Рестаурација као хоби: СРЦЕ ПРИПАДА ХЕРЦЕГОВИНИ

Да херцеговачки камен непрестано привлачи људе са свих страна свијета потврђује и Бранислав Медар који је скоро читав живот провео у Смедереву, али село свог дјетињства никад није заборавио. Још као дијете је долазио у Седларе код бабе и дједа и тај период живота посебно му је урезан у сјећања. Иако сада шездесетседмогодишњи машински инжињер у пензији, Бранислав и даље неколико пута годишње посјећује Требиње и родно мјесто својих предака према ком га срце вуче.

„У Херцеговини се осјећам као да сам тамо рођен. Од своје шесте године сам сваки љетњи распуст проводио код бабе и дједа. Одувијек сам волио да дођем у Седларе, да посјетим Мркоњиће, али и сва поповска села. Иако је Требиње сад урбанизовано и прелијепо, ипак много више уживам боравећи на селу. Тамо дишем пуним плућима, а сјећања на срећно дјетињство само навиру. С обзиром да немам кућу у Седларима и не могу да кажем да планирам да једном дођем и живим ту, волим да посјетим ове крајеве макар и на један дан. То вријеме ми је сасвим довољно да испуним срце радошћу, а тијело енергијом“, прича нам Бранислав Медар.

Бранислав се са посебном радошћу присјећа дана које је са бабом и дједом проводио на селу, мириса који се ширио кухињом, али и дјечијих догодовштина које је могло да приушти само неограничено кретање по херцеговачком кршу.

„Баба и дјед су држали краве. Код њих се рано устајало, али то ми никад није представљало проблем, као ни сеоски послови. Сваки сам са радошћу обављао. Пораним и као чобанин кренем ка Драчеву. Зими је Требишњица надолазила, а љети понирала те су остајале само баре у којима смо се купали. Ту сам научио и да пливам“, присјећа се Бранислав успомена из дјетињства које га и данас враћају у Требиње и Седларе.

Иако у пензији, овај машински инжињер не допушта да монотонија завлада његовом свакодневицом па је рестаурацијом старог стилског намјештаја одлучио да испуни своје дане. И није погријешио. Без обзира што то ради само за своју душу, нов изглед који даје старим предметима одушевљава. Бранислав углавном сређује намјештај од пуног храстовог дрвета јер, наводи, кад се пуно дрво оштети није тешко да се рестаурира и на тај начин му се врати пређашњи сјај.

„Поред камена изузетно волим стилски намјештај у етно стилу. Имам ствари које су старе преко сто година. Рестаурацијом се бавим само за своју душу, сигурно око седам или осам година. Све је почело када ми је пријатељ из  Њемачке донио стилски намјештај који се састојао од фотеље, двосједа и тросједа. Био је прави ужитак уложити своје вријеме, рад и труд у обнову овог намјештаја. Кад видите крајњи резултат схватите да се исплатило“.

За рестаурацију, каже Бранислав, не постоји нека посебна техника. Потребно је само пуно стрпљења и љубави.

„Најприје се све прешмиргла. Уколико је дрво оштећено, убаци се парче дрвета, залијепи се и поново се шмиргла. Затим слиједи премазивање сандолином и лаком и сушење. Штета је пуно дрво обрађивати уљаним бојама јер је дрво живо, има своју текстуру коју уљане боје затварају“, наводи Бранислав.

Ипак, уколико се рестаурира неки тапацирани намјештај, процес је нешто компликованији, али оном ко воли да се бави тиме то је заправо још већи ужитак и изазов. Како Бранислав наводи, поред шмирглања и фарбања неопходно је прво уклонити постојећу тканину и пуњење, затим искројити материјал и све је спремно за тапацирање.

Иако је за бављење рестаурацијом намјештаја неопходно доста простора, Бранислав каже да не планира да почне професионално да се бави тиме. Ипак су, прича, данас актуелни намјештаји од иверице, а ствари од пуног дрвета младима нису интересантне.

„За мене су камен и дрво једини прави материјали. Они ми буде успомене на дјетињство, а то нема цијену. Једноставно волим камен, чак сам из Седлара донео један у Смедерево јер на тај начин осјетим специфичан мирис Херцеговине. Што сам старији све више ме осјећања вуку тамо. Но, без обзира на сву моју сентименталност и носталгију, из Смедерева не могу да одем у Седларе. То је могуће на неколико мјесеци, али не и да се тамо преселим“.

Посматрајући обнављање цркве у Седларима, Бранислав је желио да и он на неки начин допринесе. С обзиром да воли предмете од пуног дрвета, пожелио је да неке поклони цркви. Међутим, вриједни предмети које је намијенио цркви у Седларима своје мјесто су нашли у Мркоњићима.

„Рођак ми је, након што сам изразио жељу да донирам одређен намјештај цркви, указао на то да она још није довољно сређена и да има влаге и предложио да их поклоним у Мркоњиће, што сам и урадио. С обзиром да јако волим предмете од пуног дрвета, лако их налазим по огласима у Њемачкој, Аустрији, Србији... Имам караван и кад кренем повезем колико могу ствари. Досад сам поклонио сат са клатном, витрину од храстовине, старе рестауриране столице. Кад сам први пут кренуо ка Мркоњићима са циљем да поклоним одређене ствари, плашио сам се да ће ме одбити и питао се шта ћу са тим, не могу их враћати у Смедерево. Међутим, са одушевљењем су све прихватили и на тај начин ми дали мотивацију да наставим да доносим ствари које сматрам прикладним за њих“, са великим задовољством нам прича Бранислав. 

Оно што осјећа кад закорачи у Мркоњиће тешко је ријечима описати. Осјећај задовољства који, како каже, није лако дочарати, једноставно се мора осјетити та доза среће и мотивације да човјек буде још бољи.

Поред рестаурације, Бранислав се бави и бициклизмом, али и поправком бицикала. На тај начин поред ужитка и забаве у пензионерским данима, допринесе кућном буџету. Често са пријатељима вози бицикл до Пожаревца јер им, године, нажалост, не дозвољавају дуже бициклистичке екскурзије.