Докторица Јованка Пројевић Чворо и Љиљана Риђешић са остатком тима Службе за патологију и цитолошку дијагностику.jpg (194 KB)

Патологија, наука о болестима, настала је од двије грчке ријечи: pathos, што значи болест и logos, што значи наука. Представља мост између базичне науке и клиничке праксе, са намјером да проучи структурне и функцијске промјене у ћелијама, ткивима и органима које обиљежавају болести. Захваљујући бројним иновацијама и технолошком напретку, патологија је грана медицине која љекарима пружа кључне информације за доношење одлука о лијечењу пацијената те би прецизна дијагноза многих обољења била незамислива без доприноса патолога. Иако се данас лијечење не може замислити без знања и вјештина које посједује патолог, чини се да они ипак дјелују из анониме и неријетко остају у сјенци других љекара специјалиста. Међутим, њихов допринос је неоспоран, а захваљујући њиховој посвећености и прецизности многе болести се дијагностикују и лијече у раним фазама па тако можемо рећи да су патолози значајна карика на путу ка позитивном исходу лијечења пацијената.

У Болници Требиње патологија постоји од 1999. године, и током година се развијала и напредовала у свим смјеровима. Зато смо разговарали са докторицом Јованком Пројевић Чворo, шефом Службе за патологију и цитологију, и главним техничарем ове службе, Љиљаном Риђешић, како бисмо сазнали на које све изазове наилазе бавећи се овим послом, али и планове за будући развој. Јер, евидентно је, у овој службу ординира изузетно едукован кадар и чини се да би веома лако одговорили сваком изазову, а уједно је свако од њих спреман на едуковање и напредовање са циљем проширења услуга које пружају, а све зарад добробити пацијената.

„Служба за патологију је у почетку имала само два запослена, професора доктора Небојшу Митића, који ју је и основао 1999. године, уз помоћ тадашње главне медицинске сестре Весне Иванковић, а убрзо им се и сама придружујем у марту 2002. године, прво као специјализант, а од 2007. године и као специјалиста патологије. Због потреба клиничара, првенствено пулмолога и гинеколога за цитолошким анализама: плеуралних пунктата, аспирата, браш цитологија и папа брисева, болница ме шаље на субспецијализацију из цитологије како бисмо повећали број услуга које можемо да пружимо, тако да од 2012. године радим и у звању цитолога. Обрада материјала за патологију и цитологију је потпуно другачија, патологија се бави патохистолошком анализом ткивних исјечака, а цитологија испитивањем ћелија из ткива и тјелесних течности како би се утврдила дијагноза болести“, прича нам докторица Јованка Пројевић Чворо, која је шеф Службе за патологију и цитологију од 2008. године.

Докторица Јованка Пројевић Чворо, шеф Службе за патологију и цитолошку дијагностику.jpg (222 KB)

Др Јованка Пројевић Чворо, шеф Службе за патологију и цитолошку дијагностику и Љиљана Риђешић, главни техничар у служби

Своју специјализацију је изабрала као позив јер је пуна изазова, не подлијеже рутини и увијек се нешто ново види и научи радећи тај посао, а стручну едукацију везану за патологију је завршила на Медицинском факултету у Новом Саду, затим Институту за плућне болести у Сремској Каменици и мањим дјелом Заводу за патологију УКЦ Подгорица.

„Патологија је заправо поред аналитичког и научно-истраживачки рад и никад не знате шта ћете видјети на микроскопу. То је увијек сусрет са нечим новим, а сам поглед на ткиво које вам може открити узрок болести је фасцинантан. Осјећате се као детектив. Мислим да је бирају студенти који воле чисту науку, а уједно и изазове, истраживања и осјећај који ствара поглед кроз микроскоп са којим као да улазите у један микрокосмос“, прича докторица.

Докторица Пројевић Чворо истиче да су у већим медицинским центрима патолози профилисани да се баве одређеном патологијом - типа дојке, гастропатологијом, биопсијом коже и слично, док патолог у мањим мјестима мора одлично да познаје комплетно своју струку и да се добро едукује како би могао да одговори на сваки захтјев. Ипак, каже, рад патолога је позадински и скривен од очију пацијената, премда им је посао врло тежак и одговоран јер без њихове дијагнозе нема ни терапије.   

„За бављење овом професијом мора да постоји велико знање и одговорност. Патолозима су потребни мир, усредсређеност и умна концентрација за квалитетну анализу, а мислим да су, можда, међу љекарима, најмање сујетни јер немају проблем да кажу да нешто не знају или да консултују једни друге. У том контексту мени много значи професор доктор Митић којег увијек могу да питам за савјет. Деси се и да имамо заједничку дилему и тада обоје потписујемо налаз и тражимо мишљење трећег патолога. Морате знати докле су ваше границе и притом не мислим на границе вашег интелекта колико су ту у питању техничке могућности. Патологија је таква да се може десити да један налаз анализирам цијели дан, а наредни дан могу да урадим пет до шест налаза без проблема. Значи, све зависи од тежине налаза који је пред вама. Најтежи дио посла су ex tempore анализе гдје се у сали, током операције, тражи од патолога да се изјасни да ли је нешто малигно или бенигно. Тада се исјечци носе код нас у службу и ради се брза интраоперативна дијагностика у трајању од 20 минута и ту не смије да буде грешке. Тако да су те патолошке анализе јако стресне и веома одговорне“, прича докторица и не крије да посао често носи кући јер кад има неки интелектуални изазов то је интригира и размишља о томе док не нађе одговор.

ТРЕНУТАК КАД БРОЈ ДОБИЈЕ ЛИЦЕ
„Када постављам дијагнозу, сви налази су под редним бројевима и не знам о коме се ради, јер име и презиме пацијента на папиру не препознајем као конкретну личност све до сусрета на конзилијуму. Тад је пред вама човјек оболио од карцинома са надом за излијечење, лијековима често прескупим који живот продужују некад само на неколико година – а како то рећи човјеку. Тај тренутак је изузетно тежак. Каже се да је болест Божија посјета, али је није лако прихватити и не можете да останете равнодушни кад видите да неко пати. Мислим да човјек треба да се лијечи и медицински и духовно и жао ми је што у новој болници није планирана једна црквица. Мора да постоји однос поверења између пацијента и љекара, да се држимо науке, али је потребна и окренутост тог човјека духовном животу јер вјера сигурно може да продужи живот. И пацијенти и љекари би у суштини требали да редефинишу свој однос према питањима здравља и болести као и живота и смрти, која није крај него прелаз у другу димензију вјечности. Можда бисмо тек тада, са мање стреса, сви стајали пред дијагнозом тешке болести“. 

Још од 2007. године докторица Пројевић Чворо је једини патолог у сталном радном односу у Болници Требиње, а уједно и шеф Службе за патологију и цитолошку дијагностику. Признаје, то мјесто доноси додатне одговорности гдје, поред тога што се бави својом струком, задужена је и за организацију рада цијеле службе.

„Када сте шеф морате да будете и добар психолог како бисте били у стању да амортизујете разне ситуације и међуљудске односе. Од великог је значаја да балансирате, али и да одржите континуитет рада. Тачност и брзина налаза је ваша одговорност као и планирање кадра, едукација и техничке опремљености“, наводи докторица Пројевић Чворо и истиче задовољство што њихова служба функционише као једна мала породица.

Докторица се присјећа периода кад је дошла у ову службу која је тада имала један микроскоп, патолога и главну медицинску сестру, док данас има четири лаборанта, специјализанта, патолога, медицинску сестру - административног радника, спремачицу – лаборантску праљу и спољног сарадника. Значи, практично их је девет запослених што показује значајан напредак ове службе. Истиче, Служба за патологију је изузетно ефикасна иако постоје одређени недостаци у опреми која би им значајно олакшала функционисање службе.

„Тако да, од опреме су нам тренутно најпотребнији водено купатило од један и по литар, затим нови микротом и парафински диспензор“.

Професор доктор Небојша Митић.jpg (269 KB)

Проф. др Небојша Митић и др Наташа Степић, специјализант у служби

Докторица Пројевић Чворо истиче да је патологија изузетно захтјевна специјализација, а сам предмет на основним студијама се сматра најтежим поред анатомије, те су то разлози због којих је студенти медицине ријетко бирају за свој позив. Ипак, Болница Требиње тренутно има једног специјализанта, докторицу Наташу Степић, те ће ова Служба добити још једног специјалисту, а уједно и могућност за проширење услуга које пружају. Докторица Пројевић Чворо не крије да је то њихова жеља и циљ и да су спремни да прихвате сваки изазов.

„За нову болницу су у плану три патолога и један молекуларни биолог јер ће се у будућности патологија са дијагностиком све више заснивати на молекуларним анализама које су у домену молекуларних биолога и генетичара. Тренутно наше парафинске калупе шаљемо у бањалучки Завод за патологију на молекуларне анализе. Често сам тражила да се обезбиједе услови да сами радимо имунохистохемијске и молекуларне анализе јер имамо едукован кадар па су тако од четири лаборанта два завршила факултет за инжињера лабораторије, а главна медицинска сестра је дипломирала из теме која се односи на молекуларне анализе. Воља и жеља да радимо постоји, само нам треба дати могућност. Тренутно се у Бањалуци те анализе раде за читаву Републику Српску и због великог обима посла се дешава да „пробијају прозоре“ за онколошку терапију. Нама би значило када бисмо доедуковали кадар, добили средства и у склопу нове болнице отворили лабораторију за имунохистохемију и молекуларне анализе јер ће то умногоме помоћи како колегама са онкологије који без благовремених имунохистохемијских анализа не могу комплетирати свој терапијски приступ пацијенту тако и самим пацијентима“, прича докторица и истиче да је апсолутно свјесна да су опрема за имунохистохемијску лабораторију и реагенси јако скупи но ипак постоји нада да могу кренути са мањим бројем реагенаса.

Такође, шеф службе истиче и значајно повећање обима посла те се 1999. године радила анализа за око 500 пацијената годишње, а данас за око 2.200 пацијената и посао се обавља за двије болнице, нашу и невесињску, а и приватне амбуланте са простора Федерације. И поред тога наши налази, с обзиром на људске и техничке ресурсе, излазе у рекордно кратком року. Листе чекања су у 95 посто случајева од три до десет радних дана, евентуално 20 радних дана ако треба нешто технички дорадити. Обдукције које спадају у дјелокруг рада патолога данас у свијету имају тенденцију опадања, а у многим центрима се овај дио посла пребацио на специјалисте судске медицине.   

И данас, након више од 20 година рада, докторица Јованка Пројевић Чворо ужива у свом послу и сваки пут кад сједне за свој микроскоп схвати колико рад патолога доприноси у лијечењу пацијената, а та хуманост је оно због чега је уписала медицину, и управо то истиче као свој највећи покретач. Љубав према патологији се током година само повећавала, а сваки изазов је радо прихватала и са задовољством тражила одговоре на загонетке које су се налазиле испред ње. Међутим, прича нам, патолози често развијају проблеме са видом услијед константног гледања кроз микроскоп, проблеме са кичмом због статичког оптерећења, као и главобоље које изазива формалдехид, канцерогени елемент који утиче на све запослене у лабораторији, због чега је Служба за патологију и цитологију класификована као мјесто са посебним условима рада.

Љиљана Риђешић, главни техничар и докторица Јованка Пројевић Чворо, шеф службе.jpg (277 KB)

Осим са шефом Службе за патологију и цитологију, разговарали смо и са главним техничарем, Љиљаном Риђешић, дипломираним инжињером медицинске лабораторије која на патологији ради од 2007. године. Иако је стицајем околности почела да ради у овој служби, не крије да се љубав према патологији одмах развила, а заинтересованост за ову грану медицине бивала све већа како је вријеме пролазило.

„Људима је јако чудно кад кажем да ми се патологија заиста свиђа јер је повезују са најгорим стварима. Ипак, у нашој служби раде људи са изузетно развијеном емпатијом, веома лијепо се слажемо, а тимски рад је императив. По мени, најбитнија ствар у медицини је радити као тим, бити одговоран и имати осјећаја за пацијенте који нам долазе. Неопходно је да мислимо о њиховим потребама и осјећањима јер се пацијентима код нас живот зна у потпуности окренути. Тада ми морамо бити њихов први зид одбране, да им што више олакшамо новонасталу ситуацију и будемо ту за све што им треба“, прича Љиљана Риђешић.

Љиљана истиче да ју је овај посао толико заинтересовао па је уједно завршила и Факултет за медицинско-лабораторијски инжињеринг.

„Дипломирала сам из области молекуларне биологије и, с обзиром да је то будућност медицине и лијечења болести повезаних са нашим ДНК и РНК, планирамо да се развијамо и у том правцу како би се што више олакшало лијечење пацијената. Такође сам била и на многим едукацијама које су ми заиста значиле. Вјерујем да ниједно ново искуство није безначајно. Тако сам била у Клиничком центру у Подгорици како бих учила о имунохистохемији и у Сремској Каменици на едукацији за плућну цитологију и од велике је користи кад одемо у веће медицинске центре јер они имају више посла, веће могућности, бољу апаратуру и увијек видите нешто ново што се може примјенити у нашој болници и унаприједити квалитет нашег рада“.  

Главни техничар ове службе нам објашњава да се на пријему материјала уписује број протокола пацијента, додјељује му се број биопсије, а затим се преноси у лабораторију гдје почиње обрада материјала.

„При обради материјала се прво узима макроскопски налаз и описује се врста ткива и оно што визуелно можемо да уочимо на њему, а затим се узимају исјечци са сумњивог дјела ткива, стављају се у бочицу и почиње процес обраде. Ткивни процесор је апарат који материјал обрађује 18 сати и након тог времена имамо биопсију за даљи процес рада који подразумијева калупљење материјала, лијевање у центру за калупљење - парафин, затим се материјал реже и узима на плочицу кроз водено купатило. Наредна фаза је третирање плочице термостатом како би се вишак парафина скинуо са ње, па слиједи бојење и слагање плочица на мапе заједно са упутницама и све се носи патологу како би дао свој коначан закључак“, описује Љиљана процес који је изузетно компликован, сложен, а прије свега јако одговоран.

Служба за патологију и цитолошку дијагностику Болнице Требиње, чини се, функционише на изузетно високом нивоу те успијевају да одговоре на све потребе и захтјеве који дођу до њих прије свега због кадра који краси знање, прецизност, посвећеност и љубав према послу и пацијентима. Ипак, вјерујемо да је хуманост, поред ефикасности, оно што највише значи сваком пацијенту кад му се чини да се нашао у безизлазној ситуацији.