјama za vreme detinjstva, sa čežnjivom ponetošću se vraćao vremenima nakon kolonizacije i suočavanju sa prašnjavim, blatnjavim, žutim i zelenim Klekom, sve u zavisnosti od godišnjeg doba, koja su ga karakterisala. Prisećao se sa setom vremena na početku sportske karijere kao fudbalera – prvog golmana Teleoptika u Zemunu i kasnije u Proleteru. Erupcija strasti je izbijala kada je pričao o počecima odbojke u Kleku i svom diplomskom radu sa kojim se legitimisao u Socijalističkoj Jugoslaviji kao jedan od vodećih odbojkaških poslenika. Ne samo da je bio alfa i omega GIK Banata na putu do prve savezne lige u tadašnjoj državi, već ga je njemu svojstvenom drskošću 1972. godine doveo na pijedestal prvenstva. Klek sa dve hilјade stanovnika je postao centar Jugoslovenske odbojke! Uz šampione u muškoj konkurenciji, osam godina ranije, dao je i pobednika Kupa u ženskoj konkurenciji!

kijac Kada je postigao rezultat kakav ni jedno selo nije ostvarilo i to još na znatno širem prostoru ondašnje Jugoslavije u poređenju sa današnjom državnom teritorijom, potražio je nove izazove i težio je novom dokazivanju i potvrđivanju. Put ga je vodio do Novog Sada i odbojkaškog kluba Vojvodina.
Uz svoju životnu saputnicu Jelu, sinove Petra i Duleta, roditelјe i svoju braću, najviše je voleo odbojku. U nedavno prikazanom serijalu Fenomen odbojke, ponesen emocijama rekao je: „Pa odbojka je moja lјubav, lјubav mojih prijatelјa, a kad je lјubav u pitanju tu nema granica. Jer, čini mi se da se nisam bavio odbojkom, promašio bih život!“
Pod njegovim autonomnim vođstvom, Klub Vojvodina se konsoliduje, organizaciono i kadrovski jača, profesionalizuje… Ma koliko jake reči bile, ali jeste istorijska činjenica da je Rajko Kijac bio pravi reformator učmale i porodično struktuirane odbojke u Jugoslaviji. Smatrao je nuždom finansijko osamostalјivanje Odbojkaškog kluba Vojvodina i to je sprovodio u delo – nekad uspešno, nekad manje uspešno. Međutim, samofinansiranje Kluba je bio cilј kome je težio uprkos značajnoj podršci sportu u sistemu socijalističkog samoupravlјanja. Osnivanje preduzeća i njihova delatnost u trgovini, proizvodnji, uslugama, posebno marketingu, bila su naslonjena i u funkciji Kluba.
Okupljanje lјudi različitog profila i uvlačenje privrednika i drugih zanimanja u klupsku infrastrukturu, bogatilo je kadrovsku bazu i stvaralo pretpostavke za ambicioznije poduhvate. Na taj način je stvarao sve povolјnije uslove za rad, koji su posebno dosegli do visokog nivoa sa izgradnjom SPENS – a u kome je bio stacioniran deo klupske infrastrukture. Izgradnjom terena za odbojku na pesku na Štrandu, koju je organizovao Rajko Kijac, novosadskim odbojkašima i klupskim selekcijama je znatno produžena sezona rada...
Kao što je znamenitog Lazara Grozdanovića doveo u Klek i sa njime došao do šamšpionske titule, imao ga je kao savetnika i u Vojvodini, ali je revolucionaran potez načinio kada je uspeo da dovede Polјskog stručnjaka Doroša Lešeka koji je u svom arsenalu imao zlatnu olimpijsku medalјu sa svojim nacionalnim timom. To što je doveo Lešeka se smatra istorijskim rezultatom u stručnoj politici Kluba. Sa njime je Vojvodina došla i do dvostrukog naslova – šampiona države i pobednika Kupa u prvoj godini rada, uz potvrdu naslova šampiona u drugoj godini njegovog rada. Bio je preteča i da se radi o dovođenju stranaca u našu ligu kada je angažovao Litvance, Kredaravičusa i Petrauskasa…
Kakav je bio vizionar, neka posluže činjenice da je doveo u Vojvodinu Zorana Gajića, najuspešnijeg selektora nacionalnog tima i Milorada Kijca najuspešnijeg klupskog trenera u muškoj odbojci u istoriji ove igre na ovim prostorima...
Kao što je vizionarski dovodio kadrove u stručnom i poslovodnom pogonu, tako ostaje zabeleženo da je u Vojvodinu dovodio mlade igrače koji su u Klubu izgradili svoje ime međunarodnog i planetarnog rejtinga. Dugačka je lista, ali su nezaobilazni: Žarko Petrović, Ekrem Lagumdžija, Slobodan Kovač, Vladimir i Nikola Grbić, Đula Mešter, Đorđe Đurić, Strahinja Kozić, Dragan Svetozarević…
Kada se uverio da je ostavio Klub pouzdanim sledbenicima, otišao je dalјe. Početkom devedesetih se latio posla direktora Marketinga u Odbojkaškom savezu Jugoslavije. Svojom energijom i razumevanjem marketinškog rada, idejama i vizijom, udahnuo je novu filozofiju na kojoj i danas počiva nacionalni Odbojkaški savez... RAJKO KIJAC je bio sportski zavisnik. U godinama državnog sveopšteg potonuća u kome je pozitivan ekstrem bila odbojka, nije se mirio nestajanjem Sportskog društva Vojvodina. Jednoglasno je izabran za predsednika i pod njegovim vođstvom, Sportsko društvo Vojvodina je davalo nove znake života, nove impulse, vraćalo je stari sjaj - teško, ali postepeno… Onda se umorio od večitih sumnjivaca i “balkanskih špijuna”. Nјegovim povlačenjem, Sportsko društvo Vojvodina je ponovo utihnulo. Čitava decenija je prošla, a prošlogodišnji pokušaj buđenja i povratka društva Vojvodinašima, pogazio je novokomponovani čelnik koji Vojvodinu nikada i nikako nije doživlјavao. Niti joj pripadao!
B pedantan, sistematičan,analitičan, zajedno sa književnikom Vladimirom Kirdom Bolhorvesom latio se pisanja knjige, simboličnog naziva OD BLATA DO ZLATA, koja je u prevodu značila: od Kleka do Sidneja. To je odbojkaška epopeja o vremenima trijumfa i pobeda od prve šampionske tiule sa Gik Banatom, do Olimpijskog zlata u Sidneju koje su izborili dvanaest veličanstvenih, među kojima je bilo deset Vojvodininih velikana i Zoran Gajić sa njima. U njoj je sublimirao svoju bogatu odbojkašku karijeru i ovekovečio mnoge svoje bliske i drage, kolege i saradnike...
U jednom gostovanju u kome sam mu bio domaćin u mojoj emisiji Sport iz drugog ugla, rekao je da su ga sva priznanja među kojima je bila zlatna plaketa OSS, plaketa OSV, Spartakova nagrada i brojna druga koja je dobijao za svoj rad, činila ponosnim i sretnim. Izdvojio je Statuu velikana kojom ga je njegov Odbojkaški klub Vojvodina svrstao na počasno mesto među velikanima u bogatoj i burnoj istoriji OK Vojvodina.
Pre sedam godina, kada je Odbojkaškom savezu Vojvodine pretilo zavođenje prinudne uprave od strane Odbojkaškog saveza Srbije, odbojkaši su se ponovo okrenuli Rajku Kijcu. U tom trenutku, bio je najbolјe rešenje i kompromis između dve institucije i suprotstavlјenih grupacija u pokrajinskom savezu. Ostao je privržen Odbojkaškom savezu Vojvodine u kome se stavlјao na raspolaganje za sve vrste obaveza koje su od interesa za odbojku. Bilo je to tako sve do pre dva tri meseca kada je zakovan u bolesničku postelјu iz nje poručivao da je dobro, samo da prođe ova terapija, pa druga...
O Rajku Kijcu su ispredane i tek će se ispredati mnoge priče i anegdote. Sećanje na grandioznu ličnost i karijeru ostaje inspiracija i izazov onima koji su tu i koji dolaze u odbojkašku zamku. Recenzent knjige “Od blata do zlata”, njegov i Vojvodinin hroničar, poznati novinar Branislav Punoševac kaže:
„Mnogo je izuzetnih lјudi ostavilo svoj pečat i u odbojkaškom sportu, mnogo je ličnosti koje su svojim činjenjem ušli u istoriju ovog sporta. Ne postoji vaga koja bi odredila redosled najzaslužnijih i najvećih – ipak je jedan Rajko Kijac. Ni najveći,ni najznačajniji, ni najdarežlјiviji, ni najharizmatičniji, ni najtrofejniji, a opet sve to i nešto što ga čini jedinstvenim likom i pojavom u istoriji odbojke“...
Miroslav VISLAVSKI/ Glas Trebinja