Није срамота радити, срамота је бити гладан и чекати да ти неко нешто поклони!

Тог понедељка жива се попела на 34 подиок, а ја сам мало прије четири сата, код куће Ногулића, надомак моста испред свадбеног салона „Москва“, чекала идејног творца „Требињског дуката“. Џаба хладовина бујно олистале старе смокве, џаба клима уређај у аутомобилу, спарина није дала дисат'. Рекао је: „Радим до четири па ме ето који минут послије“. И није порекао.

Два мјесеца сам Риста Пуја убјеђивала да су он и његова породица: мајка Љупка, сестра Мирјана, супруга Слађана и мала мрва Николина сјајан примјер породице, која живи од свог рада на породичном имању у Гомиљанима. Нећкао се Ристо. „Чућемо се. Па не знам. Имам сад пуно посла на имању...“ и на крају-пристао је.

За свега пар минута стигао је из манастира Тврдош, гдје је запослен у винском подруму.

„Ићи ћу аутом испред тебе. Ем је све раскопано, ем нас нећеш лако наћи“, рекао ми је.

Ништа ми друго и није преостало него да га пратим. Већ на мосту, упозорење да су грађевински радови у току. Тешке машине на све стране. Ров, ископан по пар метара дубине, пружа се главном џадом поред школе на Дражин долу па све до „Града сунца“. Срећом, ми убрзо скрећемо лијево и одвајамо се за Гомиљане.

На шестом километру од Требиња су Гомиљани. Ко иде први пут, а нема водича, изгубиће се сигурно. Лавиринт уских уличица, опасаних ручно слаганим каменом, са безброј скретања у њиве, штале, појате ... Типичне камене куће, са великим авлијским вратима иза којих „ћуре“ дјечица и машу ручицама у знак поздрава, и комшији и незнанцу. Ничу и нове вишеспратнице. Земља обрађена. Смјењују се пластеници, трактори, фрезе, косачице .., али и домаћинстава које нуде смјештај туристима. Све указује да је село живо.

Слађана и Ристо Пујо су млади брачни пар. Живе у складном домаћинству са Ристовом мајком Љупком, која је стуб породице и седамнаестогодишњом сестром Мирјаном, од септембра ученицом четвртог разреда Средње туристичке школе. Њему је тек 31 година, а њој 25. Њихово највеће богатство, једноипогодишња Николина ме крупним плавим очима опомиње да обратим пажњу и на њу. Воли фотоапарат. Грицка „смоки“ и засмијава тетку Мирјану.

Руке испуцале од свакодневног рада, али на лицима осмијех. У срцу задовољство. Мој је први утисак срдачних домаћина. Слађана и Ристо одлучили су се да наставе породичну традицију производње сира, али и да се баве пољопривредом. Обрађују хектар и по земље, производе воће и поврће, хране краве ... Остали су како кажу „на селу“ иако су Гомиљани, како се град шири, више приградско насеље него село и покушавају новим идејама да побољшају производњу на свом имању.

„Генерацијама живимо у Гомиљанима и бавимо се пољопривредом. Као што су моји преци некад, тако и данас моја мајка и супруга праве сир од крављег млијека. Супруга и ја смо дошли на идеју да мало модернизујемо производњу сира. Она није била запослена, као што није ни сад. Размишљали смо како да обезбиједимо егзистенцију породици па смо одлучили да проширимо сточни фонд и наставимо традицију. Било је то прије четири године“, евоцира успомене Ристо, док сједимо у хладовини породичне куће, око пуне трпезе, како доликује домаћинима овог краја и за почетак, дегустирамо сок од зове. Домаћи, наравно.

Смију се Пујови, док Ристо у полу шали – полу збиљи прича како је све почело женидбом.

„Мајка је одувијек правила одличан сир, за који смо имали сталне муштерије. Међутим, схватили смо да се тржиште шири и да има простора да наше производе понудимо и туристима. Одједном је постала много већа потражња него понуда. Проширили смо сточни фонд и повећали палету производа. Тренутно производимо свјежи сир познат као „шкрипавац“, просушени сир познат као „груда“, димљени сир и сир у уљу“, набраја Ристо и истовремено ме тјера да пробам све, а посебно сир из уља са маслинама, рузмарином и туцаном љутом паприком, који је изазвао одушевљење купаца.

„Стуб породице и производње је мајка Љупка. Она нас свакодневно учи традиционалним рецептима, а ми се трудимо да производе прилагодимо потребама тржишта. Њој помажу Слађана и Мирјана. Њих двије сијеку сир на коцкице. Ту имају доста посла, јер све раде ручно. Немамо адекватну машину, која би им олакшала тај процес“, наглашава Ристо да је добра организација посла, већ одрађено пола посла.

Шира породица, комшије, пријатељи ... савјетовали су Пујове да испробају разне зачине попут босиљка, додају ово или оно ..., али они се држе провјереног рецепта, а који је настао сасвим случајно. Док се око нас мијешају дјечији смијех, звук пчеле у налету на кљен, мирис тек покошеног сијена, цвркут птица, који постаје све јачи како спарина „попушта“, породица Пујо ме упућује у рецептуру „Требињског дуката“.

„Од крављег млијека правимо шкрипавац, који сјечемо на коцкице и стављамо у уље. У уље додајемо маслине, рузмарин и туцану љуту паприку. Смјесу чувамо у тамном и хладном простору 40 дана. Редовно мијешамо и пратимо зрење сира. Пошто су коцкице у питању, довољно је 40 дана. Затим сир пакујемо у тегле. Лијепимо етикете и спреман је за продају“, укључује се у разговор шармантна Слађана, док једном руком храни Николину, а другом испред мене слаже палету производа. Води рачуна о сваком детаљу. Помаже јој Мирјана да чисту кухињску крпу стави испод, да случајно не падне каква мушица, јер другачије не ваља. Храна је у питању.

Нисам одолила, а да је не питам, како је младој жени и мајци у Гомиљанима, а она ме пресјекла одговором:

„Ништа ново за мене. Живјели смо у Хрупјелима, али смо викенде проводили у селу Гркавци, на Требињским брдима, које је удаљено 15 километара од града. У односу на Гркавце, Гомиљане не сматрам селом. Одавде можемо и пјешке до града. Имамо све услове за живот као у граду, од школе до интернета. Нас су три жене у домаћинству. Свекрва ради највише. Она музе краве, а Мирјана чим заврши са школским обавезама све помогне“, одушевљена прича Слађана о мирном животу, без галаме, гужве и буке аутомобила, а да се мора радити-мора. Кажу тешко је на њиви и по киши и по сунцу, али се сви слажу да је боље да раде и имају, него буду гладни и гледају ко ће им шта поклонити.

Док свакодневно слушамо незадовољство пољопривредних произвођача ниском откупном цијеном производа те лошом продајом, освјежавајуће дјелује Слађанино и Ристово задовољство пласманом сира из уља. Они, лично, настављају започето, надајући се рјешавању проблема техничке воде с којом Гомиљани муку муче. Готово „углас“ кажу да би им то било велико олакшање. Могли би проширити башту, али и лакше појити стоку. И нису једини који мисле тако.

Око 70% сира продају туристима. Своје производе пласирају у Требињу, Дубровнику, Херцег Новом, па чак и на Златибору, гдје постоји ресторан у коме је специјалитет куће „Требињски дукат“. До сад нису учествовали на пољопривредним и сајмовима хране, али им је велика жеља да њихов производ оцјене познати и признати жирији.

Иако све више младих људи напушта село, породица Пујо, али и њихове комшије, јер је пуно младих у Гомиљанима, виде перспективу управо у пољопривреди. Одавно желе проширити капацитете па их је обрадовао позив из Аграрног фонда на састанак пољопривредника гдје се разговарало о подстицајима за штале и механизацију. Ако би добили грант, радо би проширили шталу и повећали број крава на осам. Од сљедеће године планирају још један дио имања да приведу намјени и  посаде јагоде на површини од двије стотине метара квадратних. Пластеник изискује много новаца. Зна то породица Пујо.

За сада, разговарају, откривају жеље, договарају се ... скромни, вриједни и свјесни да су на правом путу.

Јелена Ковачевић