perkins naslovna

Американка Бабс Перкинс, некада професионални кувар, данас фотограф и писац, истражује традиционалне начине припремања хране. Оно што је открила у Требињу учинило је да се овом граду изнова враћа. Мада јој је првобитни план био да постане шеф кухиње, преокретом какав јој је живот приредио, нашла се у сасвим неочекиваним околностима. Непокретна и једва жива, захваљујући снази духа, породици и пријатељима побиједила је непобједиво! Пројекат, којим се годинама бави, довео ју је на Балкан, у БиХ и у Требиње. Како каже, за Радио Требиње „заглавила“ се у БиХ, а без Требиња више не може!

Много путујете, фотографишете, пишете. Можете ли нам рећи нешто више о вашем раду?

-Путовања су моја прва љубав. Одувијек сам вољела да упознајем нова мјеста, људе, културу, храну. Већ 15 година се бавим фотографијом, професионално посљедњих шест. Пишем чини ми се откад знам за себе. Написала сам доста књига о кувању, објавила бројну гастрономску литературу, у куварима објединила различите рецепте. Кување волим од дјетињства. Учила сам од добрих куварица,бака и мајке. Гледајући их како кувају од домаћих производа, завољела сам, не само готов производ, него и процес стварања хране и како то на крају прераста у љубав и гостопримство. Одувијек ме привлачио начин припремања хране и њена презентација. Уочила сам да су намирнице свугдје сличне само је начин на који их припремамо другачији. То је сјајна лекција, утицај људи и мјеста кроз њихову храну је фасцинантан! Гледајући са професионалне стране, покушала сам да објединим те љубави у једну, да радим посао који волим.

Можете ли нам рећи још нешто о вама, одакле сте?

bebs Бабс Перкинс

-Ја сам из Конектиката, Америка, градић Норфолк, између Њујорка и Бостона. То је мало мјесто, у којем сам рођена и одрасла. Кућа Михајла Пупина, великог научника из Србије је на километар од моје. И то је нешто по чему смо препознатљиви. Моја прва диплома била је из Угоститељства и туризма. Претходно сам завршила Кулинарску школу. Надала сам се да ћу једном постати шеф кухиње. Међутим, са 25 година доживјела сам страшну саобраћајну несрећу, коју сам једва преживјела. Била сам у инвалидским колицима и наравно, нисам могла постати шеф кухиње. Морала сам да учим поново да ходам. Онда сам се посветила писању и фотографији, који су, у мом случају, опет повезани са храном.

Како сте све пребродили и остали позитивни, како сте успјели?

-То је био одлучујући моменат у мом животу. То је, на неки начин, одредило да будем ово што сам сад. Да се није десило не бих сада била овдје, не бих с вама разговарала, не бих доживјела бројна искуства и не бих упознала вашу дивну земљу. Наравно да сам у тренутку удеса жељела да нисам преживјела, било ми је јако тешко. Међутим, уз огромну помоћ породице и пријатеља сам успјела све да пребродим. Одлучила сам да будем архитекта своје судбине. Одбила сам да будем ограничена ситуацијом, физичком неспособношћу. И сада кад сам тужна или нервозна знам за шта сам способна и да могу препродити сваку тешку ситуацију.

Уз такве животне околности и ваше фотографије имају неку важну поруку. Шта вас инспирише?

index-Приче ме инспиришу. Многима сам објаснила да су породице мојих родитеља из Словачке, они су рођени у Америци, али мало знамо о њиховим коријенима. Кад сам први пут посјетила БиХ и уочила бројне сличности, напримјер, како је мој деда правио вино, ракију, шљивовицу, узгајао воће као што се овдје ради, осјетила сам као да је то у мојим генима. Чињеница је да од цијеле БиХ у Требињу проводим највише времена, али је цијели регион фасцинантан! Волим да фотографишем пејзаже, залазак сунца, краву на пољу, како се прави сир, све су то приче о људима које желим да испричам остатку свијета.

Шта је у Требињу на вас оставило најјачи утисак, има ли нешто посебно?

-Вријеме је феноменално! Долазим из хладнијег дијела Америке. Наш град зову замрзивачем Америке, док у Требињу у новембру буде 20 степени, што је невјероватно! Земља је дарежљива, нуди много изобиља. Храна је предивна, људи су љубазни. Оно што сам открила овдје је отвореност, предусретљивост и о томе се треба више говорити. Поједини Американци још увијек мисле да је у БиХ рат, а ја колико се год трудила не могу им објаснити колико се овдје осјећам сигурно. Многи говоре енглески, не буље у мене са питањем зашто си овдје, шта желиш, већ кажу - сједи са нама, желиш ли ракију, кафу, сок... Све што желите Требиње има, оно је скривени драгуљ. Бројни су ресторани који сервирају храну на традиционалан начин. Мед је изузетан, пчеле су овдје здраве, док у Америци изумиру. Можда Требиње није највећи град или „фенси“, али је сигурно љупко и здраво мјесто за живот!

О каквом је конкретно пројекту ријеч, који вас је довео на Балкан, БиХ и у Требиње?

-Покушавам да идентификујем и документујем традиционалну храну, начине припремања и како да је сачувамо. 2012. године прочитала сам чланак о сиревима који у Француској нестају и начинима припремања који у свијету полако изумиру. То ме заинтригирало и почела сам да истражујем зашто, шта је узрок, шта је довело до тога? То се дешава свугдје, посебно у земљама рецесије, као што је БиХ, у којима велике компаније производе све, а мали произвођачи су избачени са тржишта. Други разлог је и зато што сам одрасла уз традиционалну храну, а како јако волим сир морала сам да истражим шта се дешава. Храна нам је свима важна и то што нестаје, уплашило ме је. Ако не обратимо пажњу, велике компаније ће контролисати изворе хране, што није добро. Не желим да неко умјесто мене одлучује шта ћу јести или пити, желим сама да одлучујем о томе, а то је могуће ако подржимо мале произвађаче да то раде на традиционалан начин. Код вас је грах пољак савршен примјер како се неки производ вратио на велика врата. Традиционални начини припремања хране овдје су доста сачувани, зато сам ту.

Јесте ли и у неким другим дијеловима свијета наишли на традиционалне начине припремања хране?

-Фокусирала сам се нарочито на БиХ и Србију, иако сам била и у Хрватској, Словенији, Македонији, Бугарској и Румунији. Осјећам афинитет према овом мјесту и не могу да објасним зашто, али сам се „заглавила“ у БиХ која има изванредне природне ресурсе за производњу хране.

ss

Хоћете ли поново доћи у Требиње?

-Обавезно! Интересују ме и производи од уља, и надам се да ћу кад поново дођем сазнати неке нове приче оних који знају традиционалне рецепте. Нарочито желим да упознам младе који се враћају коријенима и желе да почну неки посао њихових предака. Одбијам да прихватим да се ствари не могу промијенити и зато бих вољела да раговарам са људима и чујем њихова интересовања, то ме занима, то је моја професионална жеља у будућности.
Маја Бегенишић