Сестре Гобовић, Марија и Марина, од најранијег дјетињства су маштале да ће музика бити њихов позив и вриједно су радиле како би оствариле своје снове. Иако након средње школе одлучују да упишу Правни факултет у Београду, настављају да се баве и музиком и граде своју каријеру па су тако ове сестре близнакиње данас запослене правнице које свирају клавир, пјевају, воде дјечији хор „Славујчић“. Признају, није лако ускладити многобројне обавезе, али захваљујући безусловној подршци коју им пружају породице, успијевају да балансирају између двије каријере које су изабрале. Јер, напослијетку, љубав је главни састојак сваког успјеха, а ако се њој прикључи и упорност, не постоји немогуће.

Сликање за албум Лепота је у традицији - фото Владан Делић.jpg (411 KB)

Сестре Гобовић - сликање за албум "Лепота је у традицији" (фото: Владан Делић)

Иако себе сматрају типичним близнакињама, кажу, постоје одређене карактерне разлике којима једна другу надопуњују. Док Марија више воли спорије пјесме, баладе, Марина воли брзе песме уз трубе па је њихов репертоар разнолик, од пјесама духовног карактера па до оних које се изводе уз пратњу трубачког оркестра. Тако Марина ужива да се проводи на сцени и пренесе своју енергију и на публику, док Марија са друге стране брине да све прође у најбољем реду. Међутим, перфекционизам је оно што их повезује па тако сваки посао који преузму на себе обаве најбоље што могу.

Сестре Гобовић, без обзира што су рођене у главном граду Србије, поносне су на своје требињско поријекло, а за наш град их везују прелијепе успомене из дјетињства. Требиње, кажу, посјећују кад год им обавезе то допусте и увијек их родбина и пријатељи са радошћу дочекају. Мада су одржале велики број солистичких концерата, како у Србији тако и у иностранству, концерт у Требињу, кажу, заузима посебно мјесто у њиховом срцу.

„Бака и дека су нам били просвјетни радници који су свој радни вијек провели у Требињу, гдје је и наш отац рођен. Цијело наше дјетињство, одрастање и најљепше успомене везују нас за овај град у ком имамо многобројну родбину и пријатеље који нам се увијек обрадују, прате нашу каријеру и подржавају нас. Требиње посјећујемо читав живот и искрено га волимо јер је аутентичан, прелијеп и има душу, а у њему живе срдачни, дивни људи и мислимо да свако ко га посјети понесе са собом лијепе успоменама и жељу да поново дође. Неки од чланова нашег оркестра су први пут били у Требињу и имали су прилику да обиђу знаменитости града и сигурно нису остали равнодушни пред његовом љепотом“, поносне су сестре на своје херцеговачко поријекло.

Солистички концерт у Сава Центру - фото Никола Богданић.JPG (201 KB)

Солистички концерт у Сава центру (фото: Никола Богданић)

Почеци музичке каријере најпознатијег близаначког дуета традиционалне музике везују се за Културно уметничко друштво Бранко Цветковић у ком су биле вокалне солисткиње и са којим су много путовале, наступале и представљале нашу изворну музику.

„Искуство из КУД-а је фантастично јер, поред тога што смо стекле дивне пријатеље, пјевале лијепу музику и обишле многе градове, КУД нам је био и почетна база у пјевачкој каријери. Искуство које смо тамо стекле нам је непроцјењиво јер смо имале редовне пробе које су нам помогле да се ослободимо треме и научимо да се носимо са сценом и публиком“, започињу своју причу ове сестре близнакиње.

Талентоване сестре Гобовић су управо у Културно уметничком друштву сазнале да се у Радио Београду организује велика аудиција за избор младих пјевача, а изабранима је пружена могућност да сниме трајне снимке који су  сачувани у архиву Радио Београда.

„На аудицију се пријавило много младих момака и дјевојака од којих је изабрано нас десет. Био је сјајан осјећај сјести за клавир и отпјевати стару пјесму Болен лежи млад Стојан, коју ћемо неколико година касније пјевати и у Македонији, у њиховој најгледанијој емисији Зајди зајди. Аудиција у Радио Београду је била прекретница у нашој каријери и усмјерење којим музичким жанром ћемо се у будућности бавити“, присјећа се Марија Гобовић почетака њихове каријере.

Родитељи су их, увидевши њихов таленат и дар за музику, са пет година уписали у музичку школу и од тог тренутка ове двије сестре живе музику.

„Још као мале дјевојчице смо на прве тактове музике почињале да се њишемо и пратимо ритам. На почетку смо пјевале нашим укућанима, а касније се то наставило кроз јавне наступе у музичкој школи, као и на приредбама у школи. Одувијек смо маштале да ће нам музика бити позив па смо имале велику дилему да ли уписати Правни факултет или Музичку академију, али смо срећне што се сада бавимо и једном и другом професијом“, прича Марија срећна што су њихови снови постали јава.

Иако је музика њихова љубав од најранијег дјетињства, родитељи су их усмјерили да заврше Правни факултет, а да се поред тога баве и музиком. Тако су сестре кроз цијело школовање имале дупле обавезе те су научиле да је организација времена најбитнија за извршење многобројних задатака.

Фотографија са насловне стране албума Лепота је у традицији - фото Владан Делић.jpg (819 KB)

Фотографија са насловне стране албума "Лепота је у традицији" (фото: Владан Делић)

„Музички дар смо наслиједиле од оца који је ишао у музичку школу и свирао виолину. Живот га је одвео у другом смијеру, али зато имамо његову пуну подршку и подстрек да никада не одустанемо од музике. Није било лако ускладити двије школе, музичку и редовну, па се тако дешавало да пред испит у музичкој школи наизмјенично сједимо за клавиром по неколико сати. У тим моментима је, сасвим сигурно, најтеже било нашим родитељима који су морали да слушају цјелодневно вјежбање. Ипак, још као дјевојчице смо маштале да ће нам музика бити позив и драго нам је што нисмо одустале од ње па тако данас уживамо бавећи се и правом и музиком“, причају Марија и Марина.

Ипак, како би се избориле за своје мјесто на музичкој сцени требало је много труда, рада и одрицања. Међутим, умногоме им је помогла чињеница да нема пуно близаначких дуета који изводе традиционалну музику.

„Када је музички жанр у питању, срце је било наша водиља. Никада нас није привлачила комерцијална музика за јавне наступе иако приватно слушамо све жанрове. Традиционална музика има неку посебну енергију, душу, изазива емоције и уживамо у извођењу ове музике. У овом послу се не треба угледати на друге, него бити свој и оригиналан, а нас двије смо близнакиње које певају у дуету традиционалну изворну музику, у новом стилу, прилагођену свим генерацијама и то нас издваја од других интерпретатора“, ријечи су Марине Гобовић која уједно наглашава како млади све више воле овај музички правац што се најбоље осјети кроз позитивне коментаре њихових интерпретација на наступима.

Најбитније је, истиче Марија, да радите оно што волите, а свака музика пронађе свој пут и публику.

„Осјећај када наступамо пред публиком је непроцијењив. Нашу емоцију и енергију сигурно осјећа и публика и не може остати равнодушна. Срећне смо што је на нашим концертима све више дјеце која пјевају, играју и радују се са нама. Зато се и бавимо овим послом, да ширимо љубав према музици, кроз традицију и историју“, сагласне су сестре.

ЉУБАВ И РАДОСТ СЕ ОСЈЕЋА НА СВАКОЈ ПРОБИ

Сликање за албум дечијег хора Славујчићи- Крипта Храма Светог Саве - фото Владан Делић.jpg (412 KB)

"Славујчићи" у крипти Храма Светог Саве (фото: Владан Делић)
„Поносне смо што смо прије двије године добиле благослов Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија да наш хор Славујчићи, који постоји седам година, буде хор при Храму Светог Саве. Дјецу учимо изворну, духовну и дјечију музику. Рад са најмлађима је веома захтјеван и одговоран, али лијеп и инспиративан. Дјеца која похађају наш хор су узраста од четири до шеснаест година, а наш задатак је да им организујемо часове тако да им на њима буде занимљиво, али и едукативно. Срећне смо што можемо наше дугогодишње искуство да преносимо на најмлађе“, каже Марија.
На Маријине ријечи се надовезује Марина, а очи им зраче љубављу док говоре о дјеци.
„До сада смо нашим Славујчићима организовале концерте, наступе, путовања, снимање албума, екранизацију пјесама и максимално се трудимо око њих. Веома воле нашу посвећеност, а ми њихову љубав и радост што долазе код нас осећамо на свакој проби и на сваком концерту. До сада смо са нашим хором издале два албума, Деци на дар и Свети Сава. Музику за оба албума смо нас двије компоновале. Тренутно је у припреми трећи албум и веома се радујемо снимању које ускоро слиједи. Поред та два албума која смо издале са нашим хором, објавиле смо још три албума изворне музике – Зора, Пробуди се и Лепота је у традицији“.

Пронаћи начин да се ускладе многобројне обавезе није нимало лако, а балансирати између сваке од њих зна бити некада и исцрпљујуће. С обзиром да и Марија и Марина имају своје породице и послове, а уједно и пјевају, пишу текстове, свирају клавир, воде дјечији хор, посебно наглашавају да све ове обавезе не би било могуће ускладити без велике и безусловне подршке коју им пружају мужеви и родитељи.

„Добра организација је кључ свега, као и огромна помоћ и подршка наших најближих који нам помажу да балансирамо између двије каријере и породице. Без њих не знам како бисмо све ускладиле. За сада нам добро иде јер смо сигурне да наша дјечица не трпе и да им љубави и пажње никада није недостајало. Веома нам је драго што и они воле музику којом се нас двије бавимо и што пјевају са нама у глас када седнемо за клавир да вјежбамо. Такви моменти су непроцјењиви. Имамо ту срећу да Марија и ја живимо у истој згради па се свакодневно виђамо. Уколико прескочимо да се видимо у току дана, мора да постоји разлог. Драго нам је што нам се дјеца воле и што су сличних година, тако могу лијепо да се играју заједно“, каже Марина.

Сликање за породични магазин - фото Јулијан Лучанин.JPG (482 KB)

Породица (фото: Јулијан Лучанин)

„Бројчано смо велика породица и волимо често да се виђамо. Марина и ја заједно имамо петоро дјеце. Ја сам мама троје деце, Софије, Стефана и Саре, а Марина мама Јанка и Катарине. Често се окупљамо и код наших родитеља. Имамо и двије године старију сестру Ану која такође има двоје дјеце, дјечака и дјевојчицу, па некада петочлана породица сада броји нас петнаесторо. Мајчинске обавезе су допринијеле да се само још боље организујемо, а кад имате огромну вољу, љубав, подршку и добру организацију, све може да се постигне и достигне. Не кажем да је лако, напротив, али мотивација, амбиција и упорност у свему што радите, може да вас доведе до остарења зацртаних циљева“, надовезује се Марија на сестрине ријечи.

КОНЦЕРТИ ЗА ПАМЋЕЊЕ
„До сада смо одржале много концерата по цијелом свијету, али концерт у Санкт Петербургу, који смо одржале испред њиховог чувеног музеја Ермитаж, остао је најупечатљивији у мом сјећању. Руси су по сензибилитету слични нашем народу и веома позитивно су реаговали на нашу музику и био је диван осјећај наступити у Санкт Петербургу, током бијелих ноћи, када је у поноћ заправо дан. У моменту када смо запјевале прву нумеру, почели су мостови да се подижу како би бродови прошли. То је код њих атракција, а за нас осјећај који никада нећемо заборавити“, присјећа се Марина.
Са друге стране, Марија се са посебном радошћу сјећа концерта у Сава центру који је, према њеним ријечима, у исто вријеме био и емотиван и весео. Почео је са пјесмом Маријо славна, а завршио се са пјесмом Нишка бања и, наглашава, пресрећне су што нико није отишао равнодушан са тог концерта.
„Поменула бих још и концерте у Њујорку, Швајцарској, Турској, Словенији, Македонији јер сваки доноси нешто ново и другачије, а опет наша мисија је иста – да ширимо љубав према музици“, каже Марија.

Етно музика у Србији, рекло би се, добија на значају, а млади се све више интересују за традицију српског народа. Жеља и заинтересованост за разноликом и аутентичном музиком разних народа је управо оно што спаја различите народе и вере. Етно музика је, према Марининим ријечима, годинама уназад популарна у свијету јер сваки народ интересују културе и традиција других земаља.

Храм Светог Саве - Владан Делић.jpg (448 KB)

 Храм Светог Саве (фото: Владан Делић)

„На наступима у иностранству волимо да се појавимо у аутентичним костимима, са етно мотивима, како би представиле нашу музику на најоригиналнији начин и како бисмо показале да имамо и емотивне пјесме које изазивају сузе код публике, али и нумере уз које сви играју иако не разумеју ријечи пјесама. Сјећам се да смо гостовале у једној емисији где је, поред нас, у гостима био и Толстојев потомак. Када смо нас двије завршиле нумеру, водитељи су га питали: Да ли разумијете шта су сестре пјевале?, а он је на руском језику одговорио: Душа разумије. Зато и понављам да се музика слуша и пјева срцем и душом“, кроз осмијех каже Марија поносна што су свој таленат усмјериле на извођење традиционалне музике којом шире српску историју.

НАГРАДЕ КАО ПОТВРДЕ КВАЛИТЕТА
„Веома смо поносне што смо снимиле пјесму посвећену нашем научнику, проналазачу и инжењеру, чувеном Николи Тесли. Прошле године, у Њујорку, добиле смо велико признање Теслине научне фондације из Филаделфије за допринос култури и за стваралаштво. Том приликом смо извеле ову пјесму која је изазвала громогласан аплауз код публике, а она описује живот, рад и значај нашег највећег научника“, присјећа се Марија награде за пјесму о Николи Тесли.
Сестре су такође одликоване „Крстом вожда Ђорђа Стратимировића“ и тиме постале прве умјетнице које су добиле и примиле ово признање за изузетан допринос српској култури.
„Изузетно смо почаствоване овим одликовањем за допринос и истрајавање на вриједностима светосавске духовности и очувању традиције. Свака награда коју добијемо нам је изузетно важна јер она представља потврду нашег труда, рада и образовања. Драго нам је што се наш талнат цијени и што смо награђиване за допринос култури. Надам се да ће наше искуство подстаћи младе да, уколико имају неки циљ, теже њему јер оно што је добро и квалитетно пронаћи ће свој пут. Такође смо снимиле и пјесму посвећену Стратимировић војводи, коју ћемо ускоро представити публици, у жељи да посветимо пјесму српском војном команданту чији смо орден добиле“, прича нам Марија.
Ипак, прва награда коју су освојиле са двадесет година има посебно мјесто у срцу сестара Гобовић, а тренутак када су проглашене за апсолутне побједнице такмичења Златни опанак у Ваљеву, на ком је било десет хиљада учесника, сматрају почетком свог музичког пута.
„Након тога су уследила многа такмичења, награде, лауреати за допринос култури и за стваралаштво - Београдски победник, Балканска награда, Даме године, Први Оскар Србије, најбоља етно песма, најбољи дует, албум године, Златна звезда, Business woman awards, Краљевски оскар популарности... Награде и признања су нам потврда и мерило да радимо праву ствар.

Мишљења су, кажу, да је визуелни идентитет веома битан кад је сцена у питању па се тако труде да етно увијек ускладе са модерним, највише због етно поп музичког правца којим се баве.

Публика је већ навикла да нас види у елегантним хаљинама, усклађеним са етно мотивима. Имале смо ту срећу да до сада сарађујемо са сјајним људима из света моде, од креатора до модних кућа. Волимо да сарађујемо са креаторком Владанком Целић која увијек усклади наше хаљине са пјесмом коју изводимо и мјестом на ком наступамо. Најнеобичнији стајлинг за нас је направио креатор Филип Максимовић који је сматрао да би требало да будемо необичне, како у спотовима тако и на фотографијама које се налазе на нашем другом албуму, па тако на његовим креацијама преовладавају шарене одјевне комбинације са пуно дуката, накита и цвијећа“, објашњавају сестре.

САРАДЊА СА УСНИЈОМ РЕЏЕПОВОМ
„Била нам је велика част када нас је Уснија позвала да на њеним солистичким концертима пјевамо пратеће вокале. Док смо сарађивале, постале смо и њени пријатељи и пријатељи њеног супруга Светомира Шешића Шелета. Често су нам давали савјете о пјесама које се пјевају уз трубу и они су нам остали урезани и драгоцјени. Уснија Реџепова је била једна дивна и позитивна жена, ведрог духа, брижна и, иако велика звијезда, веома скромна. Обожавале смо је и пресрећне смо што смо имале част да је упознамо, сарађујемо са њом, али и да нам буде пријатељ. Жељела је да наставимо да пјевамо пјесме уз трубаче па зато на нашим албумима и постоје пјесме уз трубу, а наши наступи не могу да прођу без труба које дирају у срце и вуку на игру. Много тога смо од ње научиле и на томе смо јој увијек захвалне“, сјетно се присјећају своје велике пријатељице.

Сестре Гобовић вриједно започињу и 2024. годину па их тако почетком фебруара очекује пут у Америку гдје ће одржати концерте у Њујорку, Бостону, Патерсону и на Флориди, као и радионице за дјецу о значају српске изворне музике.

„Чека нас снимање новог албума, са нашим хором, као и снимање неколико нових пјесама и екранизација истих. Имамо пуно заказаних концерата и наступа, како са нашим музичким саставом, тако и са дјечијим хором Славујчићи. Срећне смо што радимо оно што волимо и што ширимо љубав према музици. Чување наше традиције је веома важно и драго нам је што је наш рад и труд признат. То потврђују награде, лауреати и заказани концерти мјесецима унапријед. Поносне смо на све што смо досад оствариле и радујемо се свему што нас очекује“, изричита је Марина.

„Уколико се озбиљно и професионално бавите неком професијом и ако имате мотивацију, вољу и упорност, издвојићете се и успјех је загарантован“, закључује Марија.