Александар Саша Волић, водитељ разговора
Аутор текста Игор Сврдлин је ситуацију, да ли ће стићи на Фестивал „Федра“ у Бугојну, искористио као драмску ситуацију. Оно што је мени оставило снажан утисак је представа у представи или театра у театру. Имамо и комедију ситуације, скеч драматургију, пародију, ликове са Фестивала фестивала који се спомињу и доста аутоироније. Одлична је одлука да представа има и документарни дио, ликове који играју себе, помогла је да свјеже раде жанрове комедије. Тешко је радити ову врсту театра, има кабареа у себи, али се игра са ироничним отклоном. Импонује духовитост глумаца и начин како пласирају вербалну комику. Публика је подржала ово остварење, глумци из Требиња су играли на крилима гледалаца. Позориште из Требиња је своје, аутентично, што је била снага да покажу своје. То што су своји је највећа врлина, то медитеранско и оно што иде из душе и бића глумаца је театар који ће живјети и развијати се. Мислимо да смо и на овом Фестивалу фестивалала много научили од глумаца, редитеља и свих учесника. Сматрам да је важно да се улаже и у дјечије позориште јер се на тај начин улаже у будућност позоришта. Хвала вам за диван Фестивал фестивала!
Лука Кецман, театролог
Лијепо је када човјек искрено исприча шта му се и како дешавало, али понекад, за добробит представе, то није срећно рјешење. Ми гледамо позоришни чин и треба да се прича шта се урадило, без обзира на проблеме. Направљено је нешто што може да се тумачи на трагу Луиђи Пирандела- „Шест лица тражи писца“, вечерас импровизујемо и да сте га слиједили до краја, направили чврст драматуршки оквир и да се режисер мало више дистанцирао од сцене - онда би се могло говорити о храбром покушају да се озбиљно направи позориште у позоришту. Рез између онога што су ликови у припреми и онога што играју морао је бити много оштрији, а не само свјетлосни, да се рез види и без свјетла у просторији. Довољно је то што је ансамбл из Требиња одабрао више текстова, да покажу да су глумци дорасли да играју те текстове, а помањкање у ансамблу их је принудило да раде нешто што нису навикли. Њихова основна намјера да без позоришта не може да се дише је значајна, показали су да играју срцем, иако у позоришту када има више разума имате и бољу представу. У неким сценама су били потпуно аутентични, играли искрено и то је било бескрајно симпатично, али увијек сам за то да представа мора имати неки универзални карактер. Предлажем да представа живи али да се ансамбл из Требиња договори с неким да је мало очисти од вишкова. Питање је и краја овог комада, јер ако се симулира крај, онда публика мора да зна да се он симулира. Мислим да је ансамбл у појединим моментима био прилично стидљив... Честитке на напору да се деси позориште, али, поред свега тога, мора се направити једна чвршћа форма.
Драган Копривица, редитељ
Уз све ово познавање глуме код аматера из Требиња, мислим да би ову представу неко морао да прережира и да се скрати једно пола сата. Требиње има много јак ансамбл и са њим се може много учинити, персоналност показује сваки глумац. То је велики плус што су такви људи у овом ансамблу. Фантастична еуфорија публике је кад играју на комедију и по њој комедија није смјела ни да се прекида, а аматери из Требиња су на доста мјеста показали да су мајстори и за гег и враћање лоптице. Што се тиче самог текста, има у њему много луцидности и сјајних ствари, иако бих га ја мало скратио. Аутор текста Игор Сврдлин „има жицу“. Поставља се и техничко питање, с обзиром да се игра проба на сцени, проблематична је употреба свјетала односно како се на проби користе свјетла као да је представа. Можда би мајстор свјетла требао да буде и кроз представу, као глумац, да га глумци са сцене зову да пали и гаси свјетло, да имају с њим интеракцију. Иако би представу требало скратити, има бриљантних мјеста у овом остварењу и то нико не може оспорити.
Горан Булајић, редитељ
Виђена је аутентична, паметно написана и режирана представа. Ту глумцима из Требиња не треба помоћ, јер ако би се у то неко умијешао, прича би се погубила. Ово је потпуно аутентично, медитеранско позориште, то је атмосфера која вијековима долази са тргова приморских и оних градова који су близу мору, та атмосфера „ћакула“ и радости игре. Радост игре носе од првог момента овог остварења. Аматери из Требиња су аутоиронични и то демонстрирају на врло софистициран, нимало наиван начин. Глумци из Требиња су искусни и препознати су као глумци, а сад и као аутори, јер овај комад није нимало једноставан и није позориште по сваку цијену. Носи он много момената из живота, али упакованих, а то се најбоље види из фрагмената класичне драматургије гдје су одржали самоиронију. Ушли су у каскадно преигравање и на те теме. Ипак, мислим да је питање тајминга упитно. Када се атмосфера доведе до усијању, а довели су је у полуфиналу, морали су да се одрекну нечега да би то рекли тачно до краја, јер је позориште умјетност одрицања.
Слободан Вујовић, координатор Фестивала фестивала
Пред публиком су били врло талентовани и доказани глумци. Ово је једна аутохтона група и породица која живи у позоришту, од позоришта и за позориште, и захваљујући томе, направљено је лијепо и шармантно остварење. Искуснији и школовани редитељ би то покварио. Ову представу аматери из Требиња треба да играју цијелу годину, а за годину дана ће бити надграђена са много елемената. Нека играју као што су вечарас имали једну лијепу позоришну игру. Хвала глумцима из Требиња за дивно вече!
Милован Здравковић, театролог
Ова представа је дошла као шлаг на торту и завршава један успјешан, креативан и потентан Фестивал фестивала. Уклопили су се и у истраживачки театар, јер имају и тај елемент у овом остварењу. Није једноставно на сцени извести нешто што је илузија, а да публика то схвати и да нема везе са радњом која се наставља. Завршнице су фактори изненађења и нису ми сметали у овој представи. Позориште из Требиња отвара нову епоху, има капацитете, сви актери су оправдали своје улоге и само напријед. Веза са Медитераном и том разиграношћу је у вечерашњем остварењу добила праву димензију.