Бити на дубоком мору, када изузев танке линије хоризонта нема ничега другог, у човјеку буди различите осјећаје. Како каже Требињац Филип Вучуревић, трећи официр палубе, пробуди се све што се носи у себи када се са врха брода погледом обухвате невјероватни призори изласка и заласка сунца. Неограничено пространство пучине није му страно. Напротив, након три године пловидбе на теретним бродовима цијелом источном земљином хемисфером, живота између мора и копна, амбијента препуног шума валова док се ломе о брод, сусрети су који ослобађају и подсјећају га да је одабравши срцем донио исправну одлуку.

Na obalama Azije.jpg (146 KB)

Филип Вучуревић - на обалама Азије

Колико воли свој позив поткрепљује еуфорија са којом прича о првом сусрету са морем. Док листамо фотографије, проналазимо оне из августа 2016. године са почетка његове поморске приче када је из града Убе у Јапану, као кадет приправник, теретним бродом запловио Азијом. Искуство упамћено по несвакидашњим призорима Персијског залива, Катара, Уједињених Арапских Емирата, Бахреина, Токија.

„Све ми је дјеловало нестварно. Сам тренутак испловљавања, пловидбе, свега успут доживљеног тешко је описати. Другу кадетуру радио сам на броду којим смо ишли пут Кореје, Кине, Анголе, Јужне Африке, Сингапура. Трећа пловидба, тада већ као официр, била је на европском менаџменту. Из луке Фуџаира близу Дубаија пловили смо за Саудијску Арабију, у Црвено море, у Медитеран... Могућност искрцавања у лукама и обилазак многих мјеста оно је што овај посао чини занимљивим и увијек другачијим“, у једном даху нам рече овај двадесет петогодишњи официр, кога приче о бродском животу уз тетка поморца прате одмалена па није случајно да га је овај позив привукао себи.

Filip sa kolegama - početak pomorske karijere 2.jpg (182 KB)

Филип са колегама - почетак поморске каријере

Након што је у Требињу завршио Средњу туристичку школу, схвативши  да од живота жели више, преквалификовао се у Средњој поморској у Котору. Са звањем кадета и двије кадетуре, спознао је да му амбиције сежу даље те уписао Поморски факултет. Маневрише одлично, не само на броду, већ и на студијама, гдје крају приводи другу годину факултета са чином трећег официра палубе. 

Филип плови на танкерима. Бродовима величине 245 метара, „Aframax“ танкерима специјализованим за превоз сирове нафте и нафтних деривата. Његов посао је да управља бродом, води рачуна о сигурности пловидбе и свега осталог што навигацију прати. 

„Задужење ми је да осам сати, по четири сата ујутро и навече, управљам бродом по унапријед одређеној рути. Моје мјесто је на највишој тачки на броду, на мосту гдје су кормиларница, навигацијска опрема, радари, електронске карте..., једноставно, водим рачуна о сигурности навигације. Када нема никога на мору само одржавам курс, а ако је гужва, код прилаза лукама или дијеловима свијета са рибарицама, најважније је да никога не угрозимо“.

Уз сав технолошки напредак на бродовима, старе вјештине, попут астрономске навигације и везивање чворова и даље се његују. И премда су папирне карте замијениле електронске, основни принципи сигурне навигације и строге, војне дисциплине, као и чинова поштују се онако како је то одувијек било. Капетан је глава брода, а људски однос свакога од 20 до 25 чланова посаде пресудан је за рад и опстанак.

За овакав начин живота, како нам прича овај млади поморац, потребно је много рада на себи, рада на броду, стрпљења, разумијевања, али и љубави. Дани и сати знају понекад бити веома исцрпљујући, препуни тјескобе праћене неизвјесношћу када ће се завршти уговор и отиснути се кући. Посебну сатисфакцију у свему томе чине они драгоцјени тренуци обилазака знаменитих градова у чије луке често пристижу. Доживјети вишемилионске градове и свјетске престонице, њему из малог Требиња, прилика је коју радо граби.

„Три пута сам био у Токију. Фасцинантан град! Дубаи се не може описати, одушевио ме је! Тек прелијепи Сингапур, са изузетним складом зеленила, зграда, пријатних људи, неке посебне атмосфере! Десило нам се да у сред Сингапура упознамо човјека из Новог Пазара који држи кафану, препуну наших људи. Изванредан осјећај! Био сам и у Хонг Конгу, као и по Европи, у Атини, у Адани у Турској, свуда. Без обзира колико имамо времена да се негдје задржимо, неколико сати или цијели дан, настојим да што више видим и доживим. То не пропуштам. Али, увијек се поносно враћам свом Требињу. Граду, најљепшем од свих!“

Filip Vučurević.jpg (107 KB)

Бродови којима овај Требињац навигира углавном су страни, јапанске фирме „Mitsui OSK Lines“. На пловидбама, вишемјесечном припадању једино мору, до сада се срећом није нашао у опасности. Како нам објашњава, све је до танчина осигурано па мјеста стрепњи и страху нема. 

„Вријеме пратимо 24 сата и све дојаве о непогодама нам свакодневно стижу. Окренемо брод и пловимо у другом смјеру. Било је ситуација са огромним таласима и није пријатно када си нагнут 20 степени на једну страну. Али то је дио посла и навикне се човјек. Ти танкери су велики, тешки, нема пуно ваљања и посртања брода. Нисам имао сусрете ни са пиратима. Постоје предјели у којима их буде, попут Аденског залива којим сам више пута прошао, али бродови тада имају војну заштиту са собом, идемо у конвојима и све је на високом нивоу“.

Оно што га, као официра за кормилом непрекидно прати је одговорност. И то не мала, јер док управља, од њега зависе и сам брод, посада као и терет који превозе, иако је капетан увијек ту ако затреба. Када је мирно море, а пространство чисто, навигира се, уз осмијех нам каже, са лакоћом и неким неописивим спокојем, какво, додаје, поморцу једино пучина пружа.  

Па опет, упркос свим љепотама, интернету и могућности комуникације са блиским му и драгим људима, на броду буде носталгије. У Филиповом случају, највише за родитељима, пријатељима, али и једном посебном члану породице, његовом лабрадору Вилу.

„Осјећај недостајања на броду се сваким даном увећава, још више са свеприсутном неизвјесношћу када ћемо кући. То се никад не зна. Навикне се човјек, али ето, понекад нас и то стигне. Овај живот, као и сваки други, претпостављам, има предности и мане. Поред зараде, највећа предност су слободно вријеме и могућност да обиђеш доста тога. Једина мана је што никад не знаш кад ћеш са брода доћи с тачношћу. Али, не жалим се. Пронашао сам се у овоме, одговара ми да пар мјесеци радим, а онда исто толико одмарам и ништа не бих мијењао“, самоувјерено нам саопштава. 

Као неко ко зна шта му је циљ, тренутке самоће на теретњаку користи и за спремање испита, како би кад дође вријеме добио чин капетана, а ако се буде могло, каже, и више од тога. Уз непрестани осмијех који прати сваки сегмент евоцирања бродског живота, истиче да учењу у његовом послу нема краја. Упоредо са новим знањима, напомиње, пресудни су искуство, жеља и воља.

Iz Filipove perspektive 3.jpg (127 KB)

Из Филипове перспективе

А на дугим пловидбама, искрено каже, нађе се времена и за релаксацију. Алкохол је дозвољен у минималним дозама и то у тачно прописано вријеме, док је алкотест прије смјене обавезан. Сигурност на броду као императив никада се не доводи у питање. Зато се опуштање с времена на вријеме дозира па су такви моменти ријетки, али незаборавни.

„Прво, посао је тежак, а друго, на броду буде прави судар различитих култура у малом! Свако са собом донесе нешто своје. Сви различити, настојимо да вријеме испунимо, водећи увијек рачуна о безбједности. Али просто, потребно је понекад и мало одушка. Буде шале, смијеха, музике, обичног лијепог дружења“, смијући се открива нам тек дјелиће са понекад дозвољених бродских фешти.

Филип тренутно одмара у свом Требињу, у који се након седам мјесеци тек недавно вратио. Гдје ће му бити сљедеће одредиште не зна, али прижељкује подручје око Јужне Америке. Брод му засада не фали, мада поучен ранијим искуством већ зна да ће га ехо и такве сентименталности убрзо сустићи.

„Кажу да постоје живи, мртви и поморци, и то јесте тако. Волим бродски живот, иако га понекад поредим са требињским кишама када се не може нигдје изаћи. То сам посебно осјетио са пандемијом вируса корона. Све је забрањено, посјете лукама, замјена посаде, само се терет износи уз огромне мјере заштите. Долазак кући овог пута, чини ми се, био ми је потребнији више него икада“.

Рече нам и да не припада скупини сујевјерних помораца. Наслушао се на броду свакаквих вјеровања, а за њега важи само – мирно море! Не само као вијековима увријежени поздрав, већ много више као израз добрих жеља и вибрација за све поморце овог свијета. Оне којима и сам припада, на морима сваком другачијем од оног претходног. Уз стечена знања и са сваком пловидбом обимнија искуства, Филип је свој на своме док са највише тачке брода, за вријеме своје страже, спремно и сигурно навигира.      

Тренутак за памћење

„Задивљујућим тренутком издвојио бих онај када сам унапријеђен у чин официра. Након више од годину дана усавршавања капетан ми је рекао – Сад ти возиш! Био је то невјероватан адреналин. Стојим на мосту, препуштен себи, свему што сам научио. За то сам се спремао и то је моменат са брода који ћу увијек памтити. Када данас упоредим себе са оним од прије, видим колико сам напредовао. У почетку сам био сав само у концентрацији, можда и у неком грчу. И сада сам сконцентрисан, али навикао сам се на притисак, доста сам опуштенији, много вјештији и све лакше иде“.

У пратњи делфина, китова, ајкула...

„Невјероватно је бити окружен морем и само морем. Посебна прича је доживјети излазак сунца на потпуно мирном мору по ведром јутру или залазак, док се не умочи у воду. Испуњавају ме ти моменти, а најљепши су у Јапану, фасцинантно, неописиво, феноменално иксуство! Да је све море око нас у почетку ми је био чудан осјећај, нарочито након Требиња гдје сам одрастао окружен кршем и брдима. На сваком путовању увијек нас нешто изненади, делфини, китови, према Аустралији и ајкуле, медузе, морске змије. Јужна Африка је пуна китова, туда су им сеобе. Један поглед у море, и запањи се човјек чега све ту има! Најљепши су делфини које редовно срећемо. Играју се око брода, зна их бити у јату и по пар хиљада да пливају са нама. Ма море је заиста непрегледно пространство које нуди много доживљаја и успомена. Све мени важне забиљежио сам и чувам их на безбројним фотографијама!“