Душанка Бабић
Као и већина традиција којима се град данас поноси, и ова је утемељена у времену и околностима када је само ентузијазма било напретек, а свега осталог у озбиљној оскудици.
Музичка школа у Требињу основана је одлуком Народног одбора требињског среза године 1954. У вријеме када се још с муком носио терет посљератне немаштине. У средини са одвећ скромним постигнућима на пољу просвјете и културе. У граду који тек добија основне комуналне функције и савременије урбане обрисе. У годинама кад се просвјетна заједница „отимала“ за сваки квадрат, макар импровизованог школског простора јер га није било ни за обавезно образовање. У хроничној оскудици сваког иоле квалификованог наставног кадра, инструмената и друге најосновније опреме за рад...
Нису захтјеви хронологије једини разлог што причу о требињској музичкој школи, поводом значајног јубилеја - са актуелном директорицом установе Душанком Бабић - крећемо од њених давних почетака. Важно је и да се опоменемо како значајне традиције не настају саме од себе. Да у зачетку сваке стоји мука и импровизација – али и храброст и нека визионарска истрајност појединаца, који пред тешкоћама нису узмицали. И која се од утемељивача преносила на све наредне генерације да и они преброде своје и истрају на повјереном им задатку - музичког „описмењавања“ најмлађих суграђана.
О људима који су кроз све ове деценије градили традицију музичке школе у Требињу овдје не можемо нашироко. Њихова имена и улоге, срећом, упамтила је монографија школе, а и директорица Бабић се потрудила да јавност на њих подсјети и тако им искаже захвалност – на недавном „Концерту сјећања“ на све некадашње наставнике, тек једном у низу из свечарског програма који школа приређује у сусрет јубилеју.
КРОЗ ИСТОРИЈУ, НЕСИГУРНИМ КОРАКОМ
Са нашом саговорницом сложићемо се одмах да је упркос ненаклоњеним околностима - и у овој причи тријумфовала воља људи. У првом реду, оних који су имали осјећај за умјетност, вјеру у њену моћ да осмисли и оплемени живот човјека. Визију да град без развијених просвјетних и установа културе - и није прави град.
Такође, не можемо се отети утиску да су можда и кључну улогу у овој причи, и на почетку а и годинама касније, имали људи са стране, из већих средина и са развијенијим културним навикама и потребама, а који су у годинама социјалистичке изградње или као кадровци овдашњег војног гарнизона са породицама долазили на службовање у Требиње.
„У то вријеме у Требиње су долазили стручњаци из свих крајева Југославије са својим породицама - и мислим да је иницијатива управо дошла из тог круга људи. Школа је привремено била смјештена у зграду бившег 'Гајрета' у центру града. Формирана су три одсјека - клавир, виолина и виолончело. У свим својим елементима школа је била локалног карактера. Дакле, само је град финансирао. О њеном оснивању није се изјаснио ниједан надлежни републички орган. Основана је и све вријеме опстајала само захваљујући вољи људи да имају музички школу. Наставница клавира Надежда Поповић именована је за прву управницу школе. Јерка Сигмунд је била наставница солфеђа и клавира, а Анте Каран - тада капелник војне музике у требињском гарнизону ЈНА - ангажован је за наставника солфеђа и виолончела. Нешто касније за хонорарног наставника примљена је и Зорка Ристић а за виолину Едуард От. Његова праунука сада иде у нашу школу...“, каже директорица Бабић.
Школа је тако, несигурним кораком кренула да исписује властиту историју. Све до 1973. године биће ван система просвјетних установа Републике јер према тадашњим стандардима неће испуњавати услове за рад у погледу адекватног простора, довољног броја одсјека и сталног наставног кадра. Биће само требињска - о њој ће се старати локална управа и привредне организације града.
И одсјеци су формирани и опстајали понајвише у зависности од расположивог наставног кадра. Тих година професори музике су долазили и одлазили, али ће неки и трајно свој живот везати за Требиње и овдашње просвјетне и установе културе - попут Миодрага Миша Станисављевића или Споменке Ликић, који у требињску музичку школу долазе 1961. године...
„Школске 1957/58. биће формиран и дувачки одсјек - флауте, кларинета и трубе, али он већ 1961. престаје са радом - одласком војних музичара из требињског гарнизона. Проблем је што је тај школовани кадар увијек био дефицитаран и у већим центрима, а поготову у мањим мјестима. У 1957. школа се из 'Гајрета' сели у зграду Мејтефа у Старом граду, гдје је користила три учионице. И то је било мало, па ће Споменка Ликић у својим сјећањима записати да је по доласку у Требиње, па наредне три године часове држала у изнајмљеној соби у кући Омерћајића. Стално је тих година била борба да се школи обезбиједи простор и кадар, али и финансије за њен рад“, каже Бабићева.
Наставнички савјет 1973. године: Ружица Слишко, Ђорђо Кавалијери, Стојанка Гудељ, Споменка Ликић, Стефанин Брчић, Георгина Шотра и Миодраг-Мишо Станисављевић
Доћи ће и боља времена за школу. Године 1967 - управо у директорском мандату Споменке Ликић - школа је добила нови и већи простор у Полицама, гдје ће остати наредне четири деценије. Отварају се и нови одсјеци – за хармонику и гитару.
„У Полицама су већ постојале учионице, били су бољи услови за рад - посебно за индивидуалну наставу, што је у музици веома важно. Знатно се повећао и број ученика. Већ од тада тај број ће се кретати од 160 до 190. Отварају се нове могућности и када је у питању ангажовање стручног кадра јер ће у Споменкино вријеме бити успостављена квалитетна сарадња са Дубровником, гдје је тада постојала и средња музичка школа“.
Забиљежићемо овдје и године '68. и '69. када у школи почињу да раде први њени некадашњи ученици - Стојанка Гудељ и Георгина Шотра. У наредним годинама и деценијама, као наставни кадар, школи ће се враћати бројни њени ђаци – Божидар Вучур, Зулејха Бегета, Аднан Зубчевић, Милана Ђедовић, Ведрана Фазлиновић, Весна Милојевић, Даница Куртовић...
Наставници и ученици завршног разреда школске 1990-91.
У невремену рата школа опет проживљава тешке тренутке, али не престаје са радом. Осипање наставног кадра надокнађивало се ангажовањем наставника музичког образовања и музичких педагога из основних школа и установа културе.
Музичка школа 2008. године усељава у адаптирану зграду у кругу бивше касарне. Наредна 2009. најзначајнија је година у њеној скоријој историји - у оквиру установе, уз основну, формира се и средња музичка школа, која је и данас једина на подручју источне Херцеговине.
ОД ОСНОВА МУЗИКЕ ДО ПРИПРЕМЕ ЗА ПРОФЕСИЈУ
Од те 2009. године Музичка школа Требиње регистрована је као јавна установа која обавља дјелатност основног и средњег музичког образовања и васпитања.
Директорица Бабић подсјећа да основна музичка школа данас образује ђаке на седам одсјека - за хармонику, клавир, гитару, флауту, виолу, виолину и виолончело. Тренутно је похађа 247 ученика.
Она пружа само базично музичко образовање, док је средња школа посебан изазов и за музичке педагоге и за ученике – она је својеврсна припрема младих који су већ на корак од музике као професије, њен програм је много захтјевнији, тражи више и рада и талента.
Матуранти 2022-2023.
„Ту се ученици практично већ опредјељују за будуће занимање. Средња школа и у извођачком смислу доноси виши ниво и квалитет. Тиме су се стекли услови да се и нашем граду представимо квалитенијим наступима и озбиљнијим програмима. Поготову наши талентованији и вреднији ученици који свирају чак и програме академије. Средњу школу похађају и ученици из других градова Херцеговине“, напомиње Душанка Бабић.
Средња школа тренутно има 37 ученика на два одсјека – инструменталном и теоретском. Амбициознији ученици паралелно похађају и гимназију.
Да ученици требињске Музичке школе, и основци и средњошколци, у извођаштву нимало не заостају за својим вршњацима из других и већих средина - свједоче изванредни резултати које из године у годину постижу на републичким или интернационалним такмичењима.
Свака награда била је и обавеза више за управу – да школи обезбиједи квалитетније инструменте. Душанка Бабић истиче да је у свим претходним годинама од када је на челу школе била посебно посвећена тој обавези.
ИЗ „ФИЋЕ“ У „МЕРЦЕДЕС“
„Нисмо могли да идемо на нека интернационална такмичења са инструментима који нису адекватни. Доброг извођаштва нема на лошем инструменту. Једном приликом су нам на такмичењу у Београду, врсни педагози, рекли – кад ћете ви Требињци из фиће коначно прећи у мерцедес. Са поносом можемо рећи да смо успјели.
Квалитетни извођачки инструменти нису јефтини - али се, уз понеки уштеђени „ђачки динар“, школа увијек могла ослонити на помоћ и локалне управе и требињске привреде.
Прва награда на републичком такмичењу - клавирски дуо Даница Петровић и Леона От
Тако да сада школа има пет нових клавира: концертну 'Јамаху', два полуконцертна 'Фојриха' и 'Јамаха' пијанино, док је пети - концертни 'Стенвеј енд санс', купљен донацијом Града и Електропривреде РС, отворио врата за гостовања музичарима свјетског реномеа. То је заиста инвестиција за будућност.
Одсјек хармонике смо, такође, опремили са девет концертних хармоника 'Пиђини' и 'Бугари'. Ту су и нове концертне гитаре, виолине, виолончела, виоле и флауте. Сви одсјеци наше школе данас имају најквалитетније инструменте, којим наши ученици могу достојно да се представе било гдје да наступају“, каже наша саговорница.
Ни са наставним кадром данас углавном нема проблема. Многи бивши ђаци, након завршене академије, пожеле да се врате у свој град и своју школу.
Интересовање најмлађих за музичку школу, што је најважније, никад није било веће. Музичка школа, напомиње наша саговорница, годишње упише 35 до 40 ученика у припремни разред. Ове године је за упис у први разред средње музичке школе заинтересованост исказало 11 ученика.
Наставни кадар - концерт професора у оквиру прославе јубилеја школе - с лијева на десно, први ред: Милисав Сукоњица, Јелена Глушац, Николина Чоловић, Душанка Бабић, Олга Бодрушић, Јана Тодоровић, Илда Пантић; други ред: Маја Петијевић, Ивана Пешић, Лана Перовић, Вања Албијанић, Никола Симовић, Стефан Шкорић, Милица Манигода, Ненад Вишњић
Нада се да ће у перспективи бити створени услови и за отварање нових одсјека. И раније су предузимали напоре у том правцу, али довољног интересовања за отварање нових одсјека за сада нема.
Ако има нешто што школи тренутно недостаје – то је још простора. Трећи спрат зграде у којој се школа налази, стицајем околности, додијељен је другој образовној установи, а њиме би ријешили и тај проблем.
„Тај додатни простор би нам јако пуно значио, како за лакше организовање наставе, тако и за могућност да ученици имају учионице за вјежбање у школи, нарочито када су у питању камерни ансамбли“, каже директорица Бабић.
УСТАНОВА КУЛТУРЕ
Још нешто Музичку школу чини другачијом у односу на друге образовне установе. Музичка школа није затворена у учионици, сведена само на васпитно-образовни рад. Окренута је и граду, јавним позорницама културе на којима је из године у годину све више присутна. На овај начин, рекли бисмо, Требињу узвраћа за вишедеценијско старање да опстане и израсте у установу каква је данас. Требињска Музичка школа одавно је већ незаобилазан актер овдашњег културног живота.
Бабићева подсјећа да њихови ученици и професори редовно учествују у свим значајним манифестацијама у граду, али и шире – те да увијек имају да понуде квалитетан програм.
У СУСРЕТ ЈУБИЛЕЈУ
Вече вокално-инструменталне музике посвећено Рахмањинову
У години када слави седамдесети рођендан, Музичка школа Требиње приредила је за суграђане Међународни фестивал музике - са богатим и разноврсним концертним програмом.
Фестивал насловљен „У сусрет јубилеју (70 година)“ почео је „Концертом сјећања“ који су ученици и професори посветили свим преминулим наставницима школе од њеног оснивања.
Приређено је и вече вокално-инструменталне музике посвећено Сергеју Васиљевичу Рахмањинову, на којој су наступили умјетници из Црне Горе и Русије - Сара Вујошевић-Јовановић (сопран), Димитрије Гриних (баритон), Тања Богдановић (виолина) и Ања Абрамовић Вујовић (клавир).
Услиједио је и солистички концерт Драгана Јелачића (хармоника), некадашњег ученика Музичке школе „Требиње“, који је музичко усавршавање наставио на Филолошко-уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу, гдје данас крају приводи мастер студије.
Концерт Лизавете Бормотове на требињском "Стенвеју"
Требињци су имали прилику да уживају и у концерту пијанисткиње изузетне биографије - Лизавете Бормотове, која је на требињском „Стенвеју“ извела дјела Бетовена и Дебисија.
Приређен је и концерт професора Музичке школе, а потом су се концертом представили и њени ученици, награђени на такмичењима.
Завршни свечани концерт „У сусрет јубилеју“ је 18. маја /вечерас од 19 часова/ у Културном центру.
Када је угледна пијанисткиња из Њујорка Татјана Ранковић тражила мјесто за свој интернационални музички фестивал и академију „Music&More Summerfest“ нису њену наклоност „купиле“ само љепоте једног „чаробног градића“ у Херцеговини. Ту је била и испружена рука сарадње из музичке школе у том граду, јака воља и жеља да ова прича успије и да се студентима и професорима који долазе са свих страна свијета овдје понуде најбољи услови.
Већ смо рекли да мисија музичког педагога не завршава у учионици...
„Драго ми је да се у Требињу чује и квалитетна класична музика. Има заиста и у другим музичким жанровима квалитетне музике, али је свему темељ – класична музика и музичка писменост. Она је важна као што ни језика нема без писмености. Они који су музички писмени све што чују око себе другачије доживљајају“, истиче Бабићева.
У мају прошле године, у сарадњи са удружењем „Оргелпункт“ и уз подршку других установа културе у граду, Музичка школа је организовала и прво Међународно пијанистичко такмичење „Требиње класик“. Искуства су била изузетна – пријавило се преко 160 ученика и студената музичких школа и академија из региона! Жеља им је да „Требиње класик“ заживи као још једна овдашња фестивалска традиција, која би се одржавала годишње или бијенално.
"Концерт сјећања" - Анастасија Жуловић и проф. Никола Симовић
Кад смо код неиспуњених жеља, наша саговорница ће за крај подијелити са нама још једну...
„Наш 'Стенвеј' мора добити и своју коцертну дворану! 'Стенвеј' не служи само за потребе школе, већ је купљен за културне потребе града и концертну дјелатност која се организује у Требињу. Он је тренутно смјештен у Културном центру, али је његово право мјесто - у концертној сали. Надам се да ће град за то имати слуха, као што је показао да га има када је и купљен овакав инструмент...“
-02.jpg)
.jpg)