miira.jpg (144 KB)

„Живот је игра, а ја волим да се играм...“, констатација је којом себе у свега пар ријечи, а сасвим довољних, описује Мирјана Гавриловић. Свестрана и чудесна жена. Мајка три сина и бака четворо унучади. Неизмјерно поносна на сву своју дјецу и, како нам рече, никад срећнија док у својој 57. години, животу ведро хрли.   

Иако је кроз ту исту игру почесто и добро гурала, није се саплела нити пала. Научила је да има коме и чему да се радује. Да има милион разлога да сваки нови дан најрадосније пригрли. Да је трен садашњице једини за који се вриједи борити. Да се због свега тога ваља играти.

Живот ју је водио свуда. Од села до европских престоница, али је Требиње остало њена база. У Требињу је завршила Гимназију, удала се, родила дјецу, радила као службеник у фонду ПИО, бринула о породици. Сва живахна и енергична никад није вољела канцеларијски посао. Зато је могућност одласка у пензију, искрена је, објеручке прихватила. И коначно, посветила се себи.

„Ево ме, годину и по касније уживам! Знала сам да је дошло вријеме да остварим све оно што је годинама чучало у мени. Ниједног тренутка ми није досадно. Сликам, шетам, возим бицикл, кувам, читам, дружим се са мени драгим људима, ту сам ако затребам синовима и снахама и наравно њиховој дјеци“, са пуно смијеха, грленим гласом нам прича.

Толико полета у некоме ријетко се данас среће. Енергија, коју тако лако преноси на свакога, заразна је. Нисмо изненађени онда ни што све чега се лати има позитиван исход. У пензији не мирује и прво што је урадила, покренула је агенцију „Помоћ у кући“. 

„Сматрала сам да Требињу, ако је већ град туризма, треба овакво нешто. Много је људи којима је потребно одржавање станова или кућа док нису ту, много је туриста који нам долазе, а апартмане је неопходно претходно очистити и средити. Сарађујем са неколицином жена у које имам повјерење да ће посао одрадити како треба. Углавном, одржавамо апартмане и примамо и испраћамо госте. Задовољна јесам како агенција ради, мада мислим да би могла боље када би било више заинтересованих за рад на оваквом послу“, објашњава нам Мира, која се од прошле године, у оквиру агенције, бави и кетерингом.

ll.jpg (292 KB)

Кетеринг или достава сервиране хране, финих, ситних залогајчића у њену причу није ушла изненада. Наиме, по свему другачија, ова жена којој само јело не значи толико колико кад је пажљиво декорисано, има много дубљу позадину. Бавећи се одавно здравом прехраном, дошла је на идеју да укусне парчиће хране припрема служећи се искључиво домаћим, свјеже убраним шумским плодовима и зачинима са Бијеле Горе и околних требињских брда. Богатство здравља са херцеговачког поднебља вјешто усклађује у укусне мини оброке. Притом, имала је од кога све то и да научи.

„Ујна ми је Мађарица и преко ње знам доста о мађарској кухињи, од маме да спремам зимнице, а од тетке која је била професор биологије и хемије изучила сам литературу како се шта правилно спрема и шта са чим иде. У кући имам милион зачина из природе, љековитог биља, свега што наберем и онога што садим. Знам кад шта приспијева и запутим се у Бијелу Гору, останем по неколико дана док не наберем малине, купине, дрењине, разне љековите траве, зачине. Ниједан намаз не купујем, сваки правим. Најчешће од сланића припремам хумус, затим намазе од маслина, пилетине и рибе. Хљеб је бесквасни са содом од хељде, ражи, разних врста сјеменки. И сама се годинама тиме храним, а што је најбитније овако спремљени залогаји свиђају се клијентима и драго ми је да људи који су једном пробали траже поново“, рече нам ова свестрана жена, која слани дио кетеринга спрема и служи за све прилике, док је слатки препустила родици.

О томе колико је посебна, свједочи и новински чланак из црногорског листа „Дан“ од новембра 2010. године, у вријеме када је једном седмично своје домаће прпизводе продавала на пијаци у Котору. Ни устајање у четири сата ујутро, ни прелазак 90 километара пута од Требиња до Котора, а тек припрема да све буде свјеже за пазарни дан, уз посао и породицу, није јој представљало ни најмањи проблем.

„Били су то бескрајно симпатични и дивни дани. У то вријеме живјели смо тешко и требало је допунити кућни буџет. Размишљала сам како? Прероди код нас боранија, жао ми да је бацим и запутим се на которску пијацу. Све продам! Сљедећи пут понесем и ајвар и џемове. Опет све продам. Одлучим да од природних намирница наше еколошки чисте средине направим још понешто. И тако су од дрењина настали ликери, сокови, џемови, слатко од шумских јагода, малина и купина, као и вина од купина, шипурка. Правила сам и ракију од коштрике, глога, пелина, ликер и сок од кадуље и јабуке, сокове за дијабетичаре. Изненађена сам била колико су Которани тога куповали, малтене сам се кући враћала без ичега. Једне јесени сам продала и 300 тегли ајвара, спремљеног од својих, домаћих паприка“, евоцира Мира период живота од прије једне деценије, једног времена које у мислима и сада носи по неким дивним сусретима са мјештанима црногорског приморја.

ii.jpg (98 KB)

Непрестани рад, ма колико да јој је пријао, утицао је на здравље. По савјету љекара, препорука је била да нађе хоби који ће је опуштати. Интуитивно је купила платно, акрилне боје, кистове. Одважила се да се запути у сасвим непознати дио своје душе. Оно што је открила траје већ 12 година.

„Сликање ми је промијенило поглед на свијет, смирило мој нагли темперамент. Смјестило ме у сасвим другу димензију из које су све препреке савладиве и сваки проблем рјешив. Утицало је да живот ведрије посматрам и најважније, помогло ми да пребродим тумор. Себе не сматрам умјетником ни сликаром, тиме се бавим искључиво аматерски, због свог мира, из разоноде, зато што ми уљепшава живот!“

Од првог цртежа свијеће, дио личности до тада јој стран почео је спонтано да расте и развија се. На Мириним платнима данас се нижу разне нијансе вјешто усклађених боја омиљених мотива старих врата, камења и апстрактних израза. Попут перли, свака слика оцртава савршену огрлицу успомена, али и неких нових искустава у којима је пронашла себе.

Уз сву отвореност према свему са чим ју је живот сусрео, када говори о својим сликама веома је скромна. Сваку воли као одраз ње саме, али, како каже, не сматра их умјетничким и једва је пристала да их прикаже на недавној изложби „Требињу са љубављу“ приређеној у оквиру манифестације „Ноћ музеја“. Срећом, нашле су се у колекцији Музеја Херцеговине међу 100 радова 10 требињских сликара аматера. 

mira 1.jpg (427 KB)

Креативни израз за који није знала ни да има дара, покренуо је нове странице из Мирине суптилне игре. Листајући сваку понаособ, када се осврне, каже да цијени све што јој је чинило и чини живот оваквим какав јесте.

„У пензији сам, али и сада пуно радим. Одувијек сам радила па је ваљда то код мене природни ток ствари. Можда ме рад и држи све ове године, као и позитивне мисли. Колико ме цртање промијенило види се и по мојим сликама. На оним првим доминирају тамније, а на каснијим свјетлије боје. Цијеним привилегију што сам научила да бојим живот и радо то чиним. Држим се увјерења да живот требамо схватити као фину дјечију игру јер тада све има свој смисао!“

Пријатељи – одраз нас самих

„Била сам у прилици да путујем и видим нека предивна мјеста, попут Аустрије, Швајцарске, Мађарске, Албаније. Волим све да обиђем, али ме на првом мјесту занимају људи. Какви су, шта са собом носе, ко су? У Албанији су ме људи одушевили, њихов менталитет, гостопримљивост, срдачност. Генерално, волим људе и да сам окружена пријатељима. Давно сам изашла из требињске Гимназије, а до данас је нас 10 пријатељица које смо нераздвојне. Живот нас је носио на све стране, али нас никад није раздвојио. Једна за другу смо увијек ту и оне су ми, поред моје породице, најзначајније упориште да будем испуњена и водим срећан живот“.

Ведрина и у генима почива

„Случајно сам почела да сликам и захвална сам Богу што ми стално нешто ново октрива. У себи препознајем црту свог оца Риста Гавриловића, који је у 86. години живота, оставши удовац, дакле, не предајући се апатији, почео да пише књигу. Завршио ју је у својој 90. години. То је невјероватно! Написао је монографију „Седлари у Попову“ и оставио генерацијама иза себе лијепо завјештање. Пронашао је смисао живота и када му је било најтеже. Мој Ристо са ведрим погледом на живот пролази кроз мене и, усудила бих се рећи, кроз мог сина Славишу. То је дар на коме сам му захвална заувијек!“

IMG-763522e46b183730b18ef5531d4a2118-V.jpg (44 KB)