Романа Рогановић, ученик четвртог разреда Гимназије „Јован Дучић“ освојила је прво мјесто за литерарни рад на конкурсу за најбоље литерарне и ликовне радове ученика основних и средњих школа РС на тему „Сјећање на невино страдале жртве у Концентрационом логору Јасеновац - Доња Градина“.
Романа је написала пјесму „Зашто ме, чико, не гледаш у очи“.
“Ова тема је веома важна, јер не смијемо да изгубимо културу сјећања. Тема пјесме је дијете, дијете које не зна за све страхоте које се могу наћи пред њим, а које зна за само добро у човјеку и не може да вјерује због чега се то све дешава. Главни мотив пјесме - на почетку стоји цитат из Јеванђења' јер каква је корист човјеку ако задобије цијели свијет, а души својој науди?'“, навела је за Радио Требиње Рогановић, која је на овом конкурсу и 2020. године освојила треће мјесто.
Она додаје да је ово једини литерарни конкурс на којем је учествовала ове године, остало су била такмичења која је организовао Педагошки завод Републике Српске.
„Ускоро завршавам средњу школу и сва такмичења и конкурси на којима сам учествовала и освајала награде остаће ми у лијепом сјећању. Посебну захвалност дугујем свом професору Веселинки Kулаш која је била мој ментор како на овом, тако и на осталим конкурсима на којима сам учествовала”, истакла је Рогановић.
На истом конкурсу требињске гимназијалке Доротеја Радановић, ученик првог и Јелена Ђерковић, ученик трећег разреда, похваљене су за литерарни односно ликовни рад, а њихови ментори биле су професори Татјана Лубурић и Ирена Јакшић.
На конкурс који 15. годину заредом расписује Јавна установа Спомен-подручје Доња Градина, заједно са Педагошким заводом Републике Српске, пристигло је 55 литерарних радова из 23 средње школе и 537 ликовних радова из 33 средње школе.
За најбоље ученичке радове предвиђене су новчане награде.
Изложба ученичких радова биће отворена 1. маја у оквиру обиљежавања Дана сјећања на жртве усташког злочина геноцида у логору Јасеновац и његовом највећем стратишту Доњој Градини.
Прочитајте награђени рад Романе Рогановић:
„Зашто ме, чико, не гледаш у очи“
„Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет,
а души својој науди?“
Кажи ми, чико, гдје је моја мама.
Зашто ми не кажеш?
Можда ме не чујеш јер ни сама себе не чујем.
Је ли отишла јер сам испустила њену руку,
Бијелу као млијеко, мирисну као хљеб?
Заспала сам у том возу,
Чврсто стискајући њену руку
И плетеницу.
Кад сам се пробудила,
Није је било,
Само њена укосница
У мојој стиснутој шаци.
А рекла је да ћемо увијек бити заједно,
Само да је чврсто, чврсто држим,
Да не плачем,
Да не тражим млијека, ни хљеба, ни воде...
Да ће ми дати касније.
Кажи јој, чико, молим те,
Да чврсто, чврсто стискам њену укосницу,
Да ми мирише на њену плетеницу,
Да не плачем, да сам добра...
Да поједем све што нађем
Кад ставиш пред нас на под.
Иако не мирише као њен хљеб,
Иако некад не стигнем
Јер су друга дјеца бржа,
Али то јој немој рећи.
Обавезно реци
Да сам видјела лептира
Кроз онај прозорчић,
Лијепог као игра,
Да сам видјела јутро,
Бијело и мирисно као њене руке,
И зраку сунца, као кад ме она гледа.
Је ли тамо иза прозорчића моја мама?
Нека само дође, нећу викати да сам гладна,
Више и нисам никако гладна,
Али то јој немој рећи.
Нити да више не могу да устанем
Да потрчим да узмем храну,
Нити да не могу да помјерам ни руке ни ноге,
Само могу усне...
Нити да се бојим те боје на теби.
Само нека мама дође,
Од њене руке,
Бијеле као млијеко, мирисне као хљеб,
Нестали би и овај смрад, и бубе,
И муве не би зујале око нас.
Немој јој рећи ни да ме боли стомак,
Највише ме боли што ње нема.
Нећу плакати, стиснућу зубе,
Само да стави своју бијелу, миришљаву руку
На мене и престало би...
***
Зашто нас је, чико, овдје све мање?
Водите ли их вани њиховим мамама?
Зашто ме, чико, не гледаш у очи?!
